Samo se malo čovek vrati u detinjstvo i eto ti koliko hoćeš simbola i naznaka u kom će se pravcu odvijati tvoj budući život. Oduvek sam volela da pišem, imala svoje novine, časopise, između ostalog i modne.... nekako mi je bio suđen taj život malo-malo pa u kontaktu sa javnim ličnostima. A još kad pročitam tako neku knjižicu, odmah mi naiđe inspiracija i poželim da i ja zabeležim koji red...
Upravo, u jednom dahu, pročitah BG Blues by Saša Ignjatović. Drago mi nekako bilo što znam sve te kafane, ćoškove, autobuse o kojima piše... Pa eto...
Evo danas - u selo putujem u običnoj beloj majici, mini suknjici Tifani plave boje i šunjalicama u miš sivkastoj boji, sa 3 masivne bangle narukvice, tamnim naočarama, of course, i opremljena mojim Miss Sixty i Grazia torbama. (Volim te torbice iy modnih časopisa!) Rekao bi čovek - ceo svet je moj. Ispeglana kosa, prilično plava, preplanuo ten...devojka bez problema. Ijednog.
A nije tako - daleko je od toga. Uobičajeni ritual subotom - sređivanje kuće, zalivanje bašte, i hvala ti Bože, ugrabljenom vremenu da se pozabavim gore pomenutom knjigom u senci ladoleža.
Ono što je moja trenutna profesija jeste lepo i daje priliku da ljudima ulepšaš svakodnevicu, da ih inspirišeš, a ja, kako vreme prolazi, sve više naginjem ka nekom ozbiljinjem tonu, da ne kažem surovijem. Zato ovo i pišem. Moj virtuelni dnevnik.
Sledi izlazak u našu malu varoš, među sve one ljude za koje sam super uspešna i lepa, nekima i nedosanjani san, među sve one koji misle da smo po bezbrižnosti Paris Hilton i ja tu negde, rame uz rame.
A ja već znam kako ide tok dana i sutra i prekosutra...Sve u nekom krugu... za koji sam ja mislila da je čisto savršenstvo - u geometrijsko - filozofskom smislu. Baš vidim...
On nije odgovorio na mail - ja više nemam šta da mu kažem. Moja završna reč.Ostaje mi da se pitam kako je kad on voli. I tako se zatvori još jedan krug.
Нема коментара:
Постави коментар