Kako se postaje legenda

U dahu sam pročitala „Ljubicu  - legendu o fatalnoj Srpkinji“ moje Duške Jovanić. Usput sam  fino evocirala uspomene na premijeru dokumentarca iste autorke i sećam se da sam i tada bila fascinirana ličnošću Ljubice Otašević -  košarkašice, zavodnice, glumice i pripadnice  svetskog džet seta.

Kako sam bila počastvovana što me Duška lično pozvala na taj must go događaj! Ona je, ne samo moja cherie Parisienne drugarica po šiškama, već lafica kojoj se divim, iz više pravaca J. Kada je o mojoj pisanoj reči  - reč, onda bih ja volela da jednog dana budem neka nova Duška. Zato su i redovi koji slede neka vrsta kolokvijuma. I niko  ne nosi belu košulja-haljinu sa kaubojskim  čizmama kao ona!

Knjigu sam pročitala jutros i elegantno je stavila na policu gde stoje odabrane knjige, fotografija na kojoj sam baš bila srećna i jedna (prazna) kutijica iz „Laduree-a“ da me podseća na slatki život u Parizu. O Ljubici i njenoj životnoj priči se mora valjano porazmisliti... trebala mi ja neka vrsta mentalne distance, da nađem prave reči. Volim da ono što pročitam prenesem na sopstveni život, na sebe ... Jesam li se  pronašla, jesmo li se „razumele“ kako napisa Duška?  Jesam li naučila nešto?

Ako bih morala da vizuelno dočaram efekat koji je knjiga ostavila na mene, onda bi to bio veliki moodboard sa jednom slikom – hiljade šampanjskih mehurića i jedan metalni štapić, da im „pokvari“ igru. Onako, gotovo apstraktno, close up. Sudar tih bestežinskih, vazdušastih, svetlucavih, razigranih mehurića i hladnog, glatkog, čvrstog metala.

Duška  je knjigu majstorski režirala, poput onih italijanskih velikana sedme umetnosti koje je sretala. (Pročitajte knjigu J ). Iz poglavlja u poglavlje vas vodi intrigantno, mistično, mangupski namigujući... da ne znate šta vas čeka na narednim stranicama.

Na jednoj strani je taj mondenski  život, jahte i dijamanti, a na drugoj posledice rata  i ličnosti koje su krojile sudbine naroda. Kroz baršunaste zavese vila razmaženih plemića preko bulevara slavnih do ozbiljnih lekcija iz istorije... a u pozadini  glas Đuze Stoiljkovića... Devojko mala...

Znam da ću se vrlo brzo vratiti „Ljubici“ jer  volim osećaj da dobro baratam činjenicama a ovde se štošta može naučiti. Morate poznavati ljude i događaje koji su zaslužni za vaš narod. Istorija se uči čitavog života kao što je i sama učiteljica života. Poput flešbekova, u priči bljesnu fragmenti iz Duškine bogate  novinarske karijere i susreta sa ozbiljnim facama.  Ima tu  i vrsnih Bondovskih momenata, na koje se ložim čitavog života, samo još nisam sigurna da li bih da budem ženski Bond ili Bond girl koja mu izlazi na crtu. Svetski džet set je opisan slikarskom tehnikom, pa se u deliću sekunde, na pola rečenice, ispred vas može naći ogromno plavetnilo bazena vile u Marbelji, ali i asfalt Deligradske.

Da li je lepota prokletstvo ili blagoslov? Možemo li pobeći od svoje suštine, koliko god da je šminkamo? Da li je livada kraj Gornjeg Milanovca  bolja baza za happy end od holivudskih brda? Slika koju svesno –nesvesno, slučajno - namerno  stvaramo o sebi, da li nas ograničava?  Pravimo li sami sebi zasedu i ko će nas spasiti ako upadnemo u nju? I ta ljubav, postoji li stvarno ta jedna koja oblikuje sve one posle nje?

