NOVA sezona

Prva stvar koju sam jutros pročitala je poruka moje Gage – „Najbolji dan u tvom životu je onaj dan kada odlučiš da je tvoj život samo tvoj, bez  izvinjenja i opravdanja“. Potpuno prigodan tekst na lepoj zelenkastoj pozadini, lišću tropskih biljaka, kao zaključak naše noćašnje debate. I podseća me Gaga na to često, za svaki slučaj, da bude sigurna da sam naučila. Još jedna stvar koja nema veze sa godinama.

Pijem jutros kafu sa svojom drugom majkom (za neupućene, tetka iz Pariza) i tako vodimo ozbiljne razgovore o životu i ostalim sitnicama, pa se dotakosmo i mog privatnog života, vazda intrigantnoj temi bliže i dalje familije, jer se nikako ne uklapa u klišee prihvaćene u našoj dinastiji.

Nije da sam baš htela ali eto namesti se da dobijem neke informacije, koje bi me nekada uzdrmale i  koje bih prihvatila kao apsolutno tačne. Danas ne. Možda jesu tačne. Možda sam ja u zabludi. Neka. Neće tetka da me povredi... Ma mislim se, udri slobodno, pa sve mogu da izdržim...  Ali svesno ne prihvatam ništa što lično nisam proverila, što mi se tek tako nameće. To bi mi bilo kao da potpuno mirno prihvatam nečija uverenja da nisam dovoljno sposobna da sama rasuđujem. Sve i da zvučim gordo, to bi za mene bila uvreda.  U isto vreme shvatim da zahteva veliku mentalnu snagu verovati tamo nekom „optuženom“ – ili mu dati na vremenu za odbranu, poput kakvog advokata sigurnom u njegovu nevinost. (Zato što ja tako želim i što se zid najbolje razbija sopstvenom glavom.) Onako smireno, bez „treskanja vratima“. Obuzdati svoj karakter, koji je, kako bi Washington rekao MOĆ – je onda nadmoć. Kako je moj tata govorio – nisi mala. Nisam.

Uprkos svojoj životnoj etiketi one man show, znam i da zakukam za  podrškom, tražeći je izgleda na pogrešnom mestu, nesvesno zanemarivši činjenicu da je (it is) a man’s world zapravo moj teren.

Pre neki dan, moj veliki BRAT već na kapiji, dovikuje :“Ej Nale, ti imaš onaj moj srpski broj? Pa ništa, zovi me ako ti nešto treba“. A ništa mi ne treba, bar ne ono što može da se kupi J. Vratim se košenju dvorišta i skapiram da nije bilo mnogo situacija da sam čula tu rečenicu. A da sam potpuno sigurna da verujem u svako slovo iste. Baš taj čovek mi  je zapravo podrška koja mi je trebala. Ne možete prihvatiti savet od onoga ko istu situaciju nije proživeo. On zna sve strane sveta i života. I običan je. I lud na svoj način. I beskrajno šarmantan i duhovit-podjednako se šali i na svoj i tuđ račun. I ne možete da budete imuni na njega u bilo kom smislu. Nije savršen ali kad nekog volite ne tražite mu mane. S godinama smo sve sličniji – kako bi rekao majstor Života, i lafčine i budalčine, tek meni njegova pohvala znači više od bilo čije, savet shvatim ozbiljnije sve i da pri tom umiremo od smeha; kad me on nešto, sad stvarno ozbiljno, pita, osetim se doraslom i njegov zamišljen pogled mi je lampica za zabrinutost. Znači, sad pamet u glavu.

Naš zagrljaj (uz obavezno tapšanje po leđima) i njegovo „Gde si, BRATE moj“  su najveća potvrda naše bliskosti, moje zrelosti, njegove vere u mene; čovek jasno i glasno pokazuje da sam mu VAŽNA, kao čovek. Nevezano za rodbinsku, imamo i našu tajnu vezu.  Jednog dana – imaćemo imperiju. Imam moje rame.

Prolazim večeras kroz svoju sobu i bacim pogled na sto – veliki tamnosmeđi blok za skiciranje, pariski Vogue (most wanted september issue) i knjiga za Francuski jezik. Moodboard mog sadašnjeg života. Bez foliranja. Crtaj i idi živi u tom tvom Parizu!

