Confessions ...

Čitavog dana je vejao sneg, ko na planini, a ja krenula u šetnju do Kalenić pijace i okolnih uličica... Inače obožavam taj kraj i bilo mi je, uprkos hladnoći, skroz super da skakućem po onom snegu, a on škripuće li škripuće...

Ne može čovek da ne padne u romantično raspoloženje... Pa još kad videh onako lepo obasjan Hram Svetog Save... Lepa sećanja se nižu jedna za drugim... I baš me nervira taj nazovi trip da je nekada sve bilo nekako lepše i lakše, bezbrižnije... Odnosno, biće da sam ja bila drugačija... Neko drugi me činio takvom... 

Priznala sam sebi još davno ali nekako u ovakvoj atmosferi to samo sebi potvrdim...

Mnogo je lakše kad priznate sami sebi... važnije nego drugima. Prihvatite to kao deo sebe, zauvek nepromenljiv. 

Baš sam ga volela, onako čisto, spontano... možda samo nisam umela da mu to prikažem onako kako je trebalo... možda.

najlepše od svega je što sam naučila šta znači biti ponosan na nekog, diviti mu se, radovati njegovim uspesima, podržavati ga kad god se za to ukaže prilika i biti neizmerno srećan zbog jedne izgovorene reči "Malena"... On je bio jedina osoba koju sam nekako volela da pitam za pomoć, savet, da mu se iskreno požalim... Ja, koja inače sve volim da radim sama. On je bio neko čije sam savete slušala, ko je umeo da mi ukaže na propuste, pohvali kad treba, nasmeje uvek...a nije bio savršen! Umeo je i da me  rastuži, rasplače... ja njega da iznerviram detinjastim ponašanjem...nesvesno... i volela sam ga. Imali smo NEŠTO... 

Stvarno sam ga volela... onako za stvarno, za ozbiljno... 

A sad, sad želim da on ostane moja tajna... Želim da bude srećan, onako potpuno...  i sad se sećam njegovih snova i mojih sa njim. Negde smo se razišli...