Kako sa emocijama baratam po receptu Nataše Bekvalac –„Ja ni glavu ne podignem ako dobro ne poginem“ (koštalo me J), sasvim sigurno bih i ja odlepila za Kalemberom. Sećam ga se iz Duškinog dokumentarca. I u poodmaklim godinama, zadržao je to nešto opasno šmekersko na beogradski način.  

Beše mi žao što je slomio srce Ljubici. Njena pisma njemu, hm, pa recimo da sam imala slična, mahom neposlata...

Dok ovo pišem, na You Tube se vrti zaljubljiva pesmica „Tombe“ francuskog pop stara Matt Pokore (najromantičniji video ikada – Regardez!) pa mi povremeno kroz misli prošeta lik jednog prešarmantog bića koji me „naučio“ da koristim sve one lovely emoticone sa srcima, poljupcima... a ne mogu da se otmem utisku da mi je „Ljubica“ unela blagi nemir i onu nervozu koja vas tera da ustanete i uradite nešto za sebe, da nešto promenite. Računa se i slanje srca.

Kako bi se bilo ko od nas snašao u njenim cipelama? Da li bismo se menjali sa njom? Naslov poslednjeg poglavlja „Da li je bila srećna“  - ta rečenica meni zvuči strašno; kao neka vrsta presude. A ko da nam da odgovor kad Ljubica nije među nama? Možemo to pitanje da postavimo sami sebi. To bi bilo fer.

Fotografije / privatna arhiva Natasa Milojevic, moi :-)

Kao slučajno...

Ovaj, uslovno rečeno tekst, baš i nema neki koncept. Ovde su misli poslagane onako kako su mi došle... tj kako sam ih pronalazila, proživljavala i savršeno dobro razumela.

Ovo je kao kad imate belo platno pa onako četkicom zahvatite boju i „nabacate“ par poteza... Ispadne nešto apstraktno... ali lepo. Lepo, sve i da samo vi u tome vidite dublji smisao. A kažu da je haos najbolje mesto da se stvori nešto čudesno.

„Zabranio sam sebi lju*av neko vreme. Ali to nije rešenje, to je strah.“

„Džabe što si ona koja  mi treba. Kad si jedina sa kojom ne znam“

Maestralni Stevan Daničić. Otkrila sam ga kod Miše na instagram profilu. I sve mu verujem, od prvog slova. On piše muški, surovo i brutalno iskreno, da čovek oseti taj bol, patnju i razume bolje ono što mu nikako nije jasno. I ja sve ovo znam. I lakše mi je kad Stevan napiše.

„I dve godine neviđanja  i posledice te odvojenosti rasplinuše se u dim pri samom dodiru njene haljine“ ( i prilazi on a sva ona gužva kao da se razdvaja poput Crvenog mora što ga Mojsije podelio... i u svom onom mraku vidiš samo one užarene oči i mangupski pogled; šta sam ono rekla da neću?)

„Ali ja sam od onih koji veruju da se i u malom sadrži sve. Dete je malo, a sadrži u sebi čoveka; mozak je mali, a skriva misao; oko je samo tačka, a obuhvata prostranstva.“

( I tako ti u minut stane ceo život a svet prestane da postoji, nestane u nekom vrtlogu... tako se valjda rađaju zvezde; ako i u šta verujem to su udari groma i slični strujni efekti... )

„Ne znam kako to izgleda, ali mi se čini da te volim.“

„Dama s kamelijama“. Dima, sin. Knjiga kojoj se vraćam kad god poželim da razumem sebe malo bolje. I taj Pariz i te kamelije (Coco, gde si?)... A nju su vukli na balove, iako je želela mir i govorili da je lepa, a ona je želela da bude voljena... Svi smo mi tako obični, i tako ludi i zbunjeni kako bi rekla Žana Poliakov.

