Nije
ni čudo što ljudi misle da se ja čitavog života igram – šta ko radi, ja samo
crtam i pišem. Pa još kad to radite sa osmehom zvanim „reklama za pastu za zube“
onda je to još i takoo lako. Pa to može svako! Ok, presavijte papir pa da
vidimo...
Dok je
ljubav prema pisanju sazrela nešto kasnije, crtanje je oduvek bilo ono moje,
ono JA. Moj prvi ozbiljan J crtež nastao je na početku
prvog razreda osnovne škole. Zapravo, do tad mi još niko nije, onako „za
stvarno“ rekao je da je to što šaram po papiru dobro. Ali, eto nje, moje lepe
učiteljice kako me hvali pred celim odeljenjem za najbolju ilustraciju „Zime u
našem selu“. A na papiru, gomila poređanih, zavejanih brešuljaka, na svakom po
jedna snegom prekrivena kućica. U narednim danima, nije bilo mog druga ili
drugarice ko nije pokušao da napravi nešto slično.
Crteži
su se ređali; uvek su moja mala remek dela zauzimala pola i više panoa na
školskim izložbama. Crtala sam životinje, crtane junake, pejzaže, poznate
ličnosti. O osmišljavanju kreacija za Barbi i papirne lutke, nekom drugom
prilikom J.
Ipak,
zvanična potvrda mog profesionalno-životnog opredeljenja stigla je u 5.razredu.
Na meni omiljenom času likovnog crtamo strip. Druga deca se „bore“ sa
zmajevima, princezama, akcionim junacima, kod mene Cindy Crawford, u majici sa
logoom Chanela i iscepanom džinsu,
juri na reviju. Gleda nastavnica onaj moj papir i kaže: „Bože, šta li ćeš biti,
maneken ili kreator?“
Što se
pisanja tiče, sastavi mi jesu oduvek bili jača strana, te sam, oduševljena
jednim od njih, poželela da ga nastavim i napišem knjigu. Ta priča o divljim
konjima ipak nije završena, a umesto toga, prijavi mene učiteljica na konkurs „Dečjih
novina“ sa temom „Želim, želim, želim“. Žao mi je što se ne sećam pesmice u
celosti, ali je poenta bila u tome da ja želim da budem vila, sa velikim krilima;
da pomažem ljudima i štitim divlje životinje, kao i da se borim protiv rasizma
i da nahranim gladne crnčiće. Neko bi rekao da je ovo tipičan govor Miss
Universe, ali sam ja za svoje izlaganje u stihovima dobila knjigu, zahvalnicu i
neke silne bedževe. Moram da dodam i bombonu, na velikom odmoru, od dečaka koji
je bio moja simpatija. (PS Još mu nisam rekla za to J))))
Prvi,
novinarski,ozbiljniji poduhvat desio se s proleća 2009 (Vidite o čemu ja pričam
ovde J). Upravo sam bila počela da radim za magazin Reci Da, kao modni urednik, što je
uključivalo i pisanje tekstova i intervjue. Moj prvi sagovornik, gospodin Jorgovan Radenković, poznatiji kao Joca
Koling, tadašnji menadžer restorana Dona
Klara na Dorćolu. Pitanja su bila vezana za njegove početke, restorane koje
je vodio, organizaciju venčanja... Jako inspirativan i prijatan sagovornik,
bila mi je čast da imam priliku da razgovaram sa tako važnim čovekom; sećam se
da sam svaki njegov odgovor zapamtila kao pesmicu, nije mi ni trebao onaj
diktafon. Toliko sa bila srećna i ponosna, da sam već vraćajući se u redakciju, skovala u glavi
čitav tekst i jedva čekala da ga pošaljem Joci na autorizaciju.
Ostalo
je, što bi se reklo, istorija.
I
jedna i druga profesija imaju svojih čari, i ja se konstantno trudim da ih što
jače povežem, na neki samo moj način. Hoću da smislim neku formu koja bi ih
tako originalno objednila, i za sad mi ne ide loše. Uz to, kao umetnik uvek imate
opravdanje za razne ludosti, a kao spisatelju , niko vam neće zameriti čašicu
viška (biće tekst bolji, sećaš se Hemingveja J). Može li bolje? J))))
Fotke> favim, tumblr
