Kada se Parižanka umori od sastanaka, trčanja, mejlova,
telefona i odluči da se ipak malo odmori i uživa, onda „beži“ u St Tropez.
Prevedeno na „beogradski“, kad rešim da one kaldrmisane uličice zamenim nečim
drugim, onda to najčešće bude sama obala Dunava. Konačno lepo, toplo veče i
neponovljiv miris lipa kraj Hotela Jugoslavija; sjajna uvertira za zasluženo i
preko potrebno uživanje.
Otkrila sam moj St Tropez! Zove se Gabbiano i deluje potpuno mediteranski tako da već mogu da zamislim sebe kako u dugoj
haljini i sa velikim šeširom grickam neku salatu jednog lepog jutra koja mi predstoje.
A sve to zahvaljujući mom drugu Milošu Jovanoviću, koji je
na ovom novootvorenom restoranu- yachting klubu, šef kuhinje. Na njegov poziv
sam odskakutala tamo i već sa prvim pogledom na ovo minimalistički-romantično
zdanje sam znala da će Gabbiano biti
moje novo, omiljeno IT mesto.
Najpre me oduševio elegantno opremljen enterijer, ulepšan
fenomenalnim osvetljenjem u crvenkastim, plavičastim i bojama polja lavande.
Prostrano, komotno, sa nepretenciozno odabranim nameštajem. Svedeno ali jako
ukusno i moderno, akcentovano pastelnim tonovima mebla. Visok plafon, neobični,
cevasti lusteri, okačeni na raznobojnim kablovima. Za dodatni mornarsko-morski
utisak, tu su stubovi obmotani crvenom užadi, taman da se slaže sa bojom
svetlosti koja izbija iz šanka na gornjem nivou. Pomalo sam bila zatečena
veličnom prostora, imajući u vidu dva nivoa restorana; više nego dovoljno mesta
između stolova kao i stakleni zidovi koji moja su prva asocijacija na nesputan
osećaj slobode koji ovakav enterijer pruža, a koji je nama albatrosima preko
potreban. To ga ujedno i čini odličnim mestom za organizaciju različitih vrsta
proslava. Tako se namestilo da je moj pogled komotno mogao da odluta u pravcu
omiljenog mi Zemuna, mada sam kao krišom J posmatrala i letnju baštu-terasu Gabbiana i malu marinu pored, sa
privezanim brodićima. E upravo ta bašta jeste nešto što tek treba da doživim,
naročito kad svi ti drveni stolovi i stolice u beloj boji budu upotpunjeni
saksijama sa lavandom i bosiljkom. Biće to
onda pravi jug Francuske!
U skladu sa atmosferom i pričom koju ovaj životni scenarista
skicira u glavi za par minuta, na mom meniju se najpre našao Milošev
specijalitet krem kapućino – potaž od škampa sa sosom od ostriga. Da taj naziv
ne nosi tek tako, servira se u velikoj, lepoj beloj šolji, sa sve finom penom! Probala sam i fokaču bez kvasca (koja
je najukusniji hlepčić koji sam ikada jela, verovatno bih i mogla da živim na
tome), a zatim i odlični, srednje prepečeni tuna stek, na rukoli, sa čeri
paradjzom i parmezanom. Po želji dodati sos od bundeve ili zelenog bibera. Za
grickanje, tu su „spajsi“ krompirići takođe servirani u velikoj šolji. Između
zalogaja ove divne hrane, lagane i „elegantne“ smestio se portugalski roze Casal Mendes Rose (negde pročitah da je ovo
idealno vino za punoletne Barbie girls J hm!).
Za kraj, njegovo
veličanstvo čokoladni sufle; u kombinaciji sa sladoledom od vanile i listićem
mente, pravo crno-belo savršenstvo!
Sveukupni utisak, koji smo zajednički zaključili Miloš i ja,
jeste: kao da nismo u Beogradu! Potpuno
posebno, „sveže“ , lagano, sa morskim povetarcem. Ja sam sebi već upisala jedan
doručak na Gabbianu, s prvim sunčanim
jutrom!
Foto: www.gabbiano.rs
Нема коментара:
Постави коментар