Kako se postaje legenda

U dahu sam pročitala „Ljubicu  - legendu o fatalnoj Srpkinji“ moje Duške Jovanić. Usput sam  fino evocirala uspomene na premijeru dokumentarca iste autorke i sećam se da sam i tada bila fascinirana ličnošću Ljubice Otašević -  košarkašice, zavodnice, glumice i pripadnice  svetskog džet seta.

Kako sam bila počastvovana što me Duška lično pozvala na taj must go događaj! Ona je, ne samo moja cherie Parisienne drugarica po šiškama, već lafica kojoj se divim, iz više pravaca J. Kada je o mojoj pisanoj reči  - reč, onda bih ja volela da jednog dana budem neka nova Duška. Zato su i redovi koji slede neka vrsta kolokvijuma. I niko  ne nosi belu košulja-haljinu sa kaubojskim  čizmama kao ona!

Knjigu sam pročitala jutros i elegantno je stavila na policu gde stoje odabrane knjige, fotografija na kojoj sam baš bila srećna i jedna (prazna) kutijica iz „Laduree-a“ da me podseća na slatki život u Parizu. O Ljubici i njenoj životnoj priči se mora valjano porazmisliti... trebala mi ja neka vrsta mentalne distance, da nađem prave reči. Volim da ono što pročitam prenesem na sopstveni život, na sebe ... Jesam li se  pronašla, jesmo li se „razumele“ kako napisa Duška?  Jesam li naučila nešto?

Ako bih morala da vizuelno dočaram efekat koji je knjiga ostavila na mene, onda bi to bio veliki moodboard sa jednom slikom – hiljade šampanjskih mehurića i jedan metalni štapić, da im „pokvari“ igru. Onako, gotovo apstraktno, close up. Sudar tih bestežinskih, vazdušastih, svetlucavih, razigranih mehurića i hladnog, glatkog, čvrstog metala.

Duška  je knjigu majstorski režirala, poput onih italijanskih velikana sedme umetnosti koje je sretala. (Pročitajte knjigu J ). Iz poglavlja u poglavlje vas vodi intrigantno, mistično, mangupski namigujući... da ne znate šta vas čeka na narednim stranicama.

Na jednoj strani je taj mondenski  život, jahte i dijamanti, a na drugoj posledice rata  i ličnosti koje su krojile sudbine naroda. Kroz baršunaste zavese vila razmaženih plemića preko bulevara slavnih do ozbiljnih lekcija iz istorije... a u pozadini  glas Đuze Stoiljkovića... Devojko mala...

Znam da ću se vrlo brzo vratiti „Ljubici“ jer  volim osećaj da dobro baratam činjenicama a ovde se štošta može naučiti. Morate poznavati ljude i događaje koji su zaslužni za vaš narod. Istorija se uči čitavog života kao što je i sama učiteljica života. Poput flešbekova, u priči bljesnu fragmenti iz Duškine bogate  novinarske karijere i susreta sa ozbiljnim facama.  Ima tu  i vrsnih Bondovskih momenata, na koje se ložim čitavog života, samo još nisam sigurna da li bih da budem ženski Bond ili Bond girl koja mu izlazi na crtu. Svetski džet set je opisan slikarskom tehnikom, pa se u deliću sekunde, na pola rečenice, ispred vas može naći ogromno plavetnilo bazena vile u Marbelji, ali i asfalt Deligradske.

Da li je lepota prokletstvo ili blagoslov? Možemo li pobeći od svoje suštine, koliko god da je šminkamo? Da li je livada kraj Gornjeg Milanovca  bolja baza za happy end od holivudskih brda? Slika koju svesno –nesvesno, slučajno - namerno  stvaramo o sebi, da li nas ograničava?  Pravimo li sami sebi zasedu i ko će nas spasiti ako upadnemo u nju? I ta ljubav, postoji li stvarno ta jedna koja oblikuje sve one posle nje?

Kako sa emocijama baratam po receptu Nataše Bekvalac –„Ja ni glavu ne podignem ako dobro ne poginem“ (koštalo me J), sasvim sigurno bih i ja odlepila za Kalemberom. Sećam ga se iz Duškinog dokumentarca. I u poodmaklim godinama, zadržao je to nešto opasno šmekersko na beogradski način.  

Beše mi žao što je slomio srce Ljubici. Njena pisma njemu, hm, pa recimo da sam imala slična, mahom neposlata...

Dok ovo pišem, na You Tube se vrti zaljubljiva pesmica „Tombe“ francuskog pop stara Matt Pokore (najromantičniji video ikada – Regardez!) pa mi povremeno kroz misli prošeta lik jednog prešarmantog bića koji me „naučio“ da koristim sve one lovely emoticone sa srcima, poljupcima... a ne mogu da se otmem utisku da mi je „Ljubica“ unela blagi nemir i onu nervozu koja vas tera da ustanete i uradite nešto za sebe, da nešto promenite. Računa se i slanje srca.

