Imam ja popriličan broj započetih, tek skiciranih tekstova
kojekuda... po raznoraznim agendama, sveskama, telefonima... Al’ nekako nije
bio momenat. Zapravo, možda i jest’, ali kad naviknete okolinu da ste uvek „wow“
i kad u vas veruju neki ozbiljni ljudi,
nekako postane društvena odgovornost da budete eto tako baš „wow“. Zato ne pišem
kad sam tužna. Iako tada generalno bolje
pišem; da me samo čuje Ivo Andrić...
Nedelja je dan koji sebično čuvam, da bude kako meni paše.
Kao što je Mikelanđelo klesao Davida i odbacivao „sve što nije David“ tako i ja
odbacujem, guram, teram, skrećem pogled od svega što može da naruši tu moju
finu liniju nedelje. Ne dam, eto, moje, bre! U nedostatku krupnih stvari, više
se vrednuju one sitnice. Baš isto ka što mala sreća ume da ublaži veliku tugu.
Kako jednom izjavi moj veliki brat-prijatelj Miško: „Evo,
najveća mi je briga kako sad ovu kafu da popijem na miru“, u tom stilu sam i
započela svoju nedelju.
U međuvremenu se setim da mi je telefonu još uvek
fotografija kojoj više nikako nije mesto tu, ni memoriju da zauzima. Pametan
telefon pametno pita:“Premestiti u otpad?“. „Da“. Kakva simbolika. Dobra je ta
direktnost. Iako me lepo posavetovao jedan prijatelj, ima tome dana... „Stavi
to u fioku i baci ključ“, ali ovo sa „premeštanjem“
zvuči bolje. Oprosti čovek svakve gluposti, al’ način na koji se neko
pozdravlja, nikako. Otpade još jedan komad kamena sa Davida...
U „Blicu“ pri vrhu jedne strane, stoji sličica onog dečaka i
devojčice. „Ljubav je... kad je njegov dolazak kao zrak sunca“. Ima tih ljudi
koji baš tako sijaju, kakva god da je vrsta ljubavi u pitanju. Ljubav je
ljubav. A lav bez sunca ne može. Bljesne
tako meni danas jedan drag čovek, moje čudesno biće; prijateljski ga
potapšem po ramenu i setim se koliko sam ponosna bila kad mi je nedavno onako
muški pružio ruku i čestitao na donešenim odlukama, koje i on sam podržava. „Svaka
ti čast, Nato“. Ej, ja, dočekala da mi taj čovek, glavni frajer u školi,
ugledni poslovni čovek, ozbiljna faca, po kome se mere mnoge stvari u mom životu,
čije mi je mišljenje zakon nepisani, tako
kaže. Orden ne treba. Shine, baby, shine.
Da rezimiramo - dovoljno za miran ulazak u krivinu i put se
već fino otvara. Znam da mi trebaju nova krila. Biće rešeno. Moodboard već
imam. Poput @leiasfez ispijam kaficu u nekom pariskom kafeu, @secretparisien
mi otkriva secrets de Paris a moja Iva Macit
zove da posetimo njene omiljene lokacije na Avenue Montaigne, dok na kraju dana komentarišem najnovije radove sa omiljenom mi Dinom Broadhurst.
Resetovanje u toku, kako mi reče Žana Poliakov, saosećajnim
tonom podržavanja i razumevanja.
Foto: Instagram @leiasfez
Нема коментара:
Постави коментар