Tamo negde
2009-e godine u moj život je ušetao neko
ko je već uveliko bio zaražen “virusom” naklonosti prema Che Guevari, Kubi i
svemu što dolazi odatle. I kako to već biva, zainteresujem se ja lagano za
slavnog revolucionara, pa onda malo-pomalo, kako interesovanje i entuzijazam
rastu, tako poče da raste i moja
biblioteka, a na polici sve “Sećanja na kubansku revoluciju”, “Dnevnik iz
Bolivije”, jedno 4-5 Cheovih biografija, pa monografija “I was Cuba”… Od namere
da impresioniram tamo nekog, impresionirala sam sebe J. Ozbiljna i zanimljiva materija.
U tom svom
pohodu na “zelenog krokodila” što bi rekao Fidel Castro, nađem i “ratnog druga”
(moja divna ma belle Jelena), i eto
nas kako pratimo sva dešavanja vezana za Kubu, naročito dokumentarne filmove
inspirisane istorijom i životom ove daleke zemlje. “Do kraja uz Fidela” je bio
samo jedan od njih, a nije bilo šanse da propustimo ni “7 dana u Havani”,
omnibus sastavljen od 7 filmova, različitih reditelja, od kojih svaki pokriva
po jedan dan. I svaki od njih prikazuje manje poznato lice Kube i njenog
glavnog grada.
U početnoj
sceni se vidi panorama grada, naravno da ostavlja bez daha, pogotovo nas koji
smo zaljubljenici u isti, ali vreme (129 minuta) će pokazati da ovde neće biti
ni traga od Chea, revolucije, cigara, kabrioleta drečavih boja. Rum se pije u
par scena, Fidel samo “promiče” kao vest na TV-u, a o Cheu se govori u jednoj
rečenici, više usputno (“Da li je Che imao mnogo dece – Jeste, ali nije brinuo
o njima jer nikad nije bio kod kuće.”)
Benicio Del
Toro se ovde okušao kao reditelj, Emira Kusturicu gledamo kao glumca, a tu je i
štošta običnog sveta koji je dobio svoju prvu filmsku ulogu, ma šta filmsku,
svoju prvu ulogu.
U jednom od
filmova, Kubu gledamo očima mladog Amerikanca, koji je sav zbunjen, zadivljen,
očaran i razočaran. Želeći da iskusi sve čari noćnog života Kube, toliko se
napije, pa umalo da završi sa travestitom. Njegov vozač i vodič je simpatični
taksista koji mu i pokazuje tu drugačiju Kubu. Kako bi inače saznao da je Kapitol
u Havani 5 cm visočiji od onog američkog…
Imamo tu i
devojčicu koju podvrgavaju magijskom ritualu isterivanja neke vrste đavola iz
nje, pošto su je zatekli polugolu sa drugom devojčicom. Izuzetno napeta i
mračna priča; krupno kadriranje zabrinutih
i umornih lica, njen stid, strah i nevinost, u kombinaciji sa zloslutnim
izgledom vrača i muzikom koja dodatno naglašava nemilu situaciju, zaista
ostavljaju utisak u smislu “neću ovo da gledam”.
Fasciniralo
me kako je dočarano prijateljstvo i osećaj zajedništva i bliskosti koje vlada
među Kubancima. Princip je jednostavan –
svi za jednog, jedan za sve. Jednoj gospođi se u snu javlja Bogorodica sa
željom da joj ova, u njenu čast, podigne fontanu. Niko ništa mnogo ne
zapitkuje, ceo komšiluk uzima učešće u akciji. Neko nabavlja cigle, neko zida,
neko treći ima rođaka iz čije se firme mogu nabaviti boje. I svi su veseli,
niko se ne žali i veče završavaju velikim slavljem gde svi zajedno pevaju. U drugoj
priči, ženi nestane jaja i brašna da bi mogla da napravi kolače za veliku
porudžbinu. Ne ide se u prodavnicu, tu su opet komšije. Pozajmljuju jedni
drugima, pomažu se. Nestane vam benzina, struje, auto vam se pokvari –
uvek je tu neko da pomogne.
Od slika
siromaštva se ne može pobeći. U filmu “Sesilijino iskušenje” posebno mi se
urezala scena njenog oduševljenja što može da se okupa u hotelskoj sobi i scena
u kojoj ona tupo zuri u ispucale zidove i naprslu kadu, sa flekama od rđe. Na
ovaj način je simbolilno predstavljena i njena dilema – ostati na Kubi, živeti
od danas do sutra ili otići u Madrid i napraviti svetsku, muzičku karijeru.
Ona je mlada, lepa, ima čaroban glas. Pojavljuje se zgodni
Španac koji se navodno zaljubljuje u nju, nudi joj ugovor, smeštaj u Madridu –
sve o čemu ona sanja. Ona je naravno fascinirana, ponesena; poznato osećanje
ushićenja i želje da se s tim nekim, maltene strancem, otpočne novi život.
Bljesak želja umalo da pomrači njenu istinsku sreću, koja je ipak tu, kraj nje.
Sa spakovanim koferom, odlučuje da ostane sa svojim dugogodišnjim momkom, koji
nije ni bogat ni uspešan, ali je njen. Što neko reče, osoba ne mora da bude
savršena da bi bila prava za nas ili kako je meni neko sugerisao jednom – teži
put je uglavnom pravi put.
E sad, moj
favorit. Dan utorak. Film “ Jam session”. Glavna uloga Emir Kusturica, takođe
veliki zaljubljenik u Kubu, koji ovde glumi sam sebe. Priznajem da nisam neki
njegov fan, nekako mi se ne dopada estetika koju on propagira, ali posle ovoga
možda i promenim mišljenje.
On u Havanu
dolazi bukvalno kao da je “pao s Marsa”. Tu je njegov prepoznatljivi opušteni izgled,
glas koji zvuči umorno i osećaj da nema pojma šta on tu radi, osim što mnogo
voli Kubu. On se samo dobro zabavlja, u pauzi se javljajući ženi da joj kaže da
mu nedostaje i da nije pijan kao što ona misli. Uz veliku pomoć drugih uspeva
da se kako dolikuje pojavi na dodeli nagrada, ispozira, a onda, umesto na gala
večeru, odlazi na žurku u kraju, gde svira njegov novi prijatelj, vozač koga su
mu dodelili. Ovde nema ničeg ružnog; slavi se život onakav kakav jeste, uživa u
stvarima koje su srcu bliske, ne mareći za protokol i tamo neka pravila. Plus,
sjajna muzika koja mami na ples.Ne kažem da treba zatvarati oči pred lošim i
ružnim stvarima oko nas, ali se ja uvek
trudim da izvučem ono najlepše, a možda mi je u tom trenutku, baš taj
nonšalantni Kusturica bio potreban.
Sveukupan
utisak, jako pozitivan. Izađosmo Jelena i ja pune impresija i tema za nove
“socijalno-filozofske” rasprave. Nov doživljaj Kube, i dalje čudno lep, mozaik
različitih sudbina, slika, prizora, živopisnih u svakom slučaju. Zavisi šta
očekujete, sa kakvim predznanjem dolazite, šta vam je potrebno, kako se
osećate. Sveže, inspirativno i začuđujuće drugačije, sa jasno istaknutim
obeležjima života u Havani, koje nema na razglednicama.
http://www.7diasenlahabana.es/havana-exclusiva/#!prettyPhoto
Нема коментара:
Постави коментар