Slobodan, svoj, savršen!

Pre neku noć, u pokušaju da zaspim kad mi vreme nije, doživim sjajan nalet  inspiracije; što bi rekao Ivan Tokin, baš negde između jave i sna, kad sve  ideje kristalno jasno sagledaš, definisane, uobličene, briljantne, pa poželiš da ustaneš i da ih sve zapišeš, bilo gde! Tu se meni od nekud javi ona čuvena “rasprava sa Mikelanđelom“, kada su ga pitali kako  je uspeo  da stvori onako savršenog Davida. Kratko je rekao (objasnio!) – „Uklonio sam sve što nije David!“ Eureka! Pa, to je to – da bismo sebe izbrusili kao ličnost, i postali ono savršeno JA, samo treba odbaciti sve ono što nismo mi.

Onaj unutrašnji osećaj je presudan. Nema tu mnogo filozofije. Iskreno i istinito je ono što dolazi „iz stomaka“. Presudiš u sekundi. Samo oslušneš i poslušaš SEBE! Ili, kako to  jednom reče moj Monsieur: „Sa ljudima i stvarima je isto kao i sa vinom. Nije  bitno da ti neko kaže da li je dobro ili nije. Ti sam određuješ da li ti prija ili ne prija“. Jednostavna reč, a mnogo govori. Tako se modelujemo, gradimo, ispravljamo, glancamo J! Savršenstvo ad astra!

Mesta, okruženje, situacije, ljudi... samo postaviš sebi pitanje: Šta radim ja ovde? Jel meni lepo ovako?  Rekla bih da s godinama odgovor stigne sve brže i brže. Sledeći korak – operacija eliminacija, u opciji negativnog odgovora. Ako je pak pozitivan, samo to nešto što prija, prigrliš jače!

Kao što je život previše kratak  da  bismo pili loša vina, tako je isto toliko kratak da bismo ga trošili na sve ono što nismo mi. Što pre shvatiš, više vremena ostaje  za uživanje   u pravim stvarima. Carpe diem! Naravno, sve je stvar iskustva i vremena. Vidiš i jedno idrugo, pa se  prikloniš onom gde po pravu pripadaš.

Veliki je  korak  kad čovek pronađe te svoje „kote“  koje ga definišu i prihvati ih kao iskonski  deo sebe. Prizna ih  jasno  i glasno. Onda je slobodan, svoj i savršen!

Reče mi juče  jedan prijatelj kako volim „ušuškanost“. Da, volim. Ponosna sam što sam naučila da nađem, izaberem, uzmem, aranžiram, upakujem... ljude, stvari, interesovanja  koja  mi  prijaju, u jednu meni savršenu celinu. Pravim mog  Davida (ja i sve ono što je „moje“). Suština je u „prepoznavanju“ koje se desi najčešće  u pa reči, pogleda; sledi osmeh – This what I want, what I am.

Poštujem tuđe izbore, ali su moji neprikosnoveni. Biram zanimljive i kreativne ljude, umetnost, originalnost, vinske priče, dokumentarne filmove, Maria Puza, Medenicu & Rosića, Igora Karanova, sestre Delevigne, malu crnu haljinu i baletanke, Elenu Perminovu, postove Jelene Karakaš, Dekorum, Jason Derule i Shy’m, najlepši pogled na Njegoševu iz Pampur bara, šetnju Dorćolom u pohodu na Pržionicu, francuski jezik, pisanje, crtanje, sve moje fotografe-stiliste-blogere-dizajnere-vinare-somelijee-enologe-novinare-arhitekte-glumce... Biram sebe! 

PHOTO by TUMBLR