Čitam, nasmejem se i kažem sebi „E, aj se ne foliraj“

„Noć je topla i puna svitaca. Lahor donosi miris mora. Čuju se cvrčci i udaljeni zvuk harmonike. Zapalili smo cigarete. Čini mi se da sanjam divan san. Pod zvezdanim, ljubičastim nebom, našlo se dvoje mladih, čije su iskre međusobno svesno ili nesvesno potiskivanih simpatija počele da varniče još od prvog viđanja.. Ta topla noć u avgustu ’doćiće mi glave’“

Bekim Fehmiu o ljubavi sa njegovom Brankom. A čemu sve ako ti ne dođe glave?

Kako ono peva moja imenjakinja - ja ni pogled ne podignem, ako dobro ne poginem... ( i ja, i ja, i jaaa!)

Kad je onakav frajer tako pisao... e to je najfrajerskiji momenat ikad a ima oznaku večnog.

Jel vidite da, sasvim slučajno, ovaj moj verbalni moodboard ima happy end?

Love is in the stars ( chaos born).

Foto : Pinterest 

Sve, od A do Š

Od 7og razreda osnovne, pišem dnevnik. Odličan način da se ispričate s nekim pametnim, što bi rekla moja brat Gordana. Moj komentar glasi nešto drugačije – ako jednog dana neko poželi da snimi film o meni, da ima pripremljen materijal :-). Otprilike iz sličnih razloga (hoću da budem celebrity  J– tj socialite (to je više za mene) pa Bog) su mi se oduvek dopadali oni upitnici tipa „Moja azbuka“ . Dok ne udesim  priliku da me neko stvarno intervjuiše u tom kontekstu, ja sam odlučila da ovde pribeležim moju verziju „naslovo, na slovo“... umesto rekapitulacije ove odlazeće 2018.

A – Automobili. Moja prva ljubav, i prva igračka. Sestri su kupovali lutke, meni  šlepere. Mikserom za beton se danas igra moj sestrić. Želja mi je bila da vozim kamion kad porastem. Može i tenk. Volim miris nafte, zvuk motora i sve ispod haube mi je super interesantno. Jednog dana biću majstor Života. Lafčina.

B –Branko Rosić. Moj drug, uzor u novinarstvu i životu. Legenda i čovek koji učini da se osetim počastvovano  što ga poznajem. Kad smo kod novinarstva, ja bih da budem kombinacija Rose i Duške Jovanić.

V – Moja omiljena tetovaža.  „V“ kao početno slovo tatinog imena (Vidoje), rimskog  5 (za biti odličan) i pobede – victoire. Drugarica je dodala i „V“ kao „Vogue“ a  meni se u međuvremenu dopao jedan Vlada ... et voila!

D – Dostojanstvo. Osobina na koju sam ponosna i na kojoj insistiram. Retka i utoliko dragocenija.

Đ – Đorđe Tamburić  - George Styler; kolega sa fakulteta, danas vrlo uspešan dizajner, koji je „krivac“ za moje umetničko ime „Nastasja“ koje koristim na svom blogu, instagramu itd.

E – Elegancija, uvek i svuda – u govoru, pokretu, hodu, pogledu.

Ž – Život. „Ako hoćeš život, ukradi ga“. Rekla Lu Salome, ja se samo slažem.

Z – Zvezda. Moj simbol. Sve lepo i sjajno – baš kao comete Chanel.

I – Igor. Prva i prava ljubav, zbog kog znam kako je biti voljen i za koga me vežu divne uspomene. Potvrda činjenice da je Pariz grad ljubavi. I dalje najbolji čovek na svetu.

J – Jutro. Moje vreme za mene. Najlepša su mi ona u „Pastisu“ uz kafu i kroasane, i obaveznu „Politiku“

K – Kuća. S godinama me drma neki neimarski sindrom-setim se kako je moj tata sa svojih 28 počeo da zida svoju, pa se sve u meni buni što ja već nisam učinila isto... kao svojevrsnu potvrdu zrelosti i ostvarenosti.

L – Lav. Moj znak, i baš volim što sam lav na kvadrat. Skroz sam srećna sa svojim položajem zvezda.
 

