Rezime.

Imam ja popriličan broj započetih, tek skiciranih tekstova kojekuda... po raznoraznim agendama, sveskama, telefonima... Al’ nekako nije bio momenat. Zapravo, možda i jest’, ali kad naviknete okolinu da ste uvek „wow“ i kad u vas veruju  neki ozbiljni ljudi, nekako postane društvena odgovornost da budete eto tako baš „wow“. Zato ne pišem  kad sam tužna. Iako tada generalno bolje pišem; da me  samo čuje  Ivo Andrić...

Nedelja je dan koji sebično čuvam, da bude kako meni paše. Kao što je Mikelanđelo klesao Davida i odbacivao „sve što nije David“ tako i ja odbacujem, guram, teram, skrećem pogled od svega što može da naruši tu moju finu liniju nedelje. Ne dam, eto, moje, bre! U nedostatku krupnih stvari, više se vrednuju one sitnice. Baš isto ka što mala sreća ume da ublaži veliku tugu.

Kako jednom izjavi moj veliki brat-prijatelj Miško: „Evo, najveća mi je briga kako sad ovu kafu da popijem na miru“, u tom stilu sam i započela svoju nedelju.  

#ChezBoki  me čekaju moj Markić i drugari. Od mene, samo trepavice. Otišla u starkama, džinsu i beloj majici. Jedini aksesoar, muški sat; razgovori muški – teme kafanske, malo o ženama i akumulatorima. Priče iz radionice se nastavljaju kod Markića „tetkino veliko dete“ u njegovoj garaži. Ja tamo, kao dete u luna parku. Oduševljavam se onim kanalom, ključevima, zavirujem i ja pod haubu, pažljivo slušam gde je šta... Milina. Usput još jednom sebi potvrđujem koliko volim tog mog bratanca, koliko mi je čovek melem na ranu, koliko njegovo „ne brini, tetka“ mene stvarno ubedi da ne brinem. To su oni ljudi s kojima možete da budete sve, i da ćutite i da se šalite... A nikad mu neću zaboraviti kad smo pre nekih 15ak godina išli da „špijuniramo“ njegovog tadašnjeg  teču – u 2h posle ponoći, trkačkim „Yugom“,na ler, zasvaki slučaj.  Moje dete, moje!

U međuvremenu se setim da mi je telefonu još uvek fotografija kojoj više nikako nije mesto tu, ni memoriju da zauzima. Pametan telefon pametno pita:“Premestiti u otpad?“. „Da“. Kakva simbolika. Dobra je ta direktnost. Iako me lepo posavetovao jedan prijatelj, ima tome dana... „Stavi to u fioku  i baci ključ“, ali ovo sa „premeštanjem“ zvuči bolje. Oprosti čovek svakve gluposti, al’ način na koji se neko pozdravlja, nikako. Otpade još jedan komad kamena sa Davida...

U „Blicu“ pri vrhu jedne strane, stoji sličica onog dečaka i devojčice. „Ljubav je... kad je njegov dolazak kao zrak sunca“. Ima tih ljudi koji baš tako sijaju, kakva god da je vrsta ljubavi u pitanju. Ljubav je ljubav. A lav bez sunca ne može. Bljesne  tako meni danas jedan drag čovek, moje čudesno biće; prijateljski ga potapšem po ramenu i setim se koliko sam ponosna bila kad mi je nedavno onako muški pružio ruku i čestitao na donešenim odlukama, koje i on sam podržava. „Svaka ti čast, Nato“. Ej, ja, dočekala da mi taj čovek, glavni frajer u školi, ugledni poslovni čovek, ozbiljna faca, po kome se mere mnoge stvari u mom životu, čije mi je mišljenje  zakon nepisani, tako kaže. Orden ne treba. Shine, baby, shine.

Da rezimiramo - dovoljno za miran ulazak u krivinu i put se već fino otvara. Znam da mi trebaju nova krila. Biće rešeno. Moodboard već imam. Poput @leiasfez ispijam kaficu u nekom pariskom kafeu, @secretparisien mi otkriva secrets de Paris a moja Iva  Macit zove da posetimo njene omiljene lokacije na Avenue Montaigne, dok na kraju dana komentarišem najnovije radove sa omiljenom mi Dinom Broadhurst. 