Konačno imam vremena da radim ono što najviše volim – onda spoljni svet prestaje da postoji, a sa njim i sve brige i problemi (naravno da mi život nije sjajna stranica lifestyle magazina iako ga tendeciozno uređujem tako, da bar zaliči). Svakodnevni  rad i postavljanje sve težih  zadataka i vera u sebe moraju dati rezultate. Do skoro sam se divila Arturo Eleni, Megan Hess, Thiery Perezu... razmišljajući o definiciji sopstvenog stila, pa malo tražeći i nalazeći mane svom radu... dok me komentari ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, nisu trgli  - pa devojko, ti već imaš svoj stil i sjajno je to što radiš, samo napred! To daje još veći elan i želju da budeš još bolji. Ne treba uvek biti strog prema sebi .Uči, istražuj, eksperimentiši... „bolje“ je jedina opcija. Ni Rim nije izgrađen za dan. Nisu li komentari Nine Ricci, Blumarine, Montaigne marketa, Secret Parisiena, Maxime Gautiera (ne hvalim se nego da još malo osvestim sebe) lep pokazatelj da ti dobro ide? Seti se samo tvojih real life idola koji su nekad i mesecima čekali da se popnu na pobedničko postolje. Ali su tamo i dalje.

Za ovu novu sezonu (mene)  čuvam svoje šiške i omiljeni Rimmel Kate Moss 45 a vidim se u dugoj Jacquemus haljini boje leda od finog moher pletiva i da mirišem na Dior Homme. Miks zašitnog znaka, nečeg što je timeless, jednostavne cosy&sexy elegancije, malo emocija u mirisima, onog masculine akcenta... Trening je pod must (ima nešto u onom bilderskom zagledanju pločica pred ogledalom J ) i više sna... jer beauty sleep (borice, znam da ste od stalnog smejanja, ali...). C est moi. Neću da crtam obrve nosim patike uz haljinu sa ne daj Bože torbicom oko struka, sve i da ima YSL kristalčiće. I dalje ću da se ulepšavam pred spavanje i aranžiram jastuke.

Kad si svestan sebe, svojih kvaliteta, ali  i svih onih stranputica gde se spotakneš pa nastaviš dalje... pustiš tebe da budeš ti, lakše je biti veliki i hrabar i majstorski laganim potezima postizati ono što dugo želiš. Lepo je rekla neka pametna srpska glava – život je ozbiljan posao.  Zahteva spartansku rešenost  i mnogo rada, ako ste stvarno u fazonu da izgleda kao onaj luksuzni magazin... ako ne, onda su i dnevne novine pa valjda u redu.

Foto-Pinterest, Jane & Serge, french quotes & Dina Broadhurst Art

Pripadnost i poštovanje

Jutros se moj  Miodrag i ja rastajemo posle naše tradicionalne subotnje kafe-seanse (zna sve o meni bolje od neke žene) i on mi onako neobavezno dobaci: “Ma, čujemo se nas dvojica kasnije“. Oboje prasnemo u smeh, a meni samo kroz glavu prođe kako je u toj rečenici sadržana suština našeg odnosa. Isti, jednaki, ravnopravni, braća, ljubav do beskraja.

Mija „Miodraže“  je legenda – naše Topole, Knez Mihajlove (tipujemo da je uskoro prekrstimo u Mijaliovu) i mog bivstvovanja. To je čovek na koga mogu da računam, uvek i svuda; čovek koji me zna i u najgorim i najboljim izdanjima; čovek s kojim možete da izgledate najbolje i kad se osećate najgore... koji ima broj telefona popa – za vanredne srećne situacije i zbog koga znam da je sve mnogo lakše kad se pomiriš s tim da si prelep J. Većina naših poznanika je zbunjena kada im ipak priznamo da mi  nismo braća od jedne majke i oca.

