Postoji čak i interna šala
između mene i jednog dragog bića o tome koliko ja volim vašare i koliko
im se radujem. Volim, brate, pa to nema nigde... Zbog jednog sam čak iz bolnice
„pobegla“ (šarmirala doktorku da me pusti ranije jer ću sigurno od tog provoda
brže ozdraviti). One iz najranijeg detinjstva pamtim po #neVraćajSeKućiBez
lutkama kojima je baš po dolasku kući spadala kosa (a mom tati se dizala kosa);
nešto kasnije sam ruku pod ruku s tatom šetala, onim našim metarskim korakom i
razgledala šrafove, mašine, alate...
Onda je došlo vreme izlazaka pa je vašar bio sjajna prilika da se nekad
i u sred nedelje izađe u varoš.
Danas, kad sam većinskim delom Beograđanka, ovi narodni
skupovi služe da se evociraju uspomene, sretnu dragi ljudi, ojjača osećaj
pripadnosti zavičaju, podeli radost sa sugrađanima jer toliko ljudi voli našu
Topolu i rado joj se vraća.
Vašar nad vašarima i događaj kom se svi Topolci raduju,
mislim čitave godine, jeste Oplenačka berba. Upravo se završila 54.po redu. Kako zvanični izveštaji
kažu – najposećenija do sad. Bravo za moj grad!
Valja se ići na vašar sva tri dana, koliko manifestacija
traje. Čak i kad je hladno i „bilo bi bolje da ne pada kiša“ na Berbu se rado
ide, sa obaveznim osmehom. Tada ni gužva ne smeta, lakše se podnose slučajni
udarci laktom u prolazu... one bake što stanu na sred ulice da se
porazgovaraju... ma, nee, nek su žive i zdrave, vidi što su slatke.
Mene su na ovoj Berbi pratile „strinke i tetke“i sjajno sam
se provela, onako domaćinski. S godinama me sve manje zanimaju ulice gde su
raspoređene tezge sa krpicama. Više volim da prošetam mojom omiljenom Avenijom
– pa malo zagledaš grožđe, pa se proba vince, onda naleti malo dima sa mirisom
pečenog prasenceta; lepo je proćaskati sa prodavcima, drago ljudima kad
primetite njihov trud. A trude se svi! Iz godine u godinu se sve više ulaže u
izgled štanda – neko doneo hrizantemice, neko ćilim i vezenu sliku „Kuvarice
manje zbori da ti ručak ne zagori“. Etikete
profesionalno odrađene, teglice uvezane mašnicama i ljupkim kanapima, vešto
oslikani medenjaci, sa onih magnetića se smeše veseli Šumadinci i Šumadinke...
Drago mi je da sam očuvala tu sposobnost radovanju tim
vašarima – kao dete! Naprosto ih obožavam-recimo da se osećam kao celebrity kad
kroči na crveni tepih. Prošetam dobro znanim ulicama, sretnem draga i poznata
lica, kupim neku glupost J,
zastanem na Vinskom trgu da odgledam neke od sjajnih folklornih ansambala i
divim se igračkom umeću onih mladih ljudi, prelepim nošnjama i još lepšim onim
njihovim osmesima... pa mi sve drago i lepo, opije onaj oplenački vazduh, pa
nit je brdo visoko niti išta može da smeta... lepa moja Topolica. Jest da su
kolone automobila okupirale sve ulice, pa ni trotoarom ne mož’proći komotno, puno mi srce što je toliko ljudi došlo da
uživa u mom lepom, ušuškanom gradu i bude deo čitave te čarolije.
A što se mojih vašarskih
izlazaka tiče, kako bi Aca Lukas rekao – „rado ih se sećam“ tj. Nisu ti
izlasci kao oni moji nekad. Tad smo se svi specijalno oblačili, što će reći
„najlepše odelo“ a sad mi na pamet ne bi palo da obujem štiklice. Gledam one
mnogooo mlađe od sebe i mislim se “E deco, kako je čika Niki harao...“ J
Ovogodišnja Berba se (i meni) svečano završila koncertom Ace
Lukasa. Krajnje iskreno, više puta sam znala da izjavim da „ja kad patim –
patim k’o Lukas“; to odmah po viskiju i kiseloj vodi, to drama u glavi, to
teške misli J
ali se sve (kao) muški podnosi... Poeta iz kafane.
Društvo najbliže
familije, lepo jesenje veče, sjajna atmosfera, Aca u njegom prepoznatljivom
raspoloženju (volim ja taj njegov crnohumorni –samoironični neposredni šarm)
kako da mi ne bude dobro? „Ima li ko sa strane na crtu da mi stane“ .
Na kraju je ostalo nekoliko minuta da se prisetim posebno
lepih momenata usko vezanih za Berbu. Čekam sestru na Vinskom trgu, miriše noć
na neke najdraže uspomene; poznato parče neba, svetiljke, ćoše gdeje danas
pekara „Neša“ a onda se zvala „Blue“; Kakav se tu lep kolač sa ananasom podelio
i „Nextov“ sok od breskve...bila sam bosa a nije mi bilo hladno J. Sve
mi je bilo blue zbog velikih, plavih
očiju.
Dolazim sebi a dolazi i sestra „Šta radiš, Natalija?“ „Ma
ništa, prebiram po usp... telefonu“. Osta mi „žal za (onu) mlados’“ i žal što
je Berba gotova. Eno, svi se pakuju, samo Srki konobar trči po bašti i služi
goste, sav nasmejan kao da je dan tek počeo.
Foto: moi & Opština Topola oficijelna stranica
Нема коментара:
Постави коментар