Kako bi se bilo ko od nas snašao u njenim cipelama? Da li bismo se menjali sa njom? Naslov poslednjeg poglavlja „Da li je bila srećna“  - ta rečenica meni zvuči strašno; kao neka vrsta presude. A ko da nam da odgovor kad Ljubica nije među nama? Možemo to pitanje da postavimo sami sebi. To bi bilo fer.

Fotografije / privatna arhiva Natasa Milojevic, moi :-)

Koreni

Nedavno mi je jedan moj online pratilac rekao da je pravo čudo kako uspevam da se savršeno uklopim u sliku devojke sa beogradskog asfalta (moja Violeta bi rekla da sam veći Dorćolac od onih koji su rođeni ovde) i one Šumadinke podno Oplenca. Kod mene svega ima, i dive i njive... Ipak, reklo bi se da sam usled neprekidne jurnjave krugovima Monce i stizanja do 100 km/h u 4 sekunde izgubila dodir sa samom sobom. Ima neki štos gde kaže čovek koliko kasno leže i rano ustaje, jednom će sam sebe sresti na stepeništu. Pa ja sam se mimoišla ili se u brzini nisam ni primetila. Zvuk lupanja potpetica po ulicama Dorćola i Starog grada je nadjačao zvuk lupanja srca kad od Pošte u Topoli krenem ka Ilijevskim, pa na putu ka najdražoj ulici Kneginje Zorke, skrenem kod pekare „Neša“...

Kako i najsavršenije konstruisanoj Formuli treba pauza  u pit stopu, tako sam i ja morala da stanem i silom prilika a srećom nekom ludom provedem par meseci u zavičaju. 

Prvi dani u mojoj Topolici su značili  sleganje ramenima „ja više ovde nikog ne poznajem“ i oduševljenje kad me ipak neko prepozna. Uživalo se u novostečenom statusu strankinje, celebritija J i ispijanju kafice u single varijanti. Ono par ljudi s kojima sam imala prijateljsko-familijarni odnos činili su da se osećam kao u Holivudu. Smejali se ljudi kad ja to izgovorim a ja mrtva ozbiljna. Zvezda ste kad se tako osećate a ne kad vam to neko kaže.

Bilo mi je jako zanimljivo da srećem davno viđeno društvo iz škole, pa da vidim gde ko izlazi, s kim sedi, kad deca krenu iz škole pa se čitava ulica zašareni, pa ožive uspomene... Sedim pod onim lipama, gotovo inkognito i sama sebi se čudim koliko je čovek slobodan kad zna da ne mora ništa, u prvom redu, da ne gleda na sat...

Kako vreme prolazi i ja se sve bržim korakom penjem uz moj Oplenac, tako shvatam da mi itekako prija taj ritam i stil života; nadgrađuju se veze sa dragim ljudima, dolaze neki novi... A s pravim ljudima oko sebe i sami postajete bolji čovek.

Koliko god da ste pametni, uspešni, jaki – podrška svima znači. Reč, osmeh, tapšanje po ramenu pa i onaj „podignut palac“ koji ja toliko mrzim. Ipak neko se izdvojio –moj bratanac Marko, ono veliko tetkino dete što sam nekad nosala kao lutku. Danas je taj isti dečak umeo da mi se nađe, da sluša, razume, podrži, podeli sa mnom i neki svoj problem, kaže da mu tetka izgleda „top“ i da se tako mora obući kad budemo išli u diskoteku, da popijemo koju i kaže: „Tetka, ako si ti tako srećna, samo napred“. On je negde presudni član veća koji daje blagoslov za teču:-). Slušala sam i ja o šmirglanju felni, pakovanju motora, pređenim kilometrima i nudila svoju pomoć u garaži. Shvatili smo zapravo koliko je divno imati prave prijatelje među najbližim članovima familije. Sada smo imali vremena da uvidimo koliko se volimo, koliko nam je lepo zajedno, koliko značimo jedno drugom i koliko smo međusobno ponosni jedno na drugo. A nismo verovatno ni znali, samo iz glupog razloga jer se nije imalo vremena zbog još više glupih obaveza.

Malo po malo, pa ja od taksiste napravih brata, od pekarke redovno dobijah nešto peciva gratis, gospođa na kiosku javlja kad stižu „Harpers“ i „Elle“, konobari znaju koju kafu pijem... a sve u prilog teoriji da osmeh i lepa reč otvaraju sva vrata. Ja od toga ne odustajem. Cause I am just a girl...

