Living on a catwalk

Grace Kelly, na Harley, juri preko Pont Alexandre III, u Diorovoj haljini… u stvari ne, haljinu je sama kreirala i sašila i to nije ona Grace… nego baš moja, sa akcentom na MOJA… MM kao Mima Madžarac. Jedna od mojih Zvezda na (samo) mom Bulevaru Slavnih.

To ime sam zapamtila nakon prisutvovanja njenoj prvoj reviji u Beogradu. Nismo se poznavale, ali se to ime provlačilo po svim modnim portalima, kao jedno od IT dizajnera tadašnjeg Fashion Weeka… a meni u glavi ostale neke satenske, pufnaste, 3D naramenice u srebrnastosivoj boji.

Par godina kasnije sam i upoznala tu wild blonde devojku aristokratskih manira. Hvala dragom Facebooku pa me tu pronašla… 

Nikad neću zaboraviti kako mi je čestitala rođendan “Ostani svoja i sijaj uvek”. Jer, to je Mima. Ona ume da vam da raketno gorivo direkt u vene, da bi vas bilo sramota da posle toga i pomislite da nešto ne možete. Možete samo da nazdravite uz šampanjac, koji, kad ga pijete u njenom društvu, vodi pravo na Place Vendome, u Ritz.

Mimin svet je glamurozan, eksplozivan, obasjan sjajem disko kugli. Štiklom o zid, kako bi rekla Loona Loo; red lipstick and attack.

Kako je izgledao  trenutak kada si shvatila da  je moda tvoj put? 

Veoma kreativno; baka je ostala bez svilenog, crnog kombinezona, a i zavese od Venecijanske čipke… debelo su “fasovale”. 

Ko su modni stvaraoci prema kojima gajiš posebno poštovanje?

Christian Dior, Thiery Mugler. Alexander MC Queen, Yves Saint Laurent, Raf Simons, Elie Saab, Zuhair Murad, Schiaparelli…

Pariz je tvoj drugi grad. S kojim poznatim kreatorem bi volela da deliš atelje?

Maria Grazia Dior i Jean Paul Gauliter

 Koji ti je najdraži model koji si kreirala?

To je gala večernja haljina za crveni tepih; nosila ju je poznata azijska glumica Guli Nazha. Haljina je bila kombinacija laka, čipke i ručno ušivanih kristala.

Svaka kreacija priča svoju priču i svaka je ljubav na poseban način. Obožavam kad radim specifične porudžbe za klijente, za specijalne prilike;  venčanice, dodele nagrada, red carpet eventi…

Model venčanice kojom bi zatvorila svoju Haute Couture reviju. Kako bi izgledala? Sigurno 12 meseci rada, blendovanje nekoliko vrsti čipke, ručno ušivano perje, Swarovski blik, utkani beli korali u  tkaninu na šlepu. Dream alike.

Nedavno si glamuroznom revijom proslavila 10 godina rada. Po čemu će se proslava 20 godina razlikovati? Gde ćeš biti tada? 

Volela bih da se ta proslava održi na jednom posebnom mestu u Istri, na privatnom ostrvu, sa omiljenim saradnicima, klijentima i prijateljima. 

Da li te privlači   ideja da osmisliš svoju liniju parfema, veša, detalja za dekoraciju doma? 

 Veliki sam ljubitelj ženskog rublja. To mi je svojevrsna pasija. Itekako bi mi bilo zadovoljstvo. Brend Agent Provocateur je moj favorit, tako da, zašto da ne?

Koju damu bi volela da vidis na Kanskom festivalu u tvoj vamp pink satin dress?   Bez dvoumljenja, bila bi to Sharon Stone.

Koja pesma je savršena za tvoj catwalk?

Poslušajte Brodinsky “Burn me”.

Znam te kao dancing queen. Koju poznatu ličnost bi povela u noćni provod, bilo savremenu bilo istorijsku? 

Idealno društvo bi bili David Bowie ili Pablo Picasso. 

Često te inspiriše glamur osamdesetih.Šta je to što ima poseban vibe?

Tada je u modi započeta afirmacija snažnih i uspešnih žena, koje su bile prave dame. Moda 80ih je laskala ženskoj figuri, dok to danas ne možemo reći.  Savršeni krojevi, luksuzne i kvalitetne tkanine, savršena  izrada. Rock & roll kao plus. 