M – Moda. Ceo život sa modom, po modi i u modi.

N – Noć. Najstvaralačkiji deo dana.Tad imam najviše volje, inspiracije; sve znam – šta hoću i neću. I najpametnija sam noću. Što kasnije, to bolje.

NJ – Njiva. Nema boljeg psihoterapeuta i medijuma za povezivanje sa samim sobom; oseka loših mislii energije i plima svega suprotnog.

O – Oči. „Izdajnik“ J Mogu se našminkati ali pogled ne...

P  - Pariz(anka)-pa ja!  Moj grad gde sam ja – ja i gde baš „živim“. Bezglavo zaljubljena u njegovu svetlost.

R – Rad. Lek za sve. Radoholičar. Kako bi gorepomenuti Igor rekao:“Ti  bi samo da nešto radiš“.

S – Sloboda; u pokretu, misli, izborima.

T – Teško. Reč koja u mom rečniku zapravo i ne postoji. Ništa mi nije teško i ništa i NIJE  teško.

Ć – Ćutanje. Nafiniji  sinonim iskrene povezanosti sa sobom i sa nekim.

U – Umetnica. Moj pseudonim zarađen pre 15ak godina zvanično, inače životno i profesionalno opredeljenje.

F – Ferrari. Ikona, institucija, legenda, lepota i savršenstvo. Kao Valentino u modi.

H – Haussman. Arhitektonski stil koji obožavam i zbog kog mi se vrat ukoči svaki put kad šetam Parizom. Ti visoki prozori, ukrasi od kovanog gvožđa i kitnjaste fasade su moj vizuelni prikaz sreće.

C- Caroline de Maigret, najdraža Parižanka, ne samo zbog šiški i Chanela. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je da ličim na nju (rekla još jedna fringe-obssesed mademoiselle)

Č- Če Gevara. Omiljeni filozof, poznavalac života i svih njegovih borbi.

DŽ – Džabe. Nešto što mene neće nikako. Sve se plati, naplati i isplati.

Š – Šmeker. Ženski šmeker je, zapravo, još jača fora, i to onaj pomalo retro – nekad teška za razumeti, ispratiti, poverovati. Najlepše ih je opisivao Momo Kapor. Volela bih da me tako pominju i pamte.

Foto: Pinterest, statua lava - Richard Orlinski 

NOVA sezona

Prva stvar koju sam jutros pročitala je poruka moje Gage – „Najbolji dan u tvom životu je onaj dan kada odlučiš da je tvoj život samo tvoj, bez  izvinjenja i opravdanja“. Potpuno prigodan tekst na lepoj zelenkastoj pozadini, lišću tropskih biljaka, kao zaključak naše noćašnje debate. I podseća me Gaga na to često, za svaki slučaj, da bude sigurna da sam naučila. Još jedna stvar koja nema veze sa godinama.

Pijem jutros kafu sa svojom drugom majkom (za neupućene, tetka iz Pariza) i tako vodimo ozbiljne razgovore o životu i ostalim sitnicama, pa se dotakosmo i mog privatnog života, vazda intrigantnoj temi bliže i dalje familije, jer se nikako ne uklapa u klišee prihvaćene u našoj dinastiji.

Nije da sam baš htela ali eto namesti se da dobijem neke informacije, koje bi me nekada uzdrmale i  koje bih prihvatila kao apsolutno tačne. Danas ne. Možda jesu tačne. Možda sam ja u zabludi. Neka. Neće tetka da me povredi... Ma mislim se, udri slobodno, pa sve mogu da izdržim...  Ali svesno ne prihvatam ništa što lično nisam proverila, što mi se tek tako nameće. To bi mi bilo kao da potpuno mirno prihvatam nečija uverenja da nisam dovoljno sposobna da sama rasuđujem. Sve i da zvučim gordo, to bi za mene bila uvreda.  U isto vreme shvatim da zahteva veliku mentalnu snagu verovati tamo nekom „optuženom“ – ili mu dati na vremenu za odbranu, poput kakvog advokata sigurnom u njegovu nevinost. (Zato što ja tako želim i što se zid najbolje razbija sopstvenom glavom.) Onako smireno, bez „treskanja vratima“. Obuzdati svoj karakter, koji je, kako bi Washington rekao MOĆ – je onda nadmoć. Kako je moj tata govorio – nisi mala. Nisam.

