Reče
jednom genijalni Ivan Tokin da mu se sto
puta desilo da mu dođe inspiracija, pa u sred noći mora da ustane i zapiše koju
pametnu rečenicu. E baš njega sam se setila noćas oko 3. Neće san na oči
nikako, ali zato reči i rečenice same krenule... Naslov bi komotno mogao da
glasi – Kakva god da je, ljubav je velika inspiracija (inače ne bih sročila
ovaj fini tekstić, od reči do reči, pred zoru, posle ludog radnog dana, trčanja
na predstavu pa nastavka trčanja na kafu sa komšijama, negde oko ponoći – nije se
stiglo ranije J). Dakle, 3:00, malo mi je
hladno, malo sam gladna, pevuši tamo negde Nina Badrić... iii...
Pre
neki dan me oduševi rečenica koju je izgovorila draga prijateljica, koju iz
milošte zovem Zgodna žena, pričajuči mi o zajedničkom drugu. „On je tako
zaljubljen u svoju devojku“. Jednostavna a velika rečenica. Zvučala je više
nego divno. Jasno. A odakle onda utisak da ljudi beše od ljubavi, kao da će im
se obistiniti najveće prokletstvo, budu
li joj se prepustili? Jel ljubav teret? Smetnja? Nešto ružno – preporučljivo za
skrivanje? Moj odgovor je NE. Ali znam da ne misle svi tako, iz ko zna kog
razloga...
Setim
se ja i mog omiljenog Če Gevare, koji je i za revoluciju govorio da se mora
delovati a ne čekati da se steknu svi uslovi... Hm, onda od toga ne bi bilo
ništa. Svo to ludilo ide do te mere da ljudi kao da nikad nisu bili
zaljubljeni, kao da nikad nisu učinili ništa luckasto, nepromišljeno, glupo,
naivno... šta god. Koliko sam shvatila slušajući mnoge – za zaljubljivanje
treba da se steknu ti neki uslovi, onda da prođe izvesno vreme, da se u međuvremenu
savladaju razne diplomatske taktike pregovaranja... Aham. Sigurno je tako. Pa
Če bi bre SAM revoluciju sproveo... Ali eto, svi su odjednom postali
preozbiljni, sa savršenim umećem stroge kontrole emocija.
Ako
vam je neko drag, zar on ne treba prvi da zna za to? Ili naprotiv, svi da znaju
a taj neko ne? Ja svim srcem verujem u lepe i iskrene stvari. Neopisiv je
osećaj svojevrsnog oslobođenja, kad kažete sve što vam je na srcu (to ne znači
da napišete roman J). Hrabro, odlučno, iskreno,
srce da prodiše. Kako su Spartanci govorili – sa štitom ili na njemu. Ili kako
ja to već volim da kažem, srce na teren. Bliska mi nešto ta fudbalerska
filozofija. J Može li se desiti išta gore, nego da godinama kasnije shvatite da taj neko nije ni znao koliko vam znači,
jer mu jednostavno niste nikad rekli? Pa nema baš mnogo vidovitih!
Ko će
opet bolje znati od čoveka samog ko zauzima koje mesto u njegovom srcu?
Dovoljno je zastati samo na minut. Uvek postoji više dragih ljudi, svako sa
svojom ulogom. I sami morate priznati sebi da je tu i onih koji su vam
najbolja uteha, neki samo znak da ste „živi“, neki da ojačaju vaše
samopouzdanje. Nije tu ništa loše. Sami su sebi odredili ulogu. A uvek postoji
i taj neko ko je i nežnost i strast, i želja i potreba, i briga i uteha... Sve. Može biti samo jedan.
I to isti onaj koga se nekad setite i kad pogledate na pločnik ispred zgrade
gde se on prvi put pojavio, pa kao suvenire čuvate sećanje na pokoju posrebrenu
vlas, na nežnu kožu, tamo između vrata i ključne kosti, na pomeranje
najsitnijih koščica kad vam prvi put stegne ruku... Lepo, jel da? Ne bih ja više ništa dodala...
PHOTO: Tumblr