Kada  smo već u tj dekadi, ko bi bio tvoj tip žene, Alexis ili Cristal? 

Alexis, bez sumnje.

Ti si devojka koja je rođena na potpeticama. Biramo savršenu cipelu koja neodoljivo pristaje uz tvoje modele? 

Salonka sa špicem, elegantna, sa štiklom od metala.

Sjajno se snalaziš u man’s worldu. Koji je automobil najfashion?

Bugatti Veyron Fb Hermes Edition

Gde te možemo videti, u kom se kafeu, bistrou, osećaš kao kod kuće, u Parizu i Beogradu?

“Mali Pijac” Beograd i “L 'imperial Rivoli”  Paris

Koga bi odvela na macaronse u “Angelinu” na Rivoliju, tu u komšiluk?   

Nekoga tko mnogo voli taj Pariz J.

Dancing in the rain ili Let it snow?

Dancing in the rain, baby.

Foto: @mimamadzarac 

Video: Dusan Jaukovic

Ilustracija: By me

Tour de Paris

„Paris in the morning is beautiful, Paris is in the atfernoon is charming, Paris in the evening is enchanting, but Paris after midnight is magic“  ...  Lepo kaže Woody Allen  u Midnight in Paris –  Odobreno, kako kaze jedan Srdjan, and, here’s the story.

Kako bi rekao jedan moj drug:“Hej ljudi, pa mi živimo u razglednici“ a ja bih dodala da je sve ono što volim i u čemu uživam tu, na dohvat ruke.  Nikad brži povratak mom Parizu bi se mogao jednostavno definisati sa „Notre idylle“ kako već pevuši simpatična Jennyfer – pesmica koja je recimo moj hit oktobra.

U odnosu na letošnji boravak, ovaj jesenji je bio nešto  kao utvrđivanje gradiva – videla sve drage ljude, apsolvirala snalaženje po metrou, posetila lokacije mom srcu najbliže... Kako bi moj rođa Gagi rekao – već sam „stari Parižanin“.

Uspela sam i da se fotografišem u bašti jednog pariskog kafea, okružena čuvenim stolicama od pruća, ispoziram sa kafom i kroasanom iz Starbucks (u prugastoj majici naravno) i obiđem Pariz noću vozeći se Bus burgerom – žurka u busu, sa sve disko kuglom, super ukusni burgeri i retro dizajn (kao američki srednjoškolci) a pored vas svetlucaju Piramida, Ajfelova kula... Najlepsi cliche na svetu.

But, coffee first!

@fauchon_paris

Pošto su mi jednog dana japanski turisti okupirali baštu restorana Maxim’s u Rue Royale, ja fino otpešačim do Place de la Madeleine u moj najdraži Fauchon. Laduree, Angelina, Piere Herme... sve je to super ali sam ja nekako vezana za moja 2 F (pusti fashionista...). Još čuvam kesu iz prve kupovine ovde.

U prostoru dominiraju sjajne i glatke površine, mnogo elegantne crne, u kombinaciji sa pink i belom što i jeste njihova kombinacija boja. Naručim tradcionalnu kaficu i kroasane, fino proćaskam sa preljubaznim menadžerom, iskoristim priliku da zapišem štogod u moj dnevnik, sa sve pogledom na divno zdanje Madeleine. U Fauchonu se mogu kupiti i divni suveniri i slatkiši – meni su omiljeni oni sa motivom pink usana, a nema sumnje da su me velike bombonjere u obliku ružičaste zvezde oborile s nogu...

@maisonsauvageparis

Šetajući po Saint Germain Des Pres, naletim na preljupki kafe Maison Sauvage – prva reakcija „Hej pa ja ovo znam sa instagrama“.Ovo predivno mestašce, koje odiše nekom mešavinom kosmpolitskog duha i tipične vintage, francuske raskoši je prepoznatljivo po lozama koje se spuštaju na tendu i čine ga pravom malom oazom. Mnoštvo mladih ljudi, najrazličitiji jezici sveta, mala džungla u srcu Pariza. Kada se popnete unutra, uzanim vijugavim stepenicama, nalazite se u pravom malom salonu jedne otmene francuske grofice; zlatni, kitnjasti ukrasi, nojevo perje, brokatne zavese u onim prašnjavim nijansama...

