V.

Moj Vidojice, moje najvažnije „V“... znaš da je  moj glavni cilj da ti budeš ponosan na mene, gde  god da si sad; da me gledaš od nekud, nasmeješ se onako nehajno i pomisliš:“Šmeker si ti, to je moj sin“.

Nadam se da se ne hvataš za glavu kad vidiš da reagujem  kao ti – mlataram rukama i zalupim vratima,a ta vrata me zabole više nego one koji su trebali da „razumeju šta to znači“. Sigurno te nasmeje kad čuješ ono naše „Ih, bre, Milinka, šta ti je ovo ovako masno?“

Znam da me nikad niko neće razumeti kao ti. Oduvek je bilo tako – razumeli smo se ćutanjem. Naši telefonski razgovori : „Jesi dobro – aha – treba li ti para – ma jok – daću ti ja – aj čujemo se“.

Imaš ti sigurno neku listu gde mi štikliraš sve dobro naučene lekcije. „Ja sam tako radio, ti nemoj...“

Trudim se da ne plačem. I kad to uradim, nekako je nespretno. Dobro, možda nekad, u jastuk. Govorio si da treba da budem muško (jednako – suze nisu OK). Znaš kad sam sa zemlje podigla onaj užareni komad eksera, pa izgorela prste. Jeste, jeste, znaću za drugi put.  Pravili smo tada ogradu na livadi.

Stalno si nešto gradio, pravio – postavljao neke granice, utvrđenja, da se zna šta je i dokle tvoje; da nikog ne ugrožavaš ali da niko ne upada u ono što je tvoje. Izgleda da mi Milojevići imamo taj neimarski duh – ne prođe dan da ne pogledam u onu kuću pored auto puta koja ti se, evo ni ne znam zašto, toliko dopadala. Posmatram tako krovove, kako su postavljeni prozori, gde je stepenište... Za početak ću prefarbati onu kapiju koju ti nisi stigao.

Sad bih ti odala priznanje da su sve tvoje grdnje imale smisao. Znam zašto si hteo da mi isečeš sve suknjice... Samo si me spremao za sve predrasude, stereotipe... učio me da gledam svet iz tvog muškog ugla. Obraz ti je bio najvažniji, ime koje nosimo i ta reputacija – reč koja me onoliko nervirala.

Jasno mi je zašto te nisu privlačile direktorske fotelje i kožna tapacirana vrata, a „kec“ vazda bio savršen auto. Ako već mora strani, onda ništa sem „golfa“. Mislila sam, onako  buntovna, da je to nedostatak ambicije. A ne, ti si samo znao da sreća leži u nekim drugim, malim i običnim stvarima i da su mali snovi zapravo najveći. Čudila sam se što ti je onoliko značilo da „mirno spavaš“. Naučila sam i ja da spokoj i sigurnost nemaju cenu. Ona tišina koja se razleže po našim njivama, nekako donosi najveći smiraj, a sa životinjama se čovek može sasvim fino razumeti. Dokle dođosmo, da nam ovčice budu simboli srećnog života...

Nikad nisi dobio ništa za džabe a ti si uporno govorio da čovek najjeftinije prođe kad pošteno plati. Pare potrošene u kafani su najbolja investicija – sve za prijatelje i društvo.

Sretnem neki dan čoveka u banci, patike mu uprljane, pa pomislim čiji li je on muž i kakva li je ta njegova žena. Ti si znao da prepešačiš celu jarugu, po kiši, i da ni ne okvasiš one tvoje elegantne cipele. Kad čovek odraste pored takvog oca, kako da mu lepota (u svakom kontekstu) ne bude imperativ. Ona tvoja savršeno skrojena odela daju obavezu. I mami si znao da kažeš „Obuci se ko žena“ sve i da je pošla na njivu; žena mora da bude ženstvena i elegantna i da se uvek pogleda u ogledalo kad izlazi iz kuće, bar da vidi ne visi li gde neki končić.

Meni su pripale tvoje košulje, brižljivo ih peglam, ipak je to posebna vrsta umetnosti.

Žao mi je što nikad neću saznati šta bi ti sad rekao na to što sam se vratila da živim u našoj Vićiji (Donjoj, kako je govorio komšija Bata... on jest’ nervirao te). Sad bismo možda zajedno išli u našu varoš, ali ovaj put bih ja tebe vodila u moje kafane. Nadam se da si zadovoljan ljudima koje biram za svoje društvo. I ovaj što mi se sviđa... nadam se da bi ti se dopao. Nikad se nisi mešao, sve može ako meni valja, ali da bude pošten i vredan, i da poštuje mene. Al’ u kuću ući neće dok ne reši da me oženi .

Posebna je čast i obaveza što sam „ona Vidojeva mala“ (ovo „mala“ kako za koga J ) i obećala sam sebi da neću uraditi ništa što bi moglo i tačkicu da stavi na moje srednje slovo. U svakom selu treba imati kuću i lepo je kad ti se javi njih 10 kad izađeš na kapiju, ali si me naučio da, na kraju, imaš samo sebe kao garanciju za sve i da se stoprocentno samo u sebe možeš uzdati. „Niko ti, sine, ne drži dušu“.  Ako neko ode iz našeg života, neka ga. Svako ima svoj put.

Šalila sam se neki dan sa mojim drugarima iz žutog ćošeta kako sam se vratila u rodni grad sa željom da postanem ugledni građanin, i predsednik opštine da me pohvali za sveukupan doprinos cvetanju naše Topole. Ali ne, ja hoću da budem ugledan čovek, kao što si (bio) ti.