Prijatelji

Već par godina unazad, govorim da su prijatelji najveće bogatstvo koje imam. Oni su mi oni pravi "osveživači" raspoloženja; vraćaju nadu, zabavljaju, teše, uče, podržavaju...
Nisam pristalica one teze da su najbolja ona prijateljstva koja traju godinama, od zabavišta. Priznajem da ja takve prijatelje nemam, i nije mi žao što je tako.
Imam mnogo više onih koji su mi prirasli srcu u poslednjih par meseci ili malo više. Takođe, uopšte nije neophodno viđati se sa njima svakodnevno i provesti sate i sate na telefonu. Ništa od toga nije "my cup of tea".

Ako bih morala da izdvojim neku od stvatri koja mi je jako bitna u prijateljstvima, onda bi to bila činjenica da obožavam da učim od meni dragih ljudi, da širim svoja interesovanja, da upoznajem nove ljude... da im se divim i ponosim njihovim uspesima koje zajedno proslavljamo.

Birajući ove sličice za ilustraciju posta, prva mi je na pamet pala moja draga Miss V. To je ona, umetnica, koja je u moj život donela zanimljive (dokumentarne!) filmove, književne večeri, izložbe slika, odlaske na Fest, ispijanja čaja od jasmina... a iza se krije obična devojka... nekad naivna, nekad sklona idealizovanju nekog tamo idealnog :-)))... Našle smo se slučajno... Spojila nas je ljubav prema modi, slični životni stavovi... ta neka "posebnost" koju prepoznajemo jedna kod druge. Ona kaže da su nam se duše srele mnogo pre našeg ličnog susreta i ja joj verujem.

Dodala bih i mog omiljenog filozofa i njegovu lepšu polovinu, ko njegovu protivtežu i savršenu. On je taj koji ume bezbroj sati da drži monologe, koji ima rešenje za svaki problem, koji sve posmatra sa marketinške strane... neizmerno duhovit, iskren... prijatelj profesionalac koji odgovara na SMS u sred važnog posla samo da bi rekao "Javljam se kasnije". Čovek koga sam upoznala više nego slučajno, mada na mestu koje za mene ima poseban značaj... Druženje je otpočeto istog trenutka, spontano, otvoreno i iskreno... Vrhunac mog oduševljenja jeste upoznavanje sa njegovom  gospođom, što mi je došlo kao veeeliki kompliment, a zatim ukazao i veliku čast prvoj mi javivši za napredovanje u karijeri. E to je to prepoznavanje! Zatim je krenulo i upoznavanje svih njegovih prijatelja i stavljanje na ravnopravno mesto sa njima. Signora je ono što se kaže prava dušica. Leptirak koga treba čuvati i paziti. Jednostavna i slatka. Obična i divna.

A među njima, svim tim dodatnim :-) prijateljima, beše i devojka Iron lady, moja direktorka banke i "devojčica" koja bi celu noć plesala na nekom od splavova, tražeći pogledom nekog tamo. Vedra, nasmejana, sa obrazovanjem u značenju pohađanja svetskih univerziteta, sa par stranih jezika u rukavu... neizmernio šarmantna i sposobna, uspešna... Neko na koga morate biti ponosni, ali i na sebe što je uopšte znate. Neka vrsta ideala!

I za kraj, on, čovek koga i zvanično zovem svojim idolom, što će reći: mlad, uspešan, ambiciozan, sa velikom porodicom i "dobar frajer". Pun ideja, sveznalica :-), čovek koji ume da ceni rad i poštuje maksimalno nečiji trud i zalaganje. Spojio nas je takođe posao, ali mi je u jednom trenutku, kroz šalu, od strane druge osobe najavljen kao: "Evo ti ga tvoj veliki prijatelj..." Tako i ostade. Za svaku vrstu poslovnih saveta, on je zmaj, mada je umeo i privatno da me posavetuje, dok još nismo bili tako bliski. Nedavno smo zajedno bili na Sajmu turizma, i tako sam se osećala počastvovano što me predstavlja kao svog saradnika i upoznaje sa svojim prijateljima i poslovnim saradnicima. Ma bilo mi je drago što me i poveo :-)! 

Volim ljude, baš, baš... A one sa nekim višim interesovanjima, ambiciozne i obrazovane, umetnike naročito...  njih još više. Oni čine da se osećam dobro, lepršavo, da želim još više i da znam da mogu još više!

TO BE CONTINUED... DEFINITELY...