@levraiparisbistrot

Gde bolje upoznati pravi Pariz nego u Vrai Paris (mesto takođe poznato sa instagrama J  zahvaljujući mom dragom @herve_in _paris) Žuta boja tende, fino smešten na jednom ćošku na Monmartre, sa sve slapovima visterije u ljubičastoj boji koji padaju, padaju… Drveni stolovi sa ponegde oljuštenom farbom, kredom ispisan dnevni meni, kaldrmisana ulica… Savršen doživljaj.

Kad se završi sa ispijanjem kafa (priznajem, kafa mi je osnovno gorivo za beskrajno štrapaciranje po Parizu) onda možeda se krene u obilazak svih onih galerija, spomenika kulture. Boljeg vodiča od mog Sache Vatkovića nisam mogla imati – čovek je živa enciklopedija, ni njemu nikad nije dosta Pariza, a od rođenja gazi njegovim avenijama… I zna ona neka mestašca koja baš i nisu u svim turističkim prospektima a vredi ih videti.

@galeriesorlinski

Umetničke galerije su me ovog puta osvojile stoprocentno. Šetam onim Quai Voltaire i zamišljam kako bi bilo imati tu jednu, sa pogledom na Senu i Luvr… I provesti život  tako  - živeti u umetnosti.

Ipak, moj favorit je umetnik Richard Orlinski, koji svoju galeriju ima u Faubourg Saint Honore. Poznat je po skulpturama gorilla, lavova, pantera koje izrađuje u od bronze i industrijskih materijala.Monumentalne, glamurozne, u jarkim bojama. Pop art u novom ruhu- pogotovo serija gorilica u street art stilu. Naravno da sam se najviše zadrala kod figure velikog zlatnog lava, mada je I ogromna crvena gorilica idealna za dvorište (taman da je uparim sa Ajfelovom kulom koju sam spazila u Galerie Lafayette).

@ranhwangstudio

Pored Orlinskog, tu je i Galerija Opera gde sam se oduševila radovima umetniceRan Hwang koja svoja dela pravi od špenadlica, dugmadi, ispresavijanih papirića. To je umetnost koju poštujem i volim -  napraviti nešto čudesno, oku lepo, fascinirajuće (performansi – not my cup of tea).

U divnoj ulici Avenue Matignon (kao da je izašla sa stranica knjiga Megan Hess) otkrijem  Marciano Contemporary Art Gallery a tamo me s vrata dočeka velika puzzle sa motivom Barbie (ipak je to igračka mog detinjstva) koje radi  Cecile Plaisance . Duhovito, moderno, štosno što bi rekla moja profesorka dizajna, novo i drugačije.

@cecileplaisance

U svom kulturno-umetničkom pohodu na lepote Pariza, održala sam i obećanje datoj mojoj  Xvanjaam da ću posetiti Rodenov muzej.

@museerodinparis

Definitivnojedno od najlepših pariskih jutara. Poranila, pa su mi društvo pravila samo dečica iz obližnjeg vrtića. Sama građevina u kojoj je muzej smešten je jedno prelepo zdanje, koje istog trenutka učini da se osećate kao francuska plemkinja. Obilje svetlosti, veliki prozori i ogledala, ukrasni elementi od kovanog gvožđa… veliko stepenište i ljupki reljefi na fasadi…

Oduvek sam volela Rodenov rad, kao objekte  sirove lepote, životne snage, naizgled surovog ekspresionizma; čitam ih kao otelotvorenje odlučnosti, istrajnosti, brižljivog studiranja, pronicanja u srž  i snažnog  karaktera.

Poljubac je ipak pobedio – savršenstvo oblika, trenutka; čini se ceo život sadržan u tom jednom susretu, najlepšem od svih.

Šetajući iz sobe u sobu, prati se čitav Rodenov rad, od bronze, terakote; od manjih ukrasnih figura (ono što bismo  zvali home collection) do studija-portreta. Jedan koji je na mene ostavio snažan utisak je svakako Balzakov. 

Dvorište je pak priča za sebe – uređen vrt sa fontanom i šetnja među svim tim herojima, znamenitim ličnostima. Mislilac je tu da se prvo s njim sretnete mada je mene ponajviše oduševila Pala karijatida, što zbog lepote same figure što zbog simbolike.  Čak je i sjajno šetati sam, niko i ništa ne može da poremeti te trenutke uživanja i osećaja privilegije što vam je takva, uzvišena lepota, tu na dohvat ruke.