On je pravi stariji, veliki brat. Moja druga porodica u jednom čoveku – to što me bezrezervno voli ne znači da neće da mi udari ozbiljan „šamar“. Njegovo mišljenje je uvek iskreno do koske, ali je njegovo. Par puta sam mu i rekla da ćuti jer ću se rasplakati kao krokodil. A nikad nisam bila ljuta na njega niti mu i jednu reč uzela za zlo. On je moj najbolji podsetnik za sopstvene kvalitete i vrednosti. On je gori od svake majke jer mu niko nije dovoljno dobar za mene. Revanširam se ja njemu, ali kao stari diplomata i Zvončica, umem s rečima, pa lepo zvuči i kad psujem. Ipak poruka bude poslata i dobijem ono „U pravu si, Nale“. Toliko se dobro poznajemo da tačno znamo jedno drugom da definišemo one tačke gde konac najlakše puca pa daj odmah vezuj čvorove. Kao što njegova kritika uglavnom najjače zaboli (valjda zato što je istina) tako i najviše nasmeju naše interne fore. Njegova podrška i poturanje ramena onda kad i ja nisam svesna da mi treba potporni stub, nemaju cenu... A upoznali smo se tako što je čuveni Mija radio kao šanker u kafiću u koji smo bežali sa časova...  Bio nam je kao Belmondo u „Lajanju na zvezde“. Sad delimo šank, sa iste strane.

Nešto što najviše mrzim da gubim (hm, pa ja uošte ne volim da gubim J) jesu vreme i ljudi. Svako je u moj život došao s nekim razlogom i doneo bar nešto dobro. I sve bih ja njih da čuvam, kao kolekcionar... koliko god bilo moguće ili nemoguće. Otpatim ja fino kad neko ode...  I kad su bivše ljubavi u pitanju – treba poneku i sačuvati, sve i da je, kako kaže Banjo u „Mješovitom braku“  lepoj Jeleni: “Jeco, jesam kreten, al’ tvoj sam kreten“. Što bi rekao naš narod “Ne pljuj u bunar iz kog si pio vodu“.

A velika je stvar kad prema bivšoj ljubavi (iz kog god razloga da je bivša) osećate, pre svega, poštovanje. Čovek koji nikada nije izjavio "Znaš, ja nisam kao drugi", već svaki njegov gest, izjava... Kao da govori "Šta ima da ti pričam, videćeš i sama". Nema foliranja, tako je - kako je. Otplačete neku turu, ali se ne osećate prevarenim i izigranim. Ne štedi ni ovaj uopšte na toj surovoj iskrenosti, i to na jedan zabavan način - pravi Mefisto. Nikad "no answer", nikad "seen"; nikad seansa na temu "šta je hteo da kaže" -  e pa upravo to što si čula ili pročitala. Čovek s kojim se može razgovarati kao "muškarac s muškarcem", zbijati šale na oba računa, koji neće izbeći da vam udeli kompliment ako tako misli, bez one bojazni  „joj neću ništa da joj kažem, primiće se opet luda žena J“. Sve onako kako treba da rade odrasle i zrele osobe. I bez obzira na sve male i velike ludosti, nepomirljive razlike i nekompatiblost u smislu vreme i mesto, želje i mogućnosti – kvalitetan čovek, sa akcentom na čovek. A i ponajlepši je  . Ne moramo da se volimo, ali možemo da se poštujemo. 

Istim intenzitetom kojim ne volim da gubim ljude tako volim da ih skupljam i okupljam. Otkad sam postala svesna obogaćivanja života kvalitetnim poznanstvima i prijateljstvima, uvek sam volela da imam neku svoju ekipicu „mojih“ ljudi, moj mali klan, društvo iz ćoška... Malo šta me hrani kao taj osećaj pripadnosti i „svojatanja“.

U sadašnoj fazi života, ponosna sam što sam postala počasni član ranojutarnje družine iz žutog separea, pogotovo što drugih žena nema J. Šalu na stranu, tih sat vremena provedenih sa njima su jedna od stvari od kojih se realno živi a od drugih se samo  preživljava. Zna se vreme kad ko dolazi, gde sedi, kako ko pozdravlja prisutne, gde se ko i kako parkira... I nikad mi nisu dosadne priče o automobilima, ogradama, ženama, kafanama... a bogami se ima i  štošta pametno čuti i naučiti. Iako me neki oslove sa „ovo dete“ ja se osećam poraslo i ozbiljno, privilegovano i uvaženo, zaštićena i bezbrižna kao beli meda. Teme za razgovor raznorazne – od komentarisanja naslova u „Politici“ do „ozbiljnih životno smislenih „ razgovora. Hej, pa ja sam jedan od tih uspešnih, ostvarenih, zabavnih i šarmantnih ljudi... I naravno da su oni bili prvi koje sam konsultovala kada je trebalo doneti neke važne odluke. Samo mi ostaje da konačno posetim i kafanu „Kod Sime“ ... pa da položim i taj ispit J.

Foto: Pinterest