Resetovanje u toku, kako mi reče Žana Poliakov, saosećajnim tonom podržavanja i razumevanja.

Foto: Instagram @leiasfez

Lomljivo.

Sakupljala je moja mama, još od devojačkih dana raznorazne kristalne i porcelanske figurice. Bilo je tu svega, od konjića do anđela, a čuvala ih je u vitrini, iza staklenih vratanaca. Pa kad to treba da se briše, pa jaoj, to se uzimalo u ruke pažljivo a brisalo s divljenjem i strahopoštovanjem.

Staklena vratanca smo sestra i ja smele da otvorimo tek kad smo dovoljno porasle, da se ima poverenja u naše baratanje  tim osetljivim i lomljivim stvarima; kao da posedujemo Koh-i-noor, u najmanju ruku... Al’ naučilo se...

Zašto onda neki ljudi nikad ne porastu dovoljno da nauče kako da rukuju tuđim osećanjima, koja su isto tako vredna i lomljiva... Treba li na srce zalepiti onu sliku vinske čaše i kao veliki pečat natpis „Fragile“? Ja se svojih ne bojim i s godinama ih sve otvorenije i hrabrije pokazujem, praveći od njih svojevrstan štit i pretvarajući ih u moć, a ne slabost... ponosna na njih. Što bi rekla Zona Zamfirova, ono kad prizna sve Manetu:“Ja to učinih, a on nek čini šta hoće“. Zone, moj čovek.

Ima li šta gore nego kajati se zbog neurađenog, neizrečenog, propuštenog...? Kako će znati ako mu ne kažeš?

I onda kažeš. Što bi rekla moja super powerful fitnes cimerka Gaga, ljudina od žene: „Ti kad sročiš poruku, čovek prvo mora da se zamisli da li je dovoljno pismen da ti adekvatno odgovori“

 Šalu na stranu, jest’ da i ja umem da kažem da lepše pišem no što pričam, no ne treba neka pismenost da bi se reklo bar „Hvala“ ...

Nikako ne mogu da dokučim kako ljudi ne sagledaju koliko je u tih nekoliko redova  stalo nečije smelosti, srčanosti,  želja, nade, vere... i onda se ogluše o sve to i bukvalno zgaze sve to onako mučki, đonom, a trag ostane u vidu najodvratnijeg glagola u pasivu seen-vu-viđeno... Razbi se stakleni konjić... Pa ne sme to tako grubo...

U prvom redu, poštovanje. Jasno da srce ima neka drugačija pravila i merila, ponekad potpuno nerazumna svima sem njemu samom, ali gde nestade poštovanje, zašto iskrenost ode u bescenje... Zašto  se tuđa osećanja uzimaju zdravo za gotovo, samo jer su, eto tuđa... Kako ono reče Duško Radović, svi  se prave da su već voljeni... Kao da svakodnevno na svakom koraku bivaju zasipani srcima, poljupcima, nežnim rečima... Taj neko vam je otvorio dušu, dao ono najvrednije i najčistije što ima a završi kao onaj nesretni Jozef u Kafkinom „Procesu“- osuđen na  propast a ne zna ni šta je skrivio... Pa pomisli li taj neko kako se u tom trenutku naš „Jozef“ oseća? Jesmo li mu bar s*ebali dan?

Tanjir se sastaviti neće ako ga slomite pa mu kažete „izvini“ , ali ako smo ljudi, bar zvanično, onda to neko biće koje nam pruži najdivnije od sebe, zaslužuje bar  uvažavanje. Nikad nije lako progutati ponos, pobediti strah, rizikovati, pa i  ostaviti dostojanstvo po strani... uložiti sve na želju da bude lepše... u dvoje. Tišina nije odgovor. Dovoljno je nekad upotrebiti znanje koje steknemo u prvim godinama života.  Kad nam nešto neko da, kaže se hvala. 

Istinsku moć nam daju samo sopstvena osećanja, čista i iskazana, a lažnu (nad)moć tuđa koja ne znamo da cenimo a to nije ništa drugo do slabost.
Pazite na svoje staklene konjiće. 

