Selo moje, lepše od Pariza...

Povratak na „nešto staro“ nije poraz. To je samo želja pomešana sa svešću da su neka stara vremena zaista bila dobra i da u novoj verziji mogu biti mnogo bolja. Jer  ste vi sami postali bolji... Put spoznaje nema određeni rok trajanja... mislim da bih mogla reći da je moj dug više od decenije.

Do samo pre 5 meseci, ne bih mogla da zamislim svoj život van Beograda. Bila sam ubeđena da su se moje žilice duboko primile pod onu kaldrmu i da sam „veći Dorćolac od pravih Dorćolaca“. Beogradu je na crtu mogao da stane samo Pariz.

15og januara otpočela je nova faza u mom životu. Vratila sam se da živim u svom seocetu, a da u prestonici samo radim. Ovaj put, to se nije desilo  iz nekog spoljašnjeg razloga. Ovaj put ja tako želim. Ti kilometri koje pređem u toku dana su trivijalna sitnica spram onoga dobrog što činim za sebe. Slikovito rečeno, to vam je kao kad čitavog života „jurite“ za glavnim dasom u kraju a onda shvatite da se neuporedivo bolje osećate pored onog simpatičnog momka iz komšiluka koji nije etiketiran izlascima u skupe restorane, beskrajnim nizom insta storija sa novim automobilom u glavnoj ulozi i to na prvom snegu na Kopaoniku.

Prvi put sam se od Beograda udaljila kada sam dala otkaz u tadašnjoj firmi i vratila se u selo da bukvalno čuvam ovčice. Drugi put sam se ozbiljno razbolela. Ovaj put tu odluku sam donela jer sam shvatila šta zaista želim, šta su moji prioriteti i šta me čini srećnom.

Nije bilo lako. Neće ni biti. Trebalo je dobro razmisliti, izvagati, proceniti da li je taj uticaj srca ometajući ili potporni faktor... Ja, po ugledu na tatu, često sam govorila da mi saveti ne trebaju. U ovom slučaju sam za mišljenje pitala sve one koje smatram pametnim. Beograd je grad koji mnogo volim, koji je umeo ida fascinira i inspiriše, u kome se provelo toliko divnih dana, gde su neki od najbitnijih ljudi u mom životu... Ne znači da se sada svega toga odričem niti da sam sve to zaboravila. Vreme je samo za novu fazu, a svaka faza nosi nešto samo svoje.

Prijatelji ako su pravi, ostaće svakako u mom životu; to se već jednom potvrdilo. Praktično rečeno, ti kilometri nisu svetlosne godine. Kako je Kapor to fino rekao „ Da mi padne saksija na glavu, ne bih žalio...“.

Vrlo važna stvar je kad shvatite da su stvari koje su vas prividno činile srećnim samo to, privid, i da su znale da vam zavaraju glad usled očaja ili lošeg raspoloženja. Lepo je imati uspešne i ostvarene prijatelje od kojih možete mnogo da naučite i koji vaš svet čine jednim glamuroznim mestom. Ali, ti prijatelji će otići sa svojim kućama; to su njihovi životi a vas čekaju vaši snovi i ambicije, koje samo vi možete ostvariti. Velike odluke i male sentimentalnosti ne idu zajedno. Odlučnost i hrabrost su neophodne, što ne znači da su sitne slabosti katastrofa. Treba pustiti da se osećaš onako kako se osećaš, ali ako je već cilj jasno definisan, onda ga stalno treba imati pre očima, kao drečavi post it papirić na frižideru.

Nedavno sam samo konsultovala jednog od ljudi čijem se umu divim. Kada pametan i sposoban čovek konačno osvesti  te svoje kvalitete, da li on mora biti spreman da se bori sam? Hoće li ga baš ta borba učiniti još boljim, u svakom smislu? Dobila sam potvrdan odgovor. Ukoliko već nemate bazu ili odskočnu dasku s kojom ćete preskočiti par koraka, realno je da morate sami. Nema ništa loše u tome da potražite pomoć (za mene, surovog indivudualca, veliki je pomak što i za savet pitam) ali se uzdate samo u sebe.