Za šetnju u društvu i ležerno upoznavanje lepota pariskih quartiera – idealna stanica park Monceau. Dovoljan je momenat prolaska kroz zlaćanu kapiju pa da već  zaustite – kočijašu, čekajte me ovde.

Ovde postoji i lepa poljana i jezerce, mostić, piramida, kolonada stubova… čitav jedan mali svet; uticaji i obeležja različitih kultura, mnoštvo egzotičnih biljaka, košnice sa pčelicama. U okolini parka su prelepe građevine, vilei predestavništva velikih advokatskih, juvelirskih, aukcijskih kuća. Ja potajno zavidim ljudima koji pauzu na poslu mogu da provedu  baš u ovom parku, čak su i posebne ulaze napravili – direkt iz ofisa u park.

  @tnc_paris

Ipak, bez mode ništa J. Od Sache sam saznala i gde se nalazi  grafit  koji prikazuje osedlanog  konja   - na vrhu jedne zgrade a dole studio Hermesa i gde je firma koja brine o dizajnu izloga svih velikih modnih kuća. E baš u istom pasažu na Place de la Madeleine se nalazi i jedna divna radnjica  u ljubičastim tonovima – a tamo kutak Tanje Nikolić Čičanović, naše dizajnerke koja živi i radi u Parizu.

Prisetila sam se studentskih dana i famoznih odlazaka na fashion week “sa školom” – a Tanja izlagala.

Od nje sam čula jednu jako lepu, optimističnu priču o radu, strpljenju, verovanju u sebe  -  iskrenu i toplu, koja tako lepo ume da motiviše. Tanja pravi unikatne torbice od kože – čak i ja koja sam protivnik bandana torbica, njenu bih rado ponela i to onu od kože reptila u pink i crnoj boji. Dizajn, izrada, sam ambijent daju vise nego luksuzan efekat i svrstavaju ih rame uz rame sa svetskim brendovima. 

         @museeyslparis

Po još inspiracije, otišla sam u muzej Yves Saint Laurent. Čim sam videla taj elegantni logo na zidu Avenue Marceau, setih se neke Nove Godine kad mi je tetka donela slatkiše u lakiranoj kutiji bordo crne boje a na njoj ta tri slova YSL. Pojma nisam imala šta znači pa čitala onako po Vuku, okupirana slatkišima a nekad su u toj kutiji bile cipele sa njegovim potpisom.

Kad vas iza onih plišanih zavesa ukrašenih debelim, zlatnim konopcima sa kićankama,s ačekaju ljubazne devojke I požele da uživate u votre visite – počinje magija. Čist daydreamin. To zaslužuje poseban spisateljski poduhvat.

A la prochain.

Foto: moi

Chez Givenchy

Još letos, čekajući avion na Charles De Gaulle nisam bila tužna što se vraćam kući, jer sam znala da ćemo se Pariz i ja videti brzo. Čim sam na Vogue FR pročitala članak vezan za manifestaciju Les Journees particuliers koju organizuje LVMH grupa (u okviru koje možete posetiti modne kuće, vinarije, juvelirske radionice...) pomislila sam „Zašto ja ne bih u Pariz otišla baš zbog ovoga? Šta mi teško...“

Lepo sročen članak onim fashion slovima i fotografija ulaza u zgradu Givenchy na Avenue George V... Heej, da uđem u taj raj! Onima koji baš i nisu razumeli moju odluku da (opet!) idem u moj grad, objasnila sam to ovako: Ući u ateljee Givenchya je za mene  isto kao kad bi fudbaler Radničkog iz Niša zaigrao na stadionu Paris Saint Germain. Više niko ništa nije pitao.

Uredno sam se prijavila na sajt Les journees i strpljivo čekala da se otvore opcije za registrovanje za priority tickets. I stvarno – kliknula na Givenchy i dobih potvrdu: taj i taj dan, u toliko i toliko sati... Čak mi i ta pristupnica sa 4 G izgledala WOW.

Na žalost moguće je ostvariti pravo na priority ticket samo za jednu kuću; za ostale se naoružajte strpljenjem...