Foto:Pinterest

Time of my life

„Da se razmisli!“ Polu-rečenica koju je Šćepan Šćekić uputio svome Lunju, onako preteće pokazujući prstom, želeći da s tih par reči obeleži  bitan trenutak, od značaja... ma za obojicu. Smejala sam se ja mom omiljenom liku iz „Srećnih ljudi“ a zapravo i nije mi bilo toliko smešno; i sama već duži period uviđam da je toliko toga o čemu valja porazmisliti. Samo je potrebno vreme, vreme da ga damo sebi. Kad već mislim da je vreme najskuplja stvar na svetu onda je valjda vreme koje damo sebi i najveći dar.

Pa, ako nećeš na fin način... onda će ti univerzum pokazati da je krajnje vreme, na onaj ružniji, koji najviše mrziš, pa da zapamtiš. Već 10 dana bukvalno ne mrdam od kuće; danas je bio moj prvi izlazak iz karantina, ono da se našminkaš kako bi sebi malo života udahnuo i izađeš među ljude – a da ti ljudi ne nose bele mantile.

Tempertura za koju sam verovala da sam je otresla špicastim vrhom baletanke je rešila da me nauči pameti. Nema šta drugo da bude – mogu ja da širim oči u neverici i govorim kako nije moguće da se meni ovo dešava, da nosim sa sobom gomilu lekarskih nalaza i vučem kesicu a lekovima – sve mi džaba.  Pa to NE MOŽE da bude, ne može, ne može... može.  I evo mene, umirene, sa nemogućnosti da jurim od 7 do 23 – pa mi valjda i zato leglo ponovno iščitavanje Godine koja prođe, dan nikako. Al’eto vremena, da se razmisli...

Danas smo moja Mara i ja prošetale Topolom, meni za ljubav. Ja, ponosna što imam tako luckastu, pametnu, zgodnu i trendi sestru, pametnu i vrednu, sa tom veselom dečicom; kako je onako, baš porasla i što me baš ona tako šeta kao specijalnog gosta kroz našu varoš. Ja onako, malo k’o narcis, mislim u sebi da li će joj (ipak samo njeni) prijatelji i poznanici reći:“Pa, lepa ti je Nata“ i uživam da se zajedno sećamo svih trenutaka u našem gradu – škole, te samousuge koja opet postoji, kafića gde smo se nekad sretale u dogovoreno vreme... sve se zna i šta je ko vozio i ko je šta obukao i ko su bili čika Nikiji koji su harali u našoj ranoj mladosti. I priznadosmo jedna drugoj da se silno rastužimo kada prođemo pored našeg Auto moto društva i gledamo onu praznu kancelariju, sa i dalje šljaštećim peharima u polici – a nema ni Kilijeve radionice, niti Rade i Pera peru autombile, niti se lagano okupljaju „jugići“ iz auto-škole... Nema ni onog modro plavog Fiat Coupea koji je mene podsećao na Ferarija...

Ali, mi smo tu i ima još vremena – za mnogo štošta još, pogotovo sad kad smo nekako u isto vreme otkrili da smo mi nama najvažniji i da nam je tako najlepše. Toliko je toga što je godinama bilo „na čekanju“ , gurano pod tepih, zanemarivno, zaboravljano...  ne zato što se nije htelo nego jer se nešto drugo, bučnije i napadnije, nametalo kao „važnije“... a nije bilo. Neprocenjivi momenti kad to shvatite. Nekad je dovoljno samo da date sebi minut i zapitate se „Čekaj, šta će da se desi ako sad ovo ne uradiš i ako to nije toliko hitno?“ Iskren odgovor uslovljava naredni korak. A sve zavisi od tog vremena koje poklonite sebi – vi sami, jer niko drugi neće.

Svih ovih dana mog boravka u karantinu, moja velika sestra iz Pariza me uporno podseća na obećanje koje sam dala sebi i svima njima – da ću se uzeti u pamet i više paziti na sebe. Pita ona mene onako jednostavno – šta ti stvarno hoćeš od života? I eto mene, već kucam poruku, onako kao top listu, šta je to što bi činilo moj vek vrednim življenja. Sve znam. Nema ni mnogo stavki ni neke velike filozofije. Umetnički rečeno – jedan fin kroki, u par poteza. Kažu da kad nešto staviš na papir to je već dobar plan i realizacija će ići lakše. Nije lako i neće ni biti – pogotovo kad morate sebe da prebacite na „sporohodno“. Ali trening je čudo – trebalo bi da se češće podsećam da sam i stoj na rukama (kog sam se toliko plašila i bila ubeđena da ga nikad neću uraditi) izvela najbolje u razredu i pokazivala drugima, za primer. Al’ vežbalo se, vežbalo... bilo je poderanih leđa i modrica i zvučnih padova ali se uspelo. Tako valja i vežbati to posvećivanje vremena sebi. Pa i ta moja obožavana Formula mora u toku trke da svrati u pit stop... I to je sastavni deo svog tog cirkusa, bez toga se ne bi mogao ni pehar podići. Da se zapamti.