Već drugi dan kako sam prenela svoje stvari u porodičnu kuću, sedeći na svojoj omiljenoj fotelji, sa sve pucketanjem onog smedervca u pozadini, samo mi je, kao zvezda padalica, prošlo kroz glavu – meni je ovde baš lepo. Osećaj sigurnosti i spokoja i onog „mirnog spavanja“  nema cenu. Samo treba otkriti šta će ga doneti. Pružiće nam ga ona mesta i ljudi koje mi sami odaberemo. Kada ste na putu ostvarivanja SVOJIH želja, gde možete naći bolje uporište no tamo gde se osećate bezbedno, stabilno? Gde se kao formula u pit stop vratite da sredite gume i dopunite gorivo?

Svih ovih godina sam se zaista radovala kad krenem autoputem u pravcu Niša. To je samo bio mali znak pored puta. Jedan čovek mi je, znajući me tek par dana, rekao „Vuče tebe ovo ovde“. Kako samo drugi jasnije od nas vide neke stvari... umeju te šljokičaste naočare da zavaraju oči. A kako samo ume da usreći i ona čupava glavica koja me dočeka na kapiji!

Pre neki dan, u novinama veliki članak, s naslovom „Delije su me čekale, morao sam da se vratim kući“. Izjavio košarkaš Pero Antić. Kao i uvek, ljudi su značajan faktor i precizno ogledalo vas samih. Sad mi se čini da je onaj prinudni boravak u zavičaju bio samo neka vrsta pripreme terena za ovo što tek sad predstoji. Oformila se fina grupa dragih ljudi koji su me fascinirali svojom lestvicom postignuća u životu, širini i čvrstini stavova, svojim samopouzdanjem i samosvešću... i uverili da prosta rečenica „On je dobar čovek“  vredi  više od ukupnog zbira eura, kubika i kvadrata.

Velike ciljeve prate i oni mali, da kažemo svakodnevni; kao svojevrsni podsetnici da se ide napred, kao spontani aplauzi i tapšanje po ramenu. Bravo, korak po korak... Za početak, „Vidojeva mala“ će da dovrši neke njegove započete poslove, da i on negde bude ponosan na mene i opravdam to srednje slovo koje nosim. A inače, izjavih pre neki dan kako će jednog dana i mene predsednik opštine pohvaliti kao nekog ko je doprineo razvoju Topole... J. Isključivo, my way.

Fot: parryz.com, pinterest

Koreni

Nedavno mi je jedan moj online pratilac rekao da je pravo čudo kako uspevam da se savršeno uklopim u sliku devojke sa beogradskog asfalta (moja Violeta bi rekla da sam veći Dorćolac od onih koji su rođeni ovde) i one Šumadinke podno Oplenca. Kod mene svega ima, i dive i njive... Ipak, reklo bi se da sam usled neprekidne jurnjave krugovima Monce i stizanja do 100 km/h u 4 sekunde izgubila dodir sa samom sobom. Ima neki štos gde kaže čovek koliko kasno leže i rano ustaje, jednom će sam sebe sresti na stepeništu. Pa ja sam se mimoišla ili se u brzini nisam ni primetila. Zvuk lupanja potpetica po ulicama Dorćola i Starog grada je nadjačao zvuk lupanja srca kad od Pošte u Topoli krenem ka Ilijevskim, pa na putu ka najdražoj ulici Kneginje Zorke, skrenem kod pekare „Neša“...

Kako i najsavršenije konstruisanoj Formuli treba pauza  u pit stopu, tako sam i ja morala da stanem i silom prilika a srećom nekom ludom provedem par meseci u zavičaju. 

Prvi dani u mojoj Topolici su značili  sleganje ramenima „ja više ovde nikog ne poznajem“ i oduševljenje kad me ipak neko prepozna. Uživalo se u novostečenom statusu strankinje, celebritija J i ispijanju kafice u single varijanti. Ono par ljudi s kojima sam imala prijateljsko-familijarni odnos činili su da se osećam kao u Holivudu. Smejali se ljudi kad ja to izgovorim a ja mrtva ozbiljna. Zvezda ste kad se tako osećate a ne kad vam to neko kaže.