Sa ona odštampana 4 G uputimo se moja Gaga i ja na čuvenu Aveniju i prijavimo finim momcima u crnim odelcima – vidim lepo na spisku piše 13h: Natasha... juhuuu

Popevši se uz elegantne stepenice, došli smo u malu salu gde nas je sačekala vitka gospođa, takođe sva u crnom, sa vezanim repom, špic baletankama i crvenim karminom. Prikazan nam je kratak film o najznačajnijim momentima iz karijere Monsieur Huberta, nakon čega smo ošetali u predvorje legendarne maison a tamo, u staklenoj vitrini, čuvena haljina koju je Audrey nosila kao Sabrina u istoimenom filmu. Kreacija je zbilja nestvarno savršena - svila i organdin toliko dobro očuvani a vez precizan kao da ste rapidografom šarali po njoj. Fotografisanje nije dozvoljeno, ali kako bi moj rođa rekao, više se računa doživljaj i svi ti živi utisci koje vidite, čujete, osetite...

U tipično pariskom salonu sa ogromnim prozorima koji gledaju na Avenue George V, elegantna gospođica u crnom nas je upoznala sa tvorcem i sastojcima novog Givenchy parfema Interdit. Penjem se onim stepenicama i mislim, gledajući u ostale posetioce, da li se i oni osećaju ovako privilegovano poput mene – ovde se stvarala modna legenda!

Pored cvetova, korenčića i mirisnih tračica u lepim teglicama, pokazala nam je i prvu ikada napravljenu bočicu legendarnog parfema koja se čuva poput muzejskog eksponata.

Svaki korenčić-sastojak ponaosob ima prilično težak miris na prvi njuh te deluje iznenađujuće da, kada se svi pomešaju (od mene veliki plus zbog jasmina i narandžinog cveta)nastane čudesna kreacija, koja je mene osvojila iz druge.

Pošto nam su nam podeljeni uzorci parfema, otvorena su tajna vrata koja vode u premier salon. Tamo dve mlade, lepe devojke, modelarke, vajaju sve one modele koje smišlja Clara Waight Keller sa svojim timom. Izgledaju kao dve devojčice,  našminkane au naturel , takođe sa glatko uvezanom kosom, obučene u bele mantile sa diskretno izvezenim logoom kuće. Jedna je upravo konstruisala korset za haljinu koja se već nazirala Stockmanovoj lutki a druga radila repliku čipkane kreacije, koju Rooney Mara nosi u reklamnoj kampanji za parfem (kampanja je inače snimana u stanici metroa Porte de Lilas - treba li da kažem da mi je to bila omiljena :-) )

Originalnu haljinu smo, takođe, mogli da vidimo – prefinjena crna čipka, tanušni špicevi korseta... savršen sklad iz velikog broja krojnih delova. Masterpiece.

Premier Salon izgleda krajnje jednostavno – dugački beli sto gde devojke rade, iza njih vise krojni delovi od papra, nekoliko započetih haljina, uzorci različitih platana, različitih debljina i tekstura... u uglu nekoliko velikih, belih kutija sa Givenchy natpisom...

Ono što mene očarava jeste jednostavnost (elegancija) kojom sve te velike kuće pristupaju detaljima poput pakovanja i sličnog; sve je više nego svedeno, pročišćeno. U mojoj glavi to govori jedno – znamo ko smo i šta smo i nema potrebe da se kitimo šarenim perjem. To je ta suština. Važi za sve segmente života J.

Priznajem da nisam mogla da pohvatam sve o čemu su devojke pričale, nije moj francuski još na tres bon niveau, ali sam doživljaje gotovo neopisiv; lutke, papiri, materijali, ona crna haljina tu iza mene... zamisli da ti je ovo život, onaj svakodnevni, lepi, život, da nastavljaš tamo stazom koju je utrasirao jedan genije...

U sledećoj prostoriji su na improvizovanoj pisti, od ogledala i „trave“ (po ugledu na scenografiju sa poslednje Haute Couture revije) bile izložene nekolicina kreacija visoke mode. Koliko god delovale jednostavno, vidi se da je reč o delima vrhunskog majstorstva; savršeno izvajan metalni pojas, ogrtač  prekriven sa brezbroj ručno našivenih kristala... neko se i te kako bavio ovim... u takve stvari se, zapravo, utka život, sa maksimalnom posvećenošću i predanošću.