Uprkos svojoj životnoj etiketi one man show, znam i da zakukam za  podrškom, tražeći je izgleda na pogrešnom mestu, nesvesno zanemarivši činjenicu da je (it is) a man’s world zapravo moj teren.

Pre neki dan, moj veliki BRAT već na kapiji, dovikuje :“Ej Nale, ti imaš onaj moj srpski broj? Pa ništa, zovi me ako ti nešto treba“. A ništa mi ne treba, bar ne ono što može da se kupi J. Vratim se košenju dvorišta i skapiram da nije bilo mnogo situacija da sam čula tu rečenicu. A da sam potpuno sigurna da verujem u svako slovo iste. Baš taj čovek mi  je zapravo podrška koja mi je trebala. Ne možete prihvatiti savet od onoga ko istu situaciju nije proživeo. On zna sve strane sveta i života. I običan je. I lud na svoj način. I beskrajno šarmantan i duhovit-podjednako se šali i na svoj i tuđ račun. I ne možete da budete imuni na njega u bilo kom smislu. Nije savršen ali kad nekog volite ne tražite mu mane. S godinama smo sve sličniji – kako bi rekao majstor Života, i lafčine i budalčine, tek meni njegova pohvala znači više od bilo čije, savet shvatim ozbiljnije sve i da pri tom umiremo od smeha; kad me on nešto, sad stvarno ozbiljno, pita, osetim se doraslom i njegov zamišljen pogled mi je lampica za zabrinutost. Znači, sad pamet u glavu.

Naš zagrljaj (uz obavezno tapšanje po leđima) i njegovo „Gde si, BRATE moj“  su najveća potvrda naše bliskosti, moje zrelosti, njegove vere u mene; čovek jasno i glasno pokazuje da sam mu VAŽNA, kao čovek. Nevezano za rodbinsku, imamo i našu tajnu vezu.  Jednog dana – imaćemo imperiju. Imam moje rame.

Prolazim večeras kroz svoju sobu i bacim pogled na sto – veliki tamnosmeđi blok za skiciranje, pariski Vogue (most wanted september issue) i knjiga za Francuski jezik. Moodboard mog sadašnjeg života. Bez foliranja. Crtaj i idi živi u tom tvom Parizu!

Konačno imam vremena da radim ono što najviše volim – onda spoljni svet prestaje da postoji, a sa njim i sve brige i problemi (naravno da mi život nije sjajna stranica lifestyle magazina iako ga tendeciozno uređujem tako, da bar zaliči). Svakodnevni  rad i postavljanje sve težih  zadataka i vera u sebe moraju dati rezultate. Do skoro sam se divila Arturo Eleni, Megan Hess, Thiery Perezu... razmišljajući o definiciji sopstvenog stila, pa malo tražeći i nalazeći mane svom radu... dok me komentari ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, nisu trgli  - pa devojko, ti već imaš svoj stil i sjajno je to što radiš, samo napred! To daje još veći elan i želju da budeš još bolji. Ne treba uvek biti strog prema sebi .Uči, istražuj, eksperimentiši... „bolje“ je jedina opcija. Ni Rim nije izgrađen za dan. Nisu li komentari Nine Ricci, Blumarine, Montaigne marketa, Secret Parisiena, Maxime Gautiera (ne hvalim se nego da još malo osvestim sebe) lep pokazatelj da ti dobro ide? Seti se samo tvojih real life idola koji su nekad i mesecima čekali da se popnu na pobedničko postolje. Ali su tamo i dalje.