Bilo mi je jako zanimljivo da srećem davno viđeno društvo iz škole, pa da vidim gde ko izlazi, s kim sedi, kad deca krenu iz škole pa se čitava ulica zašareni, pa ožive uspomene... Sedim pod onim lipama, gotovo inkognito i sama sebi se čudim koliko je čovek slobodan kad zna da ne mora ništa, u prvom redu, da ne gleda na sat...

Kako vreme prolazi i ja se sve bržim korakom penjem uz moj Oplenac, tako shvatam da mi itekako prija taj ritam i stil života; nadgrađuju se veze sa dragim ljudima, dolaze neki novi... A s pravim ljudima oko sebe i sami postajete bolji čovek.

Koliko god da ste pametni, uspešni, jaki – podrška svima znači. Reč, osmeh, tapšanje po ramenu pa i onaj „podignut palac“ koji ja toliko mrzim. Ipak neko se izdvojio –moj bratanac Marko, ono veliko tetkino dete što sam nekad nosala kao lutku. Danas je taj isti dečak umeo da mi se nađe, da sluša, razume, podrži, podeli sa mnom i neki svoj problem, kaže da mu tetka izgleda „top“ i da se tako mora obući kad budemo išli u diskoteku, da popijemo koju i kaže: „Tetka, ako si ti tako srećna, samo napred“. On je negde presudni član veća koji daje blagoslov za teču:-). Slušala sam i ja o šmirglanju felni, pakovanju motora, pređenim kilometrima i nudila svoju pomoć u garaži. Shvatili smo zapravo koliko je divno imati prave prijatelje među najbližim članovima familije. Sada smo imali vremena da uvidimo koliko se volimo, koliko nam je lepo zajedno, koliko značimo jedno drugom i koliko smo međusobno ponosni jedno na drugo. A nismo verovatno ni znali, samo iz glupog razloga jer se nije imalo vremena zbog još više glupih obaveza.

Malo po malo, pa ja od taksiste napravih brata, od pekarke redovno dobijah nešto peciva gratis, gospođa na kiosku javlja kad stižu „Harpers“ i „Elle“, konobari znaju koju kafu pijem... a sve u prilog teoriji da osmeh i lepa reč otvaraju sva vrata. Ja od toga ne odustajem. Cause I am just a girl...

Koliko god  da sam otvorena prema ljudima i da ih biram isključivo po srcu, uvek se desi da vas neko  iznenadi i neočekivano kupi za čitav život. Ima ona više nadimaka a za mene je Mara lepotica. Mi nismo imale ništa zajedničko sem godišta. Nikad se nismo družile i bile smo dva sveta. Mislila sam da će sva onako urbana, u dečačkom fazonu, reći:“Šta bre ’oće ova krakata manekenka“. Znale smo se sa školskih odmora i to je to. Da mi je neko rekao da će ta devojka napraviti  svojevrsno prosvetljenje u mom životu... teško da bih poverovala. No ajde, biće da je sve moguće... Kako je ovo leto bilo neočekivano po svim tačkama dnevnog reda, tako smo i Mara i ja od par kafica, poneke poruke i komentara na Instagramu došle do veeelikooog zagrljaja i njenog „Kad god da dođeš u Topolu, imaš gde da piješ kafu“. Sada nedostajemo jedna drugoj.  A šta se zapravo desilo?

Sedela sam s mojim Markom kod nje u kafeu, ona se pojavila sa onim milionskim osmehom i meni je samo prošlo kroz glavu: Ona je moj idol jer ceo život živi po svojim pravilima; apsolutno svoja, posebna, velik drug, ortak, šmeker, carica! Pa ja se njoj divim jer je beskrajno divno luda!  Oduvek je radila ono što ona želi a ne što drugi misle da tako treba. Ja sam prva bila maltene čitavog života pod pritiskom zvanim“šta će ko reći“ beskrajno pažljiva i oprezna. A onda u sekundi – bljesak. Pravi je blagoslov kad sretnete takvu osobu koja vas osvoji na taj način i onako nesvesno učini pravo malo čudo.  Naredna kafa zakazana 10 dana unapred. 