Za kraj posete, pušten je snimak pomenute revije, pa je tih par haljina moglo da se vidi i uživo i na ekranu.

Kako da se ne upišem u knjigu utisaka i bar na taj način ostavim svoj trag u Givenchy J?

Moj bajkovito-lepršavi komentar je napisan kombinacijom srpskog i francuskog, a za uspomenu mi je ostala tea cup sa čuvenim logoom  - 4 „G“ ... kao svojevrstan dokaz mog #Ej stvarno sam bila tamo prisustva... i kao mali podsetnik da je sve moguće i ostvarivo kad dovoljno želiš a da se ništa ne dešava bez razloga. Kako  bi to moj Gagi rekao: „Rođo, ništa nije za džabe...“

Foto: Moi & @givenchyofficial

Lav(ovi) u Parizu

Ne znam kako sam mogla bez Pariza u proteklih 8 godina. Ne bismo smeli više da se rastajemo i ne vidimo tako dugo. To je moja ljubav na prvu kockicu kaldrme sa stanice  Bagnolet, luda neka hemija, bezglava zaljubljenost. Sve je lepo i ništa mi ne smeta. Pa, kad voliš, to tako  ide.

Tako očarana, već na prvi udah pariskog vazduha  na Charles De Gaulle, morala sam da uslikam i parče autoputa koji vodi ka Parizu – i tako je nastala prva fotografija za moj pariski online dnevnik. Namestio se neki sanjiv zalazak sunca, vesela pesmica Ivane  Selakov, miris Diorovog „Sauvage“...et voila! La vie est belle, tres belle!

Vive la vie!

Moja Sena... 

Mir & sloboda

Pogled

Ovde je sve au naturel. Filter ne treba i nema potrebe da se juri savršen kadar - svako ćoše je inspiracija za sebe. I just can’t get enough. Kako bi bilo živeti u ovom muzeju na otvorenom, pa da i sam život postane umetničko delo? Parfait  ars de vivre.

Ovog puta, Pariz je bio moje mesto za pobeći.  Nisam neko ko beži ali kad već moram negde da se „sklonim“, gde  mi može biti bolje no tamo gde sam ja  ona prava JA; trebala mi je nova inspiracija, regeneracija, mentalno i fizičko refreshovanje. Staneš, pomisliš, osetiš – to je to.

Najlepši osećaj mira mi je donela šetnja pored Sene. Ona posebna nijansa zelenkaste  boje mora da je poslužila i kao inspiracija za boju stubova na place de la  Concorde. Samo su dodali zlatnu...

Gledaš, upijaš ono svetlucanje talasa, pa se čini da i oni brodići odnose sve brige i dileme. Dobro mi je, ovde, ovako, baš sad. Pomislim, ovako ću ja uvek- kad zatrebam samoj sebi, kad zafali putokaz- pravac na Senu. Ona deluje kao da sve može sama, ali su tu  mostovi kao svojevrsni čuvari. Moj najdraži Pont Alexandre III. Ja sam apsolutno fascinirana, poput deteta, tom kombinacijom sivkasto-plave, zlatne i čokoladno crne. Kitnjasti kandelabri, razigrani anđelci i okamenjeni lovorovi venci – slava životu i raskoši!

Jedan od...

Najdraži

U Jardin de Tuilleries sam se osećala kao kad se čovek s puta vrati svojoj kući; kao da su mi oživela sećanja iz nekog od prošlih života. Mačka, šta ćeš... J Hm, rado bih ja utegla svoj struk onim satenskim trakama i stavila napuderisanu  periku sa sve ptičicama. Uslikam Porte de Lions (moje putešestvije u Pariz  bi moglo svesti pod  - jurenje lavova i čekanje jednog od njih J )

Koračam onim stazama, pršte fontane, statue se sve nekako blagonaklono postavile... ej pa Kralj Sunce (moja zvezda) je koračao, evo baš, ovuda.

Svaka  moja šetnja je trajala po 4-5 sati, nekad i bez pauze za kafu; sijaset izmenjanih uličica, zagledanje terasa, krovova... ne merim kilometre, sve što okom vidim, blizu je. Od trga Concorde do Champ de Mars – piece of cake.

