Pripadnost i poštovanje

Jutros se moj  Miodrag i ja rastajemo posle naše tradicionalne subotnje kafe-seanse (zna sve o meni bolje od neke žene) i on mi onako neobavezno dobaci: “Ma, čujemo se nas dvojica kasnije“. Oboje prasnemo u smeh, a meni samo kroz glavu prođe kako je u toj rečenici sadržana suština našeg odnosa. Isti, jednaki, ravnopravni, braća, ljubav do beskraja.

Mija „Miodraže“  je legenda – naše Topole, Knez Mihajlove (tipujemo da je uskoro prekrstimo u Mijaliovu) i mog bivstvovanja. To je čovek na koga mogu da računam, uvek i svuda; čovek koji me zna i u najgorim i najboljim izdanjima; čovek s kojim možete da izgledate najbolje i kad se osećate najgore... koji ima broj telefona popa – za vanredne srećne situacije i zbog koga znam da je sve mnogo lakše kad se pomiriš s tim da si prelep J. Većina naših poznanika je zbunjena kada im ipak priznamo da mi  nismo braća od jedne majke i oca.

On je pravi stariji, veliki brat. Moja druga porodica u jednom čoveku – to što me bezrezervno voli ne znači da neće da mi udari ozbiljan „šamar“. Njegovo mišljenje je uvek iskreno do koske, ali je njegovo. Par puta sam mu i rekla da ćuti jer ću se rasplakati kao krokodil. A nikad nisam bila ljuta na njega niti mu i jednu reč uzela za zlo. On je moj najbolji podsetnik za sopstvene kvalitete i vrednosti. On je gori od svake majke jer mu niko nije dovoljno dobar za mene. Revanširam se ja njemu, ali kao stari diplomata i Zvončica, umem s rečima, pa lepo zvuči i kad psujem. Ipak poruka bude poslata i dobijem ono „U pravu si, Nale“. Toliko se dobro poznajemo da tačno znamo jedno drugom da definišemo one tačke gde konac najlakše puca pa daj odmah vezuj čvorove. Kao što njegova kritika uglavnom najjače zaboli (valjda zato što je istina) tako i najviše nasmeju naše interne fore. Njegova podrška i poturanje ramena onda kad i ja nisam svesna da mi treba potporni stub, nemaju cenu... A upoznali smo se tako što je čuveni Mija radio kao šanker u kafiću u koji smo bežali sa časova...  Bio nam je kao Belmondo u „Lajanju na zvezde“. Sad delimo šank, sa iste strane.

Nešto što najviše mrzim da gubim (hm, pa ja uošte ne volim da gubim J) jesu vreme i ljudi. Svako je u moj život došao s nekim razlogom i doneo bar nešto dobro. I sve bih ja njih da čuvam, kao kolekcionar... koliko god bilo moguće ili nemoguće. Otpatim ja fino kad neko ode...  I kad su bivše ljubavi u pitanju – treba poneku i sačuvati, sve i da je, kako kaže Banjo u „Mješovitom braku“  lepoj Jeleni: “Jeco, jesam kreten, al’ tvoj sam kreten“. Što bi rekao naš narod “Ne pljuj u bunar iz kog si pio vodu“.

A velika je stvar kad prema bivšoj ljubavi (iz kog god razloga da je bivša) osećate, pre svega, poštovanje. Čovek koji nikada nije izjavio "Znaš, ja nisam kao drugi", već svaki njegov gest, izjava... Kao da govori "Šta ima da ti pričam, videćeš i sama". Nema foliranja, tako je - kako je. Otplačete neku turu, ali se ne osećate prevarenim i izigranim. Ne štedi ni ovaj uopšte na toj surovoj iskrenosti, i to na jedan zabavan način - pravi Mefisto. Nikad "no answer", nikad "seen"; nikad seansa na temu "šta je hteo da kaže" -  e pa upravo to što si čula ili pročitala. Čovek s kojim se može razgovarati kao "muškarac s muškarcem", zbijati šale na oba računa, koji neće izbeći da vam udeli kompliment ako tako misli, bez one bojazni  „joj neću ništa da joj kažem, primiće se opet luda žena J“. Sve onako kako treba da rade odrasle i zrele osobe. I bez obzira na sve male i velike ludosti, nepomirljive razlike i nekompatiblost u smislu vreme i mesto, želje i mogućnosti – kvalitetan čovek, sa akcentom na čovek. A i ponajlepši je  . Ne moramo da se volimo, ali možemo da se poštujemo. 

Istim intenzitetom kojim ne volim da gubim ljude tako volim da ih skupljam i okupljam. Otkad sam postala svesna obogaćivanja života kvalitetnim poznanstvima i prijateljstvima, uvek sam volela da imam neku svoju ekipicu „mojih“ ljudi, moj mali klan, društvo iz ćoška... Malo šta me hrani kao taj osećaj pripadnosti i „svojatanja“.

U sadašnoj fazi života, ponosna sam što sam postala počasni član ranojutarnje družine iz žutog separea, pogotovo što drugih žena nema J. Šalu na stranu, tih sat vremena provedenih sa njima su jedna od stvari od kojih se realno živi a od drugih se samo  preživljava. Zna se vreme kad ko dolazi, gde sedi, kako ko pozdravlja prisutne, gde se ko i kako parkira... I nikad mi nisu dosadne priče o automobilima, ogradama, ženama, kafanama... a bogami se ima i  štošta pametno čuti i naučiti. Iako me neki oslove sa „ovo dete“ ja se osećam poraslo i ozbiljno, privilegovano i uvaženo, zaštićena i bezbrižna kao beli meda. Teme za razgovor raznorazne – od komentarisanja naslova u „Politici“ do „ozbiljnih životno smislenih „ razgovora. Hej, pa ja sam jedan od tih uspešnih, ostvarenih, zabavnih i šarmantnih ljudi... I naravno da su oni bili prvi koje sam konsultovala kada je trebalo doneti neke važne odluke. Samo mi ostaje da konačno posetim i kafanu „Kod Sime“ ... pa da položim i taj ispit J.

Foto: Pinterest