Predbožićna pričica

Emotivac, romantičar, pomalo nostalgičar, nekad filozof... ne znam više ni šta sam sve, ali mi je tako drago što sve češće umem da prepoznam neke detalje, male stvari koje tako fino umeju ulepšati dan. A potrebno je samo malo zastati, posvetiti im se i eto sreće...

Svih ovih prethodnih meseci mi je tako nedostajao Beograd, a onda sam sinoć jedva čekala da utrčim u dobro poznati autobus (pa još i da vozač ugasi svetlo da mogu fino da odsanjarim ušuškana u ono sedište) radujući se toplini moje kuće i predstojećem Božiću. A tamo, poznati mirisi, spremljena večerica, malo „pobune“ što se moja soba već pretvorila u porodični garderober (a šta sam pa očekivala, nisam ja kućno božanstvo pa da se ništa moje ne sme taknuti... come on, we are not living on Beverly Hills) i odlazak u „moju varoš“ na jedan kratak „đir“. Kako mi je zabavno što među svi tim gradskim facama prepoznajem one frajere pored kojih maltene nisam smela proći kao tinejdžerka... A sad smo još i super drugari J. Super je ta fora sa prolaskom vremena, odrastanjem i promenama uloga; kao da se desila neka čarolija, a nije, nego je sve to, u stvari, život.

Stara noćna ptica i ranoranilac (ja) nisam mogla da verujem kad me jutros majka upitala hoću li sa njom u kupovinu. Odlazak nedeljom po hleb i ostale sitnice je nešto što se NE PROPUŠTA! Dodatno me oduševila činjenica da sam tako lako ušla u svoju nekad omiljenu „maskirnu“ suknjicu iz Teranove. Doduše, nikad to i nije bio problem, ali je osećaj svakako sjajan imajući u vidu da istu nisam obukla godinama i da je u mom posedu već dobrih deset godina. OK, ja trenutno jesam u mojoj super skinny fazi (i priznajem, obožavam svoje koščate nožice – pozdravila me Kate Moss; ne pozivam nikoga na dijetu, ovo je moj izbor i nešto što se meni dopada, ja se tako osećam dobro u svojoj koži) ali je fenomenalan osećaj kad vam se to dokumentuje i u ogledalu.  

Ulazak u sam grad, Topolu, mi je jutros nekako bio spektakularan. Sneg je noćas pao tek toliko da „pošećeri“ krovove, dan oblačan ali se Oplenac tako lepo vidi, kupola crkve kao kruna, okolo zbijene zgrade, kuće... Zaliči mi moj gradić na neko skriveno mesto iz bajke, gde se samo čuda dešavaju. Gledam onu kaldrmisanu Aveniju (tajni J put do grandiozne kapije kojom se ulazi u velelepni park-šumu) i mislim „Kako je ovde lepo, sve je lepo i meni je baš lepo“. I ne treba ništa više! Još sanjam da imam kuću baš u ovoj ulici, među lipama i kestenjem (dobro, moja prva ljubav je živela tu, pa me i to malo inspirisalo, eto priznajem!)

A u Maxiju, ja kao dete u luna parku – trčim po omiljeni baget (Parižanka u meni se ne da!), biram slatkiše za sestričinu, „padam“ na čokoladne figure Deda Mraza, usput ćaskam sa prodavačicama (redovno me kupe sa onim „Lutko“ J ) i častim sebe novim ELLE-om. Mama me zatim odvukla do kineske radnje gde me jedva odvojila od rafa sa šnalicama i gumicama za kosu, ali sam zato uspela da pobedim Beki Blumvud u sebi pred policama sa ukrasima, plišanim igračkama i raznim drugim tričarijama.

Po dolasku kući, ispunila sam jednu od svojih new year resolutions – otvoriti šampanjac! Kako kaže moj dragi Monsieur, svaki dan je posebna prilika kada treba „piti zvezde“. Tu bocu Philipponata čuvam od svog 25og rođendana, poklon tadašnjeg dečka, dopremljen iz Pariza. Udesilo se nekako da mu je baš sad vreme da se pije. Polako odmotam onu žičicu, odlete pampur i eto veselih mehurića. Dobro je, ništa nije izgubio od svog ukusa, iako, na moju žalost, još nemam svoj vinski podrum! J Sad u foteljicu, pa ELLE u ruke, a tamo naiđem na sjajne preporuke Sonje Kovacs za par blogova koje obavezno treba pogledati, pa onda zavirim na netu koje to „ćoškove“ valja obići u Zagrebu (moja sledeća wish destination), stiže poruka od Jelene koja već ima listu filmskih i pozorišnih dešavanja koje ne treba propustiti... i usput stignem i da izmudrujem nešto pametno:

„Divim se jednom čoveku na neverovatnoj količini pozitivne energije, na oduševljenju s kojim pristupa svemu što radi, na dečačkom osmehu koji nikad ne skida, na istrajnoj želji i sposobnosti da maksimalno uživa i u najmanjoj sitnici. REAL NO LIMITED HEDONIST - BUT LIMITED EDITION“

E, to je ono što ja želim da postignem a on mi se učino kao idealan primer (čisto da se podsetimo, reč je o onom gospodinu kog nazivam svojom inspiracijom) jer me konstantno oduševljava načinom na koji doživljava i prezentuje sve ono što mu se dešava. On od svega pravi spektakl. I ja već vidim tu one sparkling mehuriće, sveopštu radost, zaraznu energiju u veselom ritmu npr. nekog Severininog hita... J Mislim da sam dobar đak i da mi lepo ide... LIFE IS WHAT YOU MAKE OF IT! Simple as that!