Ono kad odlepiš od ljubavi…

Pre gotovo nekih godinu dana, Daca Dabović mi je baš u pauzama snimanja “Skidanja” pričala o nekoj zahtevnoj sceni i uzbuđenju što će glumiti sa velikim Nebojšom Glogovcem. Tada sam joj obećala da ću sigurno doći na premijeru. Rečeno – urađeno. Doduše, meni  je bio dovoljan razlog što je njoj pripala jedna od glavnih uloga, ali me svakako i priča zanimala, pa se tako jedva dočekao taj 17.april. Dakle, last night.

Već sa najavnom “špicom” sa imenima glavnih glumaca i zanimljivo rešenom grafikom mogla se naslutiti energija zahvaljujući kojoj je i nastao film. Dinamično, urbano, pomalo bučno, upadljivo, “surovo” čisto, bez pretvaranja, realno. Tema više nego zahtevna za razmišljanje – kako se “skinuti” sa nečega što je tvoj vazduh i izdržati svo to “kidanje”?

Savamala. Košarkaški teren. Uzani prolazi. Oštećene fasade. Prostrane raskrsnice. Scena na kojoj se svakodnevno svi nalazimo. Među tim likovma, dole na ulici, svi mi. Gledam film i u isto vreme pokušavam da pronađem paralelu u svom životu, preispitam sebe, možda i neke druge. Pratim kroz šta sve prolaze glavni junaci, šta su sve sposobni da učine sebi i drugima, do kojih granica su spremni da idu i mislim u sebi koliko je strašno šta sve čovek ne vidi i ne želi da vidi kada je zaslepljen ljubavlju. Sledeća misao – možda i vidi ali je taj štit ljubavi kojim se brani previše jak da bi mogao to i da oseti. S druge strane, u “sve za ljubav” stanju lakše i opraštamo sebi.

Pitanje “Da li je vreme koje provedemo zaluđujući se nekim ko nas ne voli izgubljeno ili ne „  se nametnulo samo po sebi. Lično, ne verujem u one definicije da je ljubav i kada tom nekom želite dobro, pa makar vi ne bili deo njegove sreće. To je više potvrda da ste plemenito biće i da znate da i iz negativnog (po vas) izvučete ono najpozitivnije i tako nađete mir. Prava ljubav je uzvraćena! (Da se razumemo, nisam ja ovako govorila od početka J!) Sve ostalo nije. Znam, boli i „kida“ ali nije. Ako ipak posle svega izvučete pouku, iako to nije uvek moguće, onda nije izgubljeno.   Mogla bih i citirati profesora Vladu Ilića –„Svaka ljubav je prava“. Time je hteo da kaže da je u određenom trenutku svaka ljubav baš ta koja treba da se desi. OK, bolje nismo umeli. Tačka.

Junaci „Skidanja“ prolaze kroz one najekstremnije varijante; upravo tako ih i treba prikazati – nekad je zaista potrebno surovo otrežnjenje kako bi makar zastali na sekund i razmislili o onome što nam se dešava. Fascinantno je koliku snagu daje čoveku to što oseća, koliko ga inspiriše i koliko boli kad tresnete na pod (baš kao Hana – Dragana Dabović kad je Bojan- Nebojša Glogovac ošamari umesto objašnjenja, umesto ijedne reči), a Kosta Đorđević je to više nego verno dočarao.

Pokušavaš dokle god veruješ u to nešto. Dok ti se ne “ogadi”. Toliko duguješ sebi. I to je u redu. I to je ljudski. A sve što je ljudsko…

Što se samog filma tiče (sad malo o filmu J), jako mi se dopao način na koji su povezane i isprepletane sudbine glavnih junaka i prikaz istih, u smenjivanju scena. Sjajan scenario i duhovite replike koje ćemo sigurno u narednom periodu slušati na ulici. Odlična glumačka postava i veliko bravo za Kostu koji je ukazao poverenje novim, svežim licima čije vreme tek dolazi i koji “buntovnički” nemaju strpljenja da pokaću šta sve znaju. Šminka i maske na holivudskom nivou. Jako lepi kadrovi koji prikazuju sam grad Beograd, onaj koji si dobro znamo i koji nam je svima blizak. Nismo li svi nekad vozeći se tramvajem, taksijem… onako izgubljeni I sluđeni, nesrećni i povređeni, jedino u tom gradu videli nekog ko nas razume?

 Film se završava scenom u kojoj troje glavnih junaka  - Dragana Dabović, Nikola Rakočević i Marko Janketić stoje na raskrsnici, krvavi, gladjući jedni u druge i videvši u onom drugom projekciju sebe. Tek tada shvataju šta zapravo rade i vide das u prešli granicu.

Po izlasku iz sale, moja drugarica Rada mi reče – Eto vidiš, dear, ono što si ti radila zbog ljubavi nije ništa spram ovoga! U svakoj šali ima istine; u sebi sam  dodala – Da, ali bol je uvek ista. Mi nismo.