Subota uz TV

Brat mi je lepo rekao da ga sa godinama selo sve više "vuče" i da voli da provodi više vremena u kući... Mislim da još nisam došla u taj stadijum kao on (prilično je stariji :-)) ali od nedavno mi baš prija da subotnje veče provedem uz TV iako televiziju gotovo da ni ne gledam. Ali... Za sve postoji razlog.
Prvi jeste nova serija na RTS 1 kratko i jasno nazvana "Vojna akademija". Po mom mišljenju, pravo osveženje među domaćim serijama. Na prvi pogled izgleda svetski i skupo. (Jedan od glumaca mi je odao tajnu da je produkcijski jako dobro odrađena)
Šta je ono što mi se dopada? Najpre, sama tematika. Spadam u one koji misle da svaki muškarac ipak treba da ide u vojsku. Što bi moj tata rekao, u njegovo vreme, onaj ko nije išao na odsluženje vojnog roka nije mogao da se oženi. Hm, hm... Čak mi je i najbolji drug priznao da ga je vojska zaista promenila - na bolje!
Vratimo se seriji... dobar scenario, duhovite opaske, svakodnevne dogodovštine i problemi svima poznati ali i vera u lepše sutra, istrajnost u ostvarenju snova...
A tek glumci... Najpre bih izdvojila sjajnog Miloša Timotijevića (zgodan pa zgodan :-)) i neverovatno duhovitog Ljubomira Bandovića. Takođe mi je jako drago što je i Nebojša Milovanović ponovo na malim ekranima. A tu je i čitava plejada mladih glumaca koji će nekim novim generacijama biti miljenici kao što su meni bili Nikola Kojo, Nebojša Bakočević, Darko Tomović, Igor Pervić...
Eto i mi imamo jako lepe i talentovane mlade umetnike. Moram da izdvojim i svog favorita, Bojana Perića koji tumači ulogu Danijela Stošića. Naizgled drzak, ciničan, razmažen, ali i mnogooo lep&zgodan, tako da ne možete da ga ne volite. Mislim na junaka iz serije! :-) Od ženske ekipe, Tamara Dragičević je moj No1. Imala sam i priliku da je upoznam i sarađujem sa njom, te sam možda malo i pristrasna :-), ali je devojka zaista sjajna. Jako lepa, ali i neizmerno duhovita. Ako se ja pitam, volela bih da Tamaru za koju godinu nazivamo divom, pošto mislim da ima sve predispozicije da to i bude.
Emitovane su tek 2 epizode od 16 tako da jedva čekam subotu.

Pošto odgledam "Vojnu akademiju", onda se prebacim na TV Prva gde počinje "Budva na pjenu od mora".

Razloga zbog kojih me je serija osvojila je više. Kao prvo, mnogo volim Crnu Goru, da ne kažem Crnogorce i taj njihov naglasak :-). Drugo, Budva i Stari Grad su mi jednostavno prelepi i dobro... ima ti brojnih "lijepih" uspomena. Serija takođe izgleda "skupo" sa divnom muzikom i fotografijom. Scene su naravno prelepe!

Ništa ne može da prođe bez lepe ljubavne priče, sukoba generacija i malo akcije na relaciji policija-kriminalci.

Sem toga, tu je i moj omiljeni Andrija Milošević... paaaa bi i to bilo dovoljno. :-)

Kad počne "Montevideo", imaću svoje top 3 serije!

Malo mi je više previše stranih serija, nebitno s kog područja dolaze, kao i silnih repriza, te se ništa bolje nije moglo dogoditi na TV od ovih serija. Tako je nekako retro-chic iščekivati subotu zbog nove epizode omiljene serije i onda u krugu porodice uživati u najnovijim dogodovštinama njenih junaka. I missed it! :-)

Confessions ...

Čitavog dana je vejao sneg, ko na planini, a ja krenula u šetnju do Kalenić pijace i okolnih uličica... Inače obožavam taj kraj i bilo mi je, uprkos hladnoći, skroz super da skakućem po onom snegu, a on škripuće li škripuće...

Ne može čovek da ne padne u romantično raspoloženje... Pa još kad videh onako lepo obasjan Hram Svetog Save... Lepa sećanja se nižu jedna za drugim... I baš me nervira taj nazovi trip da je nekada sve bilo nekako lepše i lakše, bezbrižnije... Odnosno, biće da sam ja bila drugačija... Neko drugi me činio takvom... 

Priznala sam sebi još davno ali nekako u ovakvoj atmosferi to samo sebi potvrdim...

Mnogo je lakše kad priznate sami sebi... važnije nego drugima. Prihvatite to kao deo sebe, zauvek nepromenljiv. 

Baš sam ga volela, onako čisto, spontano... možda samo nisam umela da mu to prikažem onako kako je trebalo... možda.

najlepše od svega je što sam naučila šta znači biti ponosan na nekog, diviti mu se, radovati njegovim uspesima, podržavati ga kad god se za to ukaže prilika i biti neizmerno srećan zbog jedne izgovorene reči "Malena"... On je bio jedina osoba koju sam nekako volela da pitam za pomoć, savet, da mu se iskreno požalim... Ja, koja inače sve volim da radim sama. On je bio neko čije sam savete slušala, ko je umeo da mi ukaže na propuste, pohvali kad treba, nasmeje uvek...a nije bio savršen! Umeo je i da me  rastuži, rasplače... ja njega da iznerviram detinjastim ponašanjem...nesvesno... i volela sam ga. Imali smo NEŠTO... 

Stvarno sam ga volela... onako za stvarno, za ozbiljno... 

A sad, sad želim da on ostane moja tajna... Želim da bude srećan, onako potpuno...  i sad se sećam njegovih snova i mojih sa njim. Negde smo se razišli...