"moje"dvorište

Cherry on the top

IT

Bila sam se nameračila na Tour Eiffel, da se malo pobliže vidimo. Kad mi se ukazala na kraju jedne uličice- jao, evo je - opčinila me iznova. Koliko god je je „istrošena“ poput onog Cheovog portreta koji se svuda viđa, ima nešto očaravajuće i magično, što prikiva pogled za tu čudesnu konstrukciju. Nema slične građevine i pravo je otelotvorenje jedne lude i hrabre ideje. Razmišljala sam ja i koliko delova imau toj kristalnoj strukturi i koliko šrafova, ali je prvenstveno sam u njoj videla  izvanredan simbol moći koja proizilazi iz svesti o sopstvenim kvalitetima i vrednostima; borba, istrajnost, odolevanje teškoćama  i  uspeh. Trešnjica na vrhu moje torte.

Lutajući po place de la Bastille, naletim i na jedan mali plato, sa spomenikom (meni bar) neznanom junaku. Eto, izvinjavam se, zaneo me osećaj oduševljenja što sam na mestu koje je pre jedne decenije obeleženo veeelikim zagrljajem i beskrajnim poljupcima. Neki od najlepših momenata u mom životu. E moji Parižani, ni ne znate kud prolazite – moje istorijsko mesto. Dobro, i još nečije. Idem sama i smejem se. Natalija, ili je apsolutno sjajno što toliko toga pamtiš ili treba da ideš da se lečiš J.

Desilo se da knjižara koju tražim ima baš zgodnu lokaciju – uga ulice Rivoli i Cambon. Sa knjigom Megan Hess u ruci, zaputim se ljupkom ulicom koja je sva tako Chanel; sa sve onim ukrštenim C da ukrase visoke prozore koje obožavam. Ništa pretenciozno, samo divno i lepo. Jednog dana  knjiga poput ove u ruci, sa mojim potpisom, i kancelarija u Rue Cambon. Ili jesi ili nisi lav. Kažem ja, naišli neki lavlji dani.

Ma vie

Kao Jeane...

Umetnost

Jedna od svari tj situacija kojima sam se najviše radovala bilo je tradicionalno ispijanje kafeu nekom od pariskih kafea. Ono, da budem malo Jeane Damas i slikam one crvene stolove i stolice od pruća, pomatram prolaznike i slušam najlepši jezik na svetu. Sil vous plait. Možeš sve a ne moraš ništa – dolce far niente a la francaise. Rencontrez moi a „Cafe Benjamin“, au Rivoli.

Kako je ono rekla BB na pitanje koji joj je najlepši dan uživotu – c’etait nuit. Pariz je noću drugi grad, iz one savršene kompozicije mraka, svetla i senki, otvara se njegova druga strana; provokativniji, đavolastiji, luđi, romantičniji i izazivački nastrojen. Ono što ste mislili da više ne postoji, sačekaće vas iza prvog sledećeg ćoška. Pa, ako imate srčanih J problema kao ja, nemojte u noćnu vožnju Parizom. Uglavnom je „skupo“ ali, love the game.

Fali samo Belmondo...

La Parisienne

U svom tom vrtlogu velih planova, ideja, naleta inspiracije, nekih ludih osećanja  i nastojanja da se svm silinom upiju ti divni momenti – prizori i osećaji, desio se i moj 36-i rođendan (da, u redu je). Čak i sama fraza l’anniversaire a Paris zvuči magično  - torta sa svećicama, prefinjeni krem od kajsija i tanjirići sa zvezdicama;  jedan od poklona,  plišani jednorog sa disko šljokičastim kopitama i rogom u ružičastoj haljinici – kao vesnik nove faze u životu, lepše i življe, sa malo više magije.

A najlepša čestitka... „Naivno“ odrađen crtež poljskog cveća, gde dominiraju makovi, sa jednostvnim „bon anniversaire“. Prefinjen, čist, naizgled običan, „prost“ ali s nekom lepom živahnošću, ljupkošću. Nekako sam osetila kao da je taj neko ko je odabrao za mene tu sličicu, baš pronikao u moju suštinu... Pored svih velih ideja i želja, iza svega toga su one najjednostavnije. Proste i obične.  Koliko god da poletiš visoko, sa ili bez one Mefistove nesvesti, uvek moraš da znaš ko si i šta sve možeš. Paris made me...

C est vrai

A na Bastille...

To je TO mesto

Rezime.