Za ovu novu sezonu (mene)  čuvam svoje šiške i omiljeni Rimmel Kate Moss 45 a vidim se u dugoj Jacquemus haljini boje leda od finog moher pletiva i da mirišem na Dior Homme. Miks zašitnog znaka, nečeg što je timeless, jednostavne cosy&sexy elegancije, malo emocija u mirisima, onog masculine akcenta... Trening je pod must (ima nešto u onom bilderskom zagledanju pločica pred ogledalom J ) i više sna... jer beauty sleep (borice, znam da ste od stalnog smejanja, ali...). C est moi. Neću da crtam obrve nosim patike uz haljinu sa ne daj Bože torbicom oko struka, sve i da ima YSL kristalčiće. I dalje ću da se ulepšavam pred spavanje i aranžiram jastuke.

Kad si svestan sebe, svojih kvaliteta, ali  i svih onih stranputica gde se spotakneš pa nastaviš dalje... pustiš tebe da budeš ti, lakše je biti veliki i hrabar i majstorski laganim potezima postizati ono što dugo želiš. Lepo je rekla neka pametna srpska glava – život je ozbiljan posao.  Zahteva spartansku rešenost  i mnogo rada, ako ste stvarno u fazonu da izgleda kao onaj luksuzni magazin... ako ne, onda su i dnevne novine pa valjda u redu.

Foto-Pinterest, Jane & Serge, french quotes & Dina Broadhurst Art

Tvoja poznata devojka

Ona čitav život živi po nekoj modi i u modi. I živi u skladu sa visokim očekivanjima koja imaju ljudi koji je vole. Ne sme da padne jer ne treba da padne. Drugi ne mogu da joj zamisle neku grešku, ona ih sebi ne prašta. Pritisak je veliki i ona ga nosi kao džakče sa zlatnim polugama. Zgodno je i lepuškasto a teško. Oduvek se visoko kotirala – po vaspitanju, ocenama u školi, odgovornosti, profesionalnosti; uvek najbolja i omiljena.

Sviće još jedno jutro na Starom Gradu. Sunce gotovo agresivno, iako mu nije vreme, upada kroz prozor i pada na čupavi ružičasti tepih. Na sofi su jastuci sa motivima Ajfelove kule, na stočiću gomila nepročitanih časopisa – Elle i Top Speed. Tu su i knjige, od Jeane Damas, IT devojke, blogerke, sa posvetom na francuskom... i biografija Ficdžeraldove  Zelde. Cveće dobijeno od druga, poznatog glumca, još malo pa je uvelo.

Minut protezanja po krevetu, u šortsu sa zlatnim mašnicama i brzinsko spremanje za odlazak na trening na vrhu otmenog hotela na Terazijama.  Današnji stajling je inspirisan Francuskinjom Louise Follain – crna pletena haljinica, kožna jakna, čizmice i beretka.

Od ove sezone, zadovoljna svojim  pločicama, po prvi put u životu nosi kratki top i helanke koji je za poznati brend kreirao njen drug sa fakulteta. Među „cimerkama“ je uveliko poznata kao modna ikona, da su čak i treneri počeli da se razumeju u tu modu. To je ona koja zalupka potpeticama kad uđe u salu, kojoj stalno zvoni neki od 3 telefona i koja radi muške sklekove.

Naredni pit stop – fina kafeterija u centru grada, s pogledom na izlog iz kog svetluca Rolex. Kafa sa urednikom renomiranog magazina pretvorenim u sjajnog prijatelja je postala tradicija. Neobavezno čavrljanje na ozbiljne teme- o životu, utakmicama, ljubavi i kjniževnosti.

Korakom Kralja oslobodioca silazi na Dorćol u ulicu koja je postala fashion district, beogradski Avenue Montaigne. Ređaju se sastanci, klijentkinje, stilisti, modni urednici, glumice...