Koliko god  da sam otvorena prema ljudima i da ih biram isključivo po srcu, uvek se desi da vas neko  iznenadi i neočekivano kupi za čitav život. Ima ona više nadimaka a za mene je Mara lepotica. Mi nismo imale ništa zajedničko sem godišta. Nikad se nismo družile i bile smo dva sveta. Mislila sam da će sva onako urbana, u dečačkom fazonu, reći:“Šta bre ’oće ova krakata manekenka“. Znale smo se sa školskih odmora i to je to. Da mi je neko rekao da će ta devojka napraviti  svojevrsno prosvetljenje u mom životu... teško da bih poverovala. No ajde, biće da je sve moguće... Kako je ovo leto bilo neočekivano po svim tačkama dnevnog reda, tako smo i Mara i ja od par kafica, poneke poruke i komentara na Instagramu došle do veeelikooog zagrljaja i njenog „Kad god da dođeš u Topolu, imaš gde da piješ kafu“. Sada nedostajemo jedna drugoj.  A šta se zapravo desilo?

Sedela sam s mojim Markom kod nje u kafeu, ona se pojavila sa onim milionskim osmehom i meni je samo prošlo kroz glavu: Ona je moj idol jer ceo život živi po svojim pravilima; apsolutno svoja, posebna, velik drug, ortak, šmeker, carica! Pa ja se njoj divim jer je beskrajno divno luda!  Oduvek je radila ono što ona želi a ne što drugi misle da tako treba. Ja sam prva bila maltene čitavog života pod pritiskom zvanim“šta će ko reći“ beskrajno pažljiva i oprezna. A onda u sekundi – bljesak. Pravi je blagoslov kad sretnete takvu osobu koja vas osvoji na taj način i onako nesvesno učini pravo malo čudo.  Naredna kafa zakazana 10 dana unapred. 

Ako bih sad citirala mog druga Acu, koji je u jednoj prosto-proširenoj rečenici definisao šta meni zapravo treba, onda bi ovaj tekst poprimio odličje muškog, kafanskog razgovora... Rećiću samo da je, koliko god da vam se život sastoji od nekih čvrsto utemeljenih stavova, navika, koliko god da mislite da  tačno znate šta hoćete, sjajno kad vam ga neko totalno poremeti.

Tako je jednog dana u moju omiljenu baštu (jeste, ispašće da sam živela u njoj) ali i u moj život ušao jedan „V“ (postoji posebna simbolika u ovom slučaju, pa zato samo početno slovo). Ja do tad čvrsto ubeđena da nema šanse da se ikad trajno vratim u Topolu, pustila sam da me ubedi da mogu ja da mislim šta hoću ali „vuče tebe ovo ovde“.  Kako je kod njega sve jako precizno, tako ću i ja stavku po stavku navesti  posledice njegovog uticaja. Mudrovala sam ja danima na sve te teme, ali je dobro kad vas neko stavi pored sebe i skoro kao detetu objasni suštinu.

-prvo poštovati sebe, pa druge; svoje vreme, navike, rituale (s tendencijom da se to promeni, ukoliko će još nešto bolje doneti, a gde su ljudi tu je i dogovor)

- da je skica savršenog jedno a realnost ono što oblikujete na živom čoveku

- da moj redosled strast-hemija-razum mora da se preokrene jer to zahtevaju iskustvo i znanje

-da su knjiga i krevet simboli srećnog i spokojnog života

-da ponos katkad valja ostaviti po strani

- da je matematika životna nauka, sa akcentom na sabiranju i oduzimanju
- da su kilometri, sati, godine samo nebitni brojevi... a ti, Natalija, ionako ne voliš matematiku :-)

-da treba zastati i osvestiti lepotu onoga što već imas i biti srećan zbog toga

-da je pametan razgovor najjača veza ka bliskosti

-da biste važne odluke u životu hrabro donosili, najveći vetar u leđa će vam dati svest o sopstvenim kvalitetima

Nije da toga nema još, nego bi on sad rekao „Neka, Natalija“...  Suština je sam ja sad svesna svog istinskog pripadanja i jačine te neraskidive veze s korenima. Promene koje su otpočele u mom životu uobličili su ljudi koji pripadaju toj divnoj Šumadiji, isto kao i ja; ljudi s kojima se dele one ulice gde sam načinila prve korake. Evo, već zamišljam šta bih doradila na porodičnoj kući i gde bi bila moja radionica poput one Životine.
Najlepše stvari u životu nisu blještave, za njih treba samo srce imati. Nijedan vazduh ne prija kao onaj na Oplencu. I tamo je lišće zlatnije! Kišu osetite, ne samo da pokisnete – a ova tamo i sreću donosi.