Imam ja popriličan broj započetih, tek skiciranih tekstova kojekuda... po raznoraznim agendama, sveskama, telefonima... Al’ nekako nije bio momenat. Zapravo, možda i jest’, ali kad naviknete okolinu da ste uvek „wow“ i kad u vas veruju  neki ozbiljni ljudi, nekako postane društvena odgovornost da budete eto tako baš „wow“. Zato ne pišem  kad sam tužna. Iako tada generalno bolje pišem; da me  samo čuje  Ivo Andrić...

Nedelja je dan koji sebično čuvam, da bude kako meni paše. Kao što je Mikelanđelo klesao Davida i odbacivao „sve što nije David“ tako i ja odbacujem, guram, teram, skrećem pogled od svega što može da naruši tu moju finu liniju nedelje. Ne dam, eto, moje, bre! U nedostatku krupnih stvari, više se vrednuju one sitnice. Baš isto ka što mala sreća ume da ublaži veliku tugu.

Kako jednom izjavi moj veliki brat-prijatelj Miško: „Evo, najveća mi je briga kako sad ovu kafu da popijem na miru“, u tom stilu sam i započela svoju nedelju.  

#ChezBoki  me čekaju moj Markić i drugari. Od mene, samo trepavice. Otišla u starkama, džinsu i beloj majici. Jedini aksesoar, muški sat; razgovori muški – teme kafanske, malo o ženama i akumulatorima. Priče iz radionice se nastavljaju kod Markića „tetkino veliko dete“ u njegovoj garaži. Ja tamo, kao dete u luna parku. Oduševljavam se onim kanalom, ključevima, zavirujem i ja pod haubu, pažljivo slušam gde je šta... Milina. Usput još jednom sebi potvrđujem koliko volim tog mog bratanca, koliko mi je čovek melem na ranu, koliko njegovo „ne brini, tetka“ mene stvarno ubedi da ne brinem. To su oni ljudi s kojima možete da budete sve, i da ćutite i da se šalite... A nikad mu neću zaboraviti kad smo pre nekih 15ak godina išli da „špijuniramo“ njegovog tadašnjeg  teču – u 2h posle ponoći, trkačkim „Yugom“,na ler, zasvaki slučaj.  Moje dete, moje!

U međuvremenu se setim da mi je telefonu još uvek fotografija kojoj više nikako nije mesto tu, ni memoriju da zauzima. Pametan telefon pametno pita:“Premestiti u otpad?“. „Da“. Kakva simbolika. Dobra je ta direktnost. Iako me lepo posavetovao jedan prijatelj, ima tome dana... „Stavi to u fioku  i baci ključ“, ali ovo sa „premeštanjem“ zvuči bolje. Oprosti čovek svakve gluposti, al’ način na koji se neko pozdravlja, nikako. Otpade još jedan komad kamena sa Davida...

U „Blicu“ pri vrhu jedne strane, stoji sličica onog dečaka i devojčice. „Ljubav je... kad je njegov dolazak kao zrak sunca“. Ima tih ljudi koji baš tako sijaju, kakva god da je vrsta ljubavi u pitanju. Ljubav je ljubav. A lav bez sunca ne može. Bljesne  tako meni danas jedan drag čovek, moje čudesno biće; prijateljski ga potapšem po ramenu i setim se koliko sam ponosna bila kad mi je nedavno onako muški pružio ruku i čestitao na donešenim odlukama, koje i on sam podržava. „Svaka ti čast, Nato“. Ej, ja, dočekala da mi taj čovek, glavni frajer u školi, ugledni poslovni čovek, ozbiljna faca, po kome se mere mnoge stvari u mom životu, čije mi je mišljenje  zakon nepisani, tako kaže. Orden ne treba. Shine, baby, shine.

Da rezimiramo - dovoljno za miran ulazak u krivinu i put se već fino otvara. Znam da mi trebaju nova krila. Biće rešeno. Moodboard već imam. Poput @leiasfez ispijam kaficu u nekom pariskom kafeu, @secretparisien mi otkriva secrets de Paris a moja Iva  Macit zove da posetimo njene omiljene lokacije na Avenue Montaigne, dok na kraju dana komentarišem najnovije radove sa omiljenom mi Dinom Broadhurst. 

Resetovanje u toku, kako mi reče Žana Poliakov, saosećajnim tonom podržavanja i razumevanja.

Foto: Instagram @leiasfez