Kad otkuca 20h hitrim korakom juri u stan gde se za 20 minuta sređuje za reviju u hotelu koji je svojevrstan simbol beogradskog hotelijerstva. Umor se krije iza ispeglanih šiški, još malo maskare. Izbor pada na kožnu suknju, leopard print i potpetice. Mora se biti lep i nasmejan! Veliki MUST: 

Eno je, veselo čavrlja sa prijateljicom, jednom od najboljih PRova, o budućim projektima i ponešto o životu. Dolazi fotograf, legenda Beograda, stiže i asistentknja poznatog kreatora, čuje se „ćao“ od čuvenog manekena i gospođe kreatorke, s drugog kraja maše omiljena manekenka, druga daje znak „zovi na kafu“ ... Prvi red je postao navika, preko puta je legendarna modna ikona Beograda, pored poznato Tv lice... U bekstejdžu se grli sa ekipom organizatora. Koktel nakon revije je prilika da se večera- čokoladni mus i koktel sa kremastim likerom... 

Stiže poruka od drugarice dizajnerke – "Upravo sletela iz Pariza - kad ćemo na koktele u Beton halu – petak je“.

Petak je samo još jedan dan koji razdvaja radne dane od vikenda kada počinje jedan drugi život... I kada će je isti onaj autobus kojim se 15 godina vozi odvesti do kapije koju planira da prefarba ove godine, gde je čeka čupava glava sa vučjim očima, gde iza dve velike srebrne jelke proviruje kuća kao ona Skarletina Tara... Gde se na terasi, koju je majstor Mlađa pokrio ovog leta, proteže crni mačak i na kvarno uleće u sobu da bi se smestio na fotelju, kraj šporeta na drva.

Noć do podne ne važi za njenu nedelju. Još se razvlači fna izmaglica nad livadama, pogled na Zagoricu kao da je Da Vinči slikao sa onim sfumato efektom...Ustaje se ranije, pa u staroj tatinoj jakni hrane životinje, čiste mašine od jučerašnje radne akcije, jer ne možeš komšiji vratiti zaprljan plug, pa se pere auto- kako u grad s tom belom kojaje postala boja kafe... Uvežbano oblačenje na brzinu, u stilu Kate Moss kad je paparaci nahvataju na aerodromu, pa odlazak na omiljenu kafu u najdraži žuti separe rezervisan za određenu grupu ljudi. Listanje „Politike“, neobavezni jutarnji razgovori, pretresanje vesti iz varoši...

Omiljenom kaldrmom se stiže do Maksija pa juri po baget i paketiće za decu; trebaće i Eurokrema, obećala im je one tradiconalne nedeljne palačinke. Valja dokupiti i neki ukras za jelku, da  godina donese nešto novo i lepo. 

Kući se stiže taman na vreme da se pogledaju najnoviji prilozi Mirka Alvirovića, po ko zna koji put pročita poneka stranica "Znakova pored puta" a onda na stranice ružičaste sveščice zapišu sve one bitne stvari; o čemu se sanja, šta se želi, sve one neizrečene lepe reči... i one manje lepe pretočene iz suza sa jastuka... A sve pod budnim okom plišanog mede, koji o svemu ćuti, isto kao što onaj papir trpi sve. 

Koliko ništa ne znamo jedni o drugima? Koliko su predrasude blokirajuće? Kako nijedno "ma sigurno je tako" nije zapravo nikakvo... Koliko je ono što je taaako očigledno takooo pogrešno... Koliko su nam često životi prenatrpani gomilom sitnica koje se prividno čine bitnim a zapravo se lako pretvore u mehuriće sapunice... A kad svakodnevicu zatrpate takvim stvarima koliko nam ostaje vremena za ono što je nama zaista bitno, po srcu? I šta će nam onda doneti pravu sreću? 

Uputstvo za "upotrebu" - obratiti pažnju na sklop rečenica, brzinu toka misli i nabacivanja reči, emocije koje se čitaju između redova. I dolazi se do tačnog odgovora.