Priča o jednom
vinu; preplet reči i slika. Neki novi anđeli.
Nisu svi anđeli
lepršavi, detinjasto luckasti ili lutkasti, beličasti do gotovo prozračnih; sa
krilima lakšim i od leptirovih, pomalo naivni. Ima i onih koji su anđeli baš
zato što su prvenstveno posebni, što duguju svojoj pomalo divljoj prirodi i
intrigantnosti...
I kao da si anđeo
– nisi baš kao onaj sa romantičnih sličica, već imaš nešto samo svoje,
drugačije, pa si utoliko još i bolji. Stih iz pesme Zdravka Čolića – i taj
pogled preko ramena i oko boje dragog kamena; sva ta fuzija ustreptalosti,
zadivljenosti i nemira. Možete samo da se ludo zaljubite. Ipak si jedan
jedinstveni anđeo.
Fini, prugicama
prošarani akvarel papir, čuvan za „bestežinske“ pokrete ruke, topljive boje,
kao vetrom nanešene; kao pismo perom pisano, kraj prozora, na mesečini. Nema
sete, nema dirljivo melanholičnih osećanja, već samo laganog osećaja zadovoljstva.
Boje koje vuku na
nijanse noćnog neba i bespreglednih polja pod lavandom. Bistri ih baš onaj
mesec.
Zavodljivo kao
snen ali prodoran pogled iza vela od chantilly čipke.
Opijajuće,
strastveno i nepredvidivo kao ljubav kraljice Margo i viteza Le Mola.
Intenzivno,
snažno a prefinjeno „na dodir“, kao najraskošniji purpurni pliš.
Snažnog mirisa
kao ona najkrpunije ruže iz bašte, što najlepše mirišu oko ponoći, zagasite
crvene boje koja prelazi u crnu, i sveže kao kapljice rose na njenim laticama.
Pamti se i ostavlja
trag poput zabranjenog otiska usana
obojenih crvenim karminom.
Inspiracija: „I
kao da si anđeo“ - Vino Budimir
Нема коментара:
Постави коментар