Under my skin

Danas je, kažu, Dan zagrljaja. Takve datume ne pamtim jer dan zagrljaja treba da bude svakog dana, ionako su nepravedno potcenjena kategorija. Za lepe stvari, povod ne treba da postoji i njima se treba onako, džekovski rasipati.

Mogla bih da kažem da sam hug addict. Zagrljaj mi je SVE.

Ali onaj nepuštajući, long lasting zagrljaj... gde ceo svet prestane da postoji, vreme postane nedefinisana kategorija, a koliko god se trudiš da zapamtiš svaki milisekund istog, brzo shvatiš da od tog posla nema ništa... Osećaj prepuštanja je proporcionalan amneziji... A on po običaju potiče od nekog ko se već fino smestio under the skin. I više od toga... uspeo jeda vam predefinše čitavo znanje o ljubavi, te sam opušteno mogla da ovaj post nazvati- šta sve možeš da saznaš o ljubavi za mesec dana.

Nije nikakvo čudo da se čovek zaljubi onako galopirajuće, iznenada, brzinski  kao na trkama u Monci. Nije neophodno opsežno istraživanje, predznanje o istom, sertfikat o podobnosti dotičnog za zaljubiti se u njega.

Možda je dovoljan iskren, dečački osmeh, šmekerski podignuta leva obrva, kravata boje plavog safira i pitanje:“I dobro, što si ti tužna?“ Hm. Ko je tužan? Pretvorih se sva u osmeh i beše to najbrže provedenih sat i po vremena  u mom  životu.

Kada se već u nekim godinama opametite i konačno osetite suštinu bitnih stvari, onda vam se taj neko prolepšava, maltene pred očima, jer vas je već uveliko kupio drugim, realno mnogo bitnijim kvalitetima. Za nekog ko je vizuelni tip, poput mene, ovo je veliki korak. Uglavnom sam „gradskim kaubojima“ zavedena svom tom lepotom naknadno tražila i lepila i druge dobre osobine. Oh mom Dieu! J

Iskren i otvoren razgovor, maniri i ponašanje, odnos prema drugim bićima, zdravo-razumski stavovi o životu čine da neko od „sladak je“ postane „najlepši običan momak na svetu“.

Do skora omiljeni lepršavi osećaj zaljubljenosti (sad ovde ide ukrašavanje leptirićima) evoluirao je u STALO MI JE  - jer taj neko pruža osećaj podrške, tu je da da savet kad treba, neopozivo odaje utisak da mu se veruje, ume da motiviše i podseti na tvoje kvalitete, uči nekim dobrim stvarima u životu (počev od sjajne muzike i knjiga), inspiriše da budete bolji čovek i sopstvenu ličnost podignete na viši nivo, ume da vas nasmeje i ulepša dan blesavom porukom pred kojom možete samo zagonetno da se smešite ... a opet pred kim nemate tajni, kome sve možete da kažete... i što je za nas koji smo uvek jaki, najvažnije, pred kim se ne plašite da budete najslabiji ikada... ne bojeći se da će to da pokvari sliku.

Nekako znate. I ne plašite se. I ne oklevate. Znate da sve mora da bude your way (a tako je i najlepše) i ponosni ste na to što osećate i jači nego ikad... i možete da viknete to celom svetu. Ne marite za izlizane savete koji nikom dobra doneli nisu, sve one igrice su vam smešne i ništa vam nije teško jer je taj neko vredan svega toga.  