Ako bih sad citirala mog druga Acu, koji je u jednoj prosto-proširenoj rečenici definisao šta meni zapravo treba, onda bi ovaj tekst poprimio odličje muškog, kafanskog razgovora... Rećiću samo da je, koliko god da vam se život sastoji od nekih čvrsto utemeljenih stavova, navika, koliko god da mislite da  tačno znate šta hoćete, sjajno kad vam ga neko totalno poremeti.

Tako je jednog dana u moju omiljenu baštu (jeste, ispašće da sam živela u njoj) ali i u moj život ušao jedan „V“ (postoji posebna simbolika u ovom slučaju, pa zato samo početno slovo). Ja do tad čvrsto ubeđena da nema šanse da se ikad trajno vratim u Topolu, pustila sam da me ubedi da mogu ja da mislim šta hoću ali „vuče tebe ovo ovde“.  Kako je kod njega sve jako precizno, tako ću i ja stavku po stavku navesti  posledice njegovog uticaja. Mudrovala sam ja danima na sve te teme, ali je dobro kad vas neko stavi pored sebe i skoro kao detetu objasni suštinu.

-prvo poštovati sebe, pa druge; svoje vreme, navike, rituale (s tendencijom da se to promeni, ukoliko će još nešto bolje doneti, a gde su ljudi tu je i dogovor)

- da je skica savršenog jedno a realnost ono što oblikujete na živom čoveku

- da moj redosled strast-hemija-razum mora da se preokrene jer to zahtevaju iskustvo i znanje

-da su knjiga i krevet simboli srećnog i spokojnog života

-da ponos katkad valja ostaviti po strani

- da je matematika životna nauka, sa akcentom na sabiranju i oduzimanju
- da su kilometri, sati, godine samo nebitni brojevi... a ti, Natalija, ionako ne voliš matematiku :-)

-da treba zastati i osvestiti lepotu onoga što već imas i biti srećan zbog toga

-da je pametan razgovor najjača veza ka bliskosti

-da biste važne odluke u životu hrabro donosili, najveći vetar u leđa će vam dati svest o sopstvenim kvalitetima

Nije da toga nema još, nego bi on sad rekao „Neka, Natalija“...  Suština je sam ja sad svesna svog istinskog pripadanja i jačine te neraskidive veze s korenima. Promene koje su otpočele u mom životu uobličili su ljudi koji pripadaju toj divnoj Šumadiji, isto kao i ja; ljudi s kojima se dele one ulice gde sam načinila prve korake. Evo, već zamišljam šta bih doradila na porodičnoj kući i gde bi bila moja radionica poput one Životine.
Najlepše stvari u životu nisu blještave, za njih treba samo srce imati. Nijedan vazduh ne prija kao onaj na Oplencu. I tamo je lišće zlatnije! Kišu osetite, ne samo da pokisnete – a ova tamo i sreću donosi.  

  

ŠTA JE VAROŠ BEZ VAŠARA

Postoji čak i interna šala  između mene i jednog dragog bića o tome koliko ja volim vašare i koliko im se radujem. Volim, brate, pa to nema nigde... Zbog jednog sam čak iz bolnice „pobegla“ (šarmirala doktorku da me pusti ranije jer ću sigurno od tog provoda brže ozdraviti). One iz najranijeg detinjstva pamtim po #neVraćajSeKućiBez lutkama kojima je baš po dolasku kući spadala kosa (a mom tati se dizala kosa); nešto kasnije sam ruku pod ruku s tatom šetala, onim našim metarskim korakom i razgledala šrafove, mašine, alate...  Onda je došlo vreme izlazaka pa je vašar bio sjajna prilika da se nekad i u sred nedelje izađe u varoš.

Danas, kad sam većinskim delom Beograđanka, ovi narodni skupovi služe da se evociraju uspomene, sretnu dragi ljudi, ojjača osećaj pripadnosti zavičaju, podeli radost sa sugrađanima jer toliko ljudi voli našu Topolu i rado joj se vraća.

Vašar nad vašarima i događaj kom se svi Topolci raduju, mislim čitave godine, jeste Oplenačka berba. Upravo  se  završila 54.po redu. Kako zvanični izveštaji kažu – najposećenija do sad. Bravo za moj grad!

