Koreni

Nedavno mi je jedan moj online pratilac rekao da je pravo čudo kako uspevam da se savršeno uklopim u sliku devojke sa beogradskog asfalta (moja Violeta bi rekla da sam veći Dorćolac od onih koji su rođeni ovde) i one Šumadinke podno Oplenca. Kod mene svega ima, i dive i njive... Ipak, reklo bi se da sam usled neprekidne jurnjave krugovima Monce i stizanja do 100 km/h u 4 sekunde izgubila dodir sa samom sobom. Ima neki štos gde kaže čovek koliko kasno leže i rano ustaje, jednom će sam sebe sresti na stepeništu. Pa ja sam se mimoišla ili se u brzini nisam ni primetila. Zvuk lupanja potpetica po ulicama Dorćola i Starog grada je nadjačao zvuk lupanja srca kad od Pošte u Topoli krenem ka Ilijevskim, pa na putu ka najdražoj ulici Kneginje Zorke, skrenem kod pekare „Neša“...

Kako i najsavršenije konstruisanoj Formuli treba pauza  u pit stopu, tako sam i ja morala da stanem i silom prilika a srećom nekom ludom provedem par meseci u zavičaju. 

Prvi dani u mojoj Topolici su značili  sleganje ramenima „ja više ovde nikog ne poznajem“ i oduševljenje kad me ipak neko prepozna. Uživalo se u novostečenom statusu strankinje, celebritija J i ispijanju kafice u single varijanti. Ono par ljudi s kojima sam imala prijateljsko-familijarni odnos činili su da se osećam kao u Holivudu. Smejali se ljudi kad ja to izgovorim a ja mrtva ozbiljna. Zvezda ste kad se tako osećate a ne kad vam to neko kaže.

Bilo mi je jako zanimljivo da srećem davno viđeno društvo iz škole, pa da vidim gde ko izlazi, s kim sedi, kad deca krenu iz škole pa se čitava ulica zašareni, pa ožive uspomene... Sedim pod onim lipama, gotovo inkognito i sama sebi se čudim koliko je čovek slobodan kad zna da ne mora ništa, u prvom redu, da ne gleda na sat...

Kako vreme prolazi i ja se sve bržim korakom penjem uz moj Oplenac, tako shvatam da mi itekako prija taj ritam i stil života; nadgrađuju se veze sa dragim ljudima, dolaze neki novi... A s pravim ljudima oko sebe i sami postajete bolji čovek.

Koliko god da ste pametni, uspešni, jaki – podrška svima znači. Reč, osmeh, tapšanje po ramenu pa i onaj „podignut palac“ koji ja toliko mrzim. Ipak neko se izdvojio –moj bratanac Marko, ono veliko tetkino dete što sam nekad nosala kao lutku. Danas je taj isti dečak umeo da mi se nađe, da sluša, razume, podrži, podeli sa mnom i neki svoj problem, kaže da mu tetka izgleda „top“ i da se tako mora obući kad budemo išli u diskoteku, da popijemo koju i kaže: „Tetka, ako si ti tako srećna, samo napred“. On je negde presudni član veća koji daje blagoslov za teču:-). Slušala sam i ja o šmirglanju felni, pakovanju motora, pređenim kilometrima i nudila svoju pomoć u garaži. Shvatili smo zapravo koliko je divno imati prave prijatelje među najbližim članovima familije. Sada smo imali vremena da uvidimo koliko se volimo, koliko nam je lepo zajedno, koliko značimo jedno drugom i koliko smo međusobno ponosni jedno na drugo. A nismo verovatno ni znali, samo iz glupog razloga jer se nije imalo vremena zbog još više glupih obaveza.

Malo po malo, pa ja od taksiste napravih brata, od pekarke redovno dobijah nešto peciva gratis, gospođa na kiosku javlja kad stižu „Harpers“ i „Elle“, konobari znaju koju kafu pijem... a sve u prilog teoriji da osmeh i lepa reč otvaraju sva vrata. Ja od toga ne odustajem. Cause I am just a girl...