Ali, od svih tih lepih stvari koje čine da uzdišete kao Ferdinand i čitav dan mirišete nevidljivo cveće (ma to je njegov parfem na ramenu J ), veći i važniji pokazatelj ozbiljnosti i jačine osećanja jeste želja da tom nekom bude dobro, jeste briga o osećanjima tog drugog bića. I sva ta želja da se, kad je teško,nasloniš na njegovo rame i samo ćutite zajedno; da budeš baš ona koja će znati da sasluša probleme, pa i da ih reši, koja će brinuti o njemu, kojoj će biti važne one njemu važne stvari, pored koje će se on osećati sigurno i spokojno...

Kako bi Momo Kapor rekao – "Ako to nije ljubav, onda ne znam šta je"

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.

R.LOVE.ution

Reče jednom  genijalni Ivan Tokin da mu se sto puta desilo da mu dođe inspiracija, pa u sred noći mora da ustane i zapiše koju pametnu rečenicu. E baš njega sam se setila noćas oko 3. Neće san na oči nikako, ali zato reči i rečenice same krenule... Naslov bi komotno mogao da glasi – Kakva god da je, ljubav je velika inspiracija (inače ne bih sročila ovaj fini tekstić, od reči do reči, pred zoru, posle ludog radnog dana, trčanja na predstavu pa nastavka trčanja na kafu sa komšijama, negde oko ponoći – nije se stiglo ranije J). Dakle, 3:00, malo mi je hladno, malo sam gladna, pevuši tamo negde Nina Badrić... iii...

Pre neki dan me oduševi rečenica koju je izgovorila draga prijateljica, koju iz milošte zovem Zgodna žena, pričajuči mi o zajedničkom drugu. „On je tako zaljubljen u svoju devojku“. Jednostavna a velika rečenica. Zvučala je više nego divno. Jasno. A odakle onda utisak da ljudi beše od ljubavi, kao da će im se obistiniti najveće prokletstvo,  budu li joj se prepustili? Jel ljubav teret? Smetnja? Nešto ružno – preporučljivo za skrivanje? Moj odgovor je NE. Ali znam da ne misle svi tako, iz ko zna kog razloga...

Setim se ja i mog omiljenog Če Gevare, koji je i za revoluciju govorio da se mora delovati a ne čekati da se steknu svi uslovi... Hm, onda od toga ne bi bilo ništa. Svo to ludilo ide do te mere da ljudi kao da nikad nisu bili zaljubljeni, kao da nikad nisu učinili ništa luckasto, nepromišljeno, glupo, naivno... šta god. Koliko sam shvatila slušajući mnoge – za zaljubljivanje treba da se steknu ti neki uslovi, onda da prođe izvesno vreme, da se u međuvremenu savladaju razne diplomatske taktike pregovaranja... Aham. Sigurno je tako. Pa Če bi bre SAM revoluciju sproveo... Ali eto, svi su odjednom postali preozbiljni, sa savršenim umećem stroge kontrole emocija.

Ako vam je neko drag, zar on ne treba prvi da zna za to? Ili naprotiv, svi da znaju a taj neko ne? Ja svim srcem verujem u lepe i iskrene stvari. Neopisiv je osećaj svojevrsnog oslobođenja, kad kažete sve što vam je na srcu (to ne znači da napišete roman J). Hrabro, odlučno, iskreno, srce da prodiše. Kako su Spartanci govorili – sa štitom ili na njemu. Ili kako ja to već volim da kažem, srce na teren. Bliska mi nešto ta fudbalerska filozofija. J Može li se desiti išta gore, nego da godinama kasnije shvatite da taj neko nije ni znao koliko vam znači, jer mu jednostavno niste nikad rekli? Pa nema baš mnogo vidovitih!

Ko će opet bolje znati od čoveka samog ko zauzima koje mesto u njegovom srcu? Dovoljno je zastati samo na minut. Uvek postoji više dragih ljudi, svako sa svojom ulogom. I sami morate priznati sebi da je tu i onih koji su vam najbolja uteha, neki samo znak da ste „živi“, neki da ojačaju vaše samopouzdanje. Nije tu ništa loše. Sami su sebi odredili ulogu. A uvek postoji i taj neko ko je i nežnost i strast, i želja i potreba,  i briga i uteha... Sve. Može biti samo jedan. I to isti onaj koga se nekad setite i kad pogledate na pločnik ispred zgrade gde se on prvi put pojavio, pa kao suvenire čuvate sećanje na pokoju posrebrenu vlas, na nežnu kožu, tamo između vrata i ključne kosti, na pomeranje najsitnijih koščica kad vam prvi put stegne ruku... Lepo, jel da?  Ne bih ja više ništa dodala...