Valja se ići na vašar sva tri dana, koliko manifestacija traje. Čak i kad je hladno i „bilo bi bolje da ne pada kiša“ na Berbu se rado ide, sa obaveznim osmehom. Tada ni gužva ne smeta, lakše se podnose slučajni udarci laktom u prolazu... one bake što stanu na sred ulice da se porazgovaraju... ma, nee, nek su žive i zdrave, vidi što su slatke.

 

Mene su na ovoj Berbi pratile „strinke i tetke“i sjajno sam se provela, onako domaćinski. S godinama me sve manje zanimaju ulice gde su raspoređene tezge sa krpicama. Više volim da prošetam mojom omiljenom Avenijom – pa malo zagledaš grožđe, pa se proba vince, onda naleti malo dima sa mirisom pečenog prasenceta; lepo je proćaskati sa prodavcima, drago ljudima kad primetite njihov trud. A trude se svi! Iz godine u godinu se sve više ulaže u izgled štanda – neko doneo hrizantemice, neko ćilim i vezenu sliku „Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“. Etikete  profesionalno odrađene, teglice uvezane mašnicama i ljupkim kanapima, vešto oslikani medenjaci, sa onih magnetića se smeše veseli Šumadinci i Šumadinke...

Drago mi je da sam očuvala tu sposobnost radovanju tim vašarima – kao dete! Naprosto ih obožavam-recimo da se osećam kao celebrity kad kroči na crveni tepih. Prošetam dobro znanim ulicama, sretnem draga i poznata lica, kupim neku glupost J, zastanem na Vinskom trgu da odgledam neke od sjajnih folklornih ansambala i divim se igračkom umeću onih mladih ljudi, prelepim nošnjama i još lepšim onim njihovim osmesima... pa mi sve drago i lepo, opije onaj oplenački vazduh, pa nit je brdo visoko niti išta može da smeta... lepa moja Topolica. Jest da su kolone automobila okupirale sve ulice, pa ni trotoarom ne mož’proći komotno,  puno mi srce što je toliko ljudi došlo da uživa u mom lepom, ušuškanom gradu i bude deo čitave te čarolije.

A što se mojih vašarskih  izlazaka tiče, kako bi Aca Lukas rekao – „rado ih se sećam“ tj. Nisu ti izlasci kao oni moji nekad. Tad smo se svi specijalno oblačili, što će reći „najlepše odelo“ a sad mi na pamet ne bi palo da obujem štiklice. Gledam one mnogooo mlađe od sebe i mislim se “E deco, kako je čika Niki harao...“ J

Ovogodišnja Berba se (i meni) svečano završila koncertom Ace Lukasa. Krajnje iskreno, više puta sam znala da izjavim da „ja kad patim – patim k’o Lukas“; to odmah po viskiju i kiseloj vodi, to drama u glavi, to teške misli J ali se sve (kao) muški podnosi... Poeta iz kafane. 

 Društvo najbliže familije, lepo jesenje veče, sjajna atmosfera, Aca u njegom prepoznatljivom raspoloženju (volim ja taj njegov crnohumorni –samoironični neposredni šarm) kako da mi ne bude dobro? „Ima li ko sa strane na crtu da mi stane“ .

Na kraju je ostalo nekoliko minuta da se prisetim posebno lepih momenata usko vezanih za Berbu. Čekam sestru na Vinskom trgu, miriše noć na neke najdraže uspomene; poznato parče neba, svetiljke, ćoše gdeje danas pekara „Neša“ a onda se zvala „Blue“; Kakav se tu lep kolač sa ananasom podelio i „Nextov“ sok od breskve...bila sam bosa a nije mi bilo hladno J. Sve mi je bilo blue zbog velikih, plavih očiju.

Dolazim sebi a dolazi i sestra „Šta radiš, Natalija?“ „Ma ništa, prebiram po usp... telefonu“. Osta mi „žal za (onu) mlados’“ i žal što je Berba gotova. Eno, svi se pakuju, samo Srki konobar trči po bašti i služi goste, sav nasmejan kao da je dan tek počeo. 

Foto: moi & Opština Topola oficijelna stranica