Povratak na „nešto staro“ nije
poraz. To je samo želja pomešana sa svešću da su neka stara vremena zaista bila
dobra i da u novoj verziji mogu biti mnogo bolja. Jer ste vi sami postali bolji... Put spoznaje
nema određeni rok trajanja... mislim da bih mogla reći da je moj dug više od
decenije.
Do samo pre 5 meseci, ne bih mogla
da zamislim svoj život van Beograda. Bila sam ubeđena da su se moje žilice
duboko primile pod onu kaldrmu i da sam „veći Dorćolac od pravih Dorćolaca“.
Beogradu je na crtu mogao da stane samo Pariz.
15og januara otpočela je nova faza
u mom životu. Vratila sam se da živim u svom seocetu, a da u prestonici samo
radim. Ovaj put, to se nije desilo iz
nekog spoljašnjeg razloga. Ovaj put ja tako želim. Ti kilometri koje pređem u
toku dana su trivijalna sitnica spram onoga dobrog što činim za sebe. Slikovito
rečeno, to vam je kao kad čitavog života „jurite“ za glavnim dasom u kraju a
onda shvatite da se neuporedivo bolje osećate pored onog simpatičnog momka iz
komšiluka koji nije etiketiran izlascima u skupe restorane, beskrajnim nizom
insta storija sa novim automobilom u glavnoj ulozi i to na prvom snegu na
Kopaoniku.
Prvi put sam se od Beograda
udaljila kada sam dala otkaz u tadašnjoj firmi i vratila se u selo da bukvalno
čuvam ovčice. Drugi put sam se ozbiljno razbolela. Ovaj put tu odluku sam donela
jer sam shvatila šta zaista želim, šta su moji prioriteti i šta me čini
srećnom.
Nije bilo lako. Neće ni biti. Trebalo
je dobro razmisliti, izvagati, proceniti da li je taj uticaj srca ometajući ili
potporni faktor... Ja, po ugledu na tatu, često sam govorila da mi saveti ne
trebaju. U ovom slučaju sam za mišljenje pitala sve one koje smatram pametnim.
Beograd je grad koji mnogo volim, koji je umeo ida fascinira i inspiriše, u kome
se provelo toliko divnih dana, gde su neki od najbitnijih ljudi u mom životu...
Ne znači da se sada svega toga odričem niti da sam sve to zaboravila. Vreme je
samo za novu fazu, a svaka faza nosi nešto samo svoje.
Prijatelji ako su pravi, ostaće
svakako u mom životu; to se već jednom potvrdilo. Praktično rečeno, ti
kilometri nisu svetlosne godine. Kako je Kapor to fino rekao „ Da mi padne
saksija na glavu, ne bih žalio...“.
Vrlo važna stvar je kad shvatite
da su stvari koje su vas prividno činile srećnim samo to, privid, i da su znale
da vam zavaraju glad usled očaja ili lošeg raspoloženja. Lepo je imati uspešne
i ostvarene prijatelje od kojih možete mnogo da naučite i koji vaš svet čine
jednim glamuroznim mestom. Ali, ti prijatelji će otići sa svojim kućama; to su njihovi
životi a vas čekaju vaši snovi i ambicije, koje samo vi možete ostvariti. Velike
odluke i male sentimentalnosti ne idu zajedno. Odlučnost i hrabrost su
neophodne, što ne znači da su sitne slabosti katastrofa. Treba pustiti da se
osećaš onako kako se osećaš, ali ako je već cilj jasno definisan, onda ga
stalno treba imati pre očima, kao drečavi post it papirić na frižideru.
Nedavno sam samo konsultovala
jednog od ljudi čijem se umu divim. Kada pametan i sposoban čovek konačno
osvesti te svoje kvalitete, da li on
mora biti spreman da se bori sam? Hoće li ga baš ta borba učiniti još boljim,
u svakom smislu? Dobila sam potvrdan odgovor. Ukoliko već nemate bazu ili
odskočnu dasku s kojom ćete preskočiti par koraka, realno je da morate sami. Nema
ništa