PHOTO: Tumblr

If you want to be happy, then BE.

Jednostavno je nemoguće ne upasti u prolećni mod, iako kalendar govori drugačije. Nije samo do Sunca. Ima nešto i do srca. Mene su dodatno „izazvale“ ljubičice u bašti i reč koju je skovala draga Staša sa bloga Stasha fashion – Lovember. Prekrstila je aktuelni mesec po svom. Ja oduševljena – apsolutno genijalno! Dakle, ništa kiša, ništa tmurno vreme (i raspoloženje!) LOVE IS THE AIR. Vi kako hoćete, ja verujem Staši! J  

Današnji dan mi je ulepšalo dvoje ljudi, gotovo stranaca. Bilo je dovoljno samo ih posmatrati. Prvo, vatreni sam zagovornik teorije da muža, dečka, čak ni brata ne treba voditi u kupovinu, osim ako se njemu ne kupuje nešto. U svakoj drugoj opciji – NE! Da gleda kroj i izvrće šavove, može samo ako je dizajner ili stilista. Ovaj danas je sve vreme mirno stajao i smeškao se, k’o neki dečačić. Čak i na pitanje svoje devojke  koje komade nakita da odabere drugarici za poklon, kroz smeh kaže: „Šta mene pitaš, znaš da se ne razumem. Hajde izaberi pa da idemo“ Nijednog trenutka pak ne zvuči ljuto, nervozno. Zna i ona da mu je dosadno, vidim i ja, ali čovek to tako iskreno i šarmantno priznaje, da možete samo da se nasmešite. I ipak je tu, sa njom. Počela sam da volim kad sama shvatim da mi je neko poljuljao teoriju.

Oboje imaju oko 35 godina ali izgledaju kao tinejdžeri. Što zbog tog simpatičnog podgurkivanja, osmeha i šala, što zbog načina odevanja. Hm, pa čak su bili i slično obučeni. Džins, starke, sportske jakne; ona je uz sve to uparila i Celine Trapeze, koja uz onaj njen spontano, nakrivo vezani rep i lice bez šminke, deluje tako ljupko. Čak je maska za telefon u obliku Moschino zeke apsolutno usklađena. Ja dvoje lepših ljudi odavno nisam videla! U sekundi mi se srušila još jedna moja teorija o savršenom paru gde je on obučen u savršeno odelo a ona u isto tako savršenu haljinu, gde je svaka vlas na svom mestu. (To je inače moja idealna verzija J OK…. Zabluda J, bajka bre…)

Odoše oni a ja mislim u sebi – ljubav koja ovde isijava iz svakog pogleda je ono najlepše. Čini da i oni izgledaju još lepše i da čak tu blistavost prenesu na okolinu. What else?

Ljubav je tako lepa a čini se da je baš i nema mnogo. Ostaje pitanje zašto je se ljudi boje? Zašto proračunavaju i ograničavaju sebe? Kad je lepo, gde je tu mesto za bilo kakvo pitanje? Valjda smo svi prevazišli ono školsko: „Nemoj da mu kažeš da mi se sviđa“. Šta je loše u pokazivanju osećanja? (Ja bih sebi nekad šamar lupila, iz sve snage, kad jasno vidim da me ponos i tamo neka dostojansvena hladnokrvna distanca sputavaju). Čak je i saznanje i priznanje sebi da za nekog osećate nešto više nego za druge, samo po sebi oslobađajuće. Znam da svi učimo, što na greškama, što po nekom prirodnom sledu stvari, samo mislim da bi bilo bolje nekad taj proces ubrzati (ili čak preskočiti – kako ja to već volim da kažem „Ima se kad biti pametan...“) jer se gubi dragoceno vreme, a svi imamo po jednu prilku da se dobro provedemo u životu (tako kaže moj Monsieur i njemu isto verujem J ). Bez ljubavi se to neće desiti. (Čak i da znate sve one self help super sjajne fore za ulepšavanje života, pre ili kasnije shvatite da nekad ne pali nijedna. Da se ne lažemo J!)

 DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available.