Koliko god  da sam otvorena prema ljudima i da ih biram isključivo po srcu, uvek se desi da vas neko  iznenadi i neočekivano kupi za čitav život. Ima ona više nadimaka a za mene je Mara lepotica. Mi nismo imale ništa zajedničko sem godišta. Nikad se nismo družile i bile smo dva sveta. Mislila sam da će sva onako urbana, u dečačkom fazonu, reći:“Šta bre ’oće ova krakata manekenka“. Znale smo se sa školskih odmora i to je to. Da mi je neko rekao da će ta devojka napraviti  svojevrsno prosvetljenje u mom životu... teško da bih poverovala. No ajde, biće da je sve moguće... Kako je ovo leto bilo neočekivano po svim tačkama dnevnog reda, tako smo i Mara i ja od par kafica, poneke poruke i komentara na Instagramu došle do veeelikooog zagrljaja i njenog „Kad god da dođeš u Topolu, imaš gde da piješ kafu“. Sada nedostajemo jedna drugoj.  A šta se zapravo desilo?

Sedela sam s mojim Markom kod nje u kafeu, ona se pojavila sa onim milionskim osmehom i meni je samo prošlo kroz glavu: Ona je moj idol jer ceo život živi po svojim pravilima; apsolutno svoja, posebna, velik drug, ortak, šmeker, carica! Pa ja se njoj divim jer je beskrajno divno luda!  Oduvek je radila ono što ona želi a ne što drugi misle da tako treba. Ja sam prva bila maltene čitavog života pod pritiskom zvanim“šta će ko reći“ beskrajno pažljiva i oprezna. A onda u sekundi – bljesak. Pravi je blagoslov kad sretnete takvu osobu koja vas osvoji na taj način i onako nesvesno učini pravo malo čudo.  Naredna kafa zakazana 10 dana unapred. 

Ako bih sad citirala mog druga Acu, koji je u jednoj prosto-proširenoj rečenici definisao šta meni zapravo treba, onda bi ovaj tekst poprimio odličje muškog, kafanskog razgovora... Rećiću samo da je, koliko god da vam se život sastoji od nekih čvrsto utemeljenih stavova, navika, koliko god da mislite da  tačno znate šta hoćete, sjajno kad vam ga neko totalno poremeti.

Tako je jednog dana u moju omiljenu baštu (jeste, ispašće da sam živela u njoj) ali i u moj život ušao jedan „V“ (postoji posebna simbolika u ovom slučaju, pa zato samo početno slovo). Ja do tad čvrsto ubeđena da nema šanse da se ikad trajno vratim u Topolu, pustila sam da me ubedi da mogu ja da mislim šta hoću ali „vuče tebe ovo ovde“.  Kako je kod njega sve jako precizno, tako ću i ja stavku po stavku navesti  posledice njegovog uticaja. Mudrovala sam ja danima na sve te teme, ali je dobro kad vas neko stavi pored sebe i skoro kao detetu objasni suštinu.

-prvo poštovati sebe, pa druge; svoje vreme, navike, rituale (s tendencijom da se to promeni, ukoliko će još nešto bolje doneti, a gde su ljudi tu je i dogovor)

- da je skica savršenog jedno a realnost ono što oblikujete na živom čoveku

- da moj redosled strast-hemija-razum mora da se preokrene jer to zahtevaju iskustvo i znanje

-da su knjiga i krevet simboli srećnog i spokojnog života

-da ponos katkad valja ostaviti po strani

- da je matematika životna nauka, sa akcentom na sabiranju i oduzimanju
- da su kilometri, sati, godine samo nebitni brojevi... a ti, Natalija, ionako ne voliš matematiku :-)

-da treba zastati i osvestiti lepotu onoga što već imas i biti srećan zbog toga

-da je pametan razgovor najjača veza ka bliskosti

-da biste važne odluke u životu hrabro donosili, najveći vetar u leđa će vam dati svest o sopstvenim kvalitetima

Nije da toga nema još, nego bi on sad rekao „Neka, Natalija“...  Suština je sam ja sad svesna svog istinskog pripadanja i jačine te neraskidive veze s korenima. Promene koje su otpočele u mom životu uobličili su ljudi koji pripadaju toj divnoj Šumadiji, isto kao i ja; ljudi s kojima se dele one ulice gde sam načinila prve korake. Evo, već zamišljam šta bih doradila na porodičnoj kući i gde bi bila moja radionica poput one Životine.
Najlepše stvari u životu nisu blještave, za njih treba samo srce imati. Nijedan vazduh ne prija kao onaj na Oplencu. I tamo je lišće zlatnije! Kišu osetite, ne samo da pokisnete – a ova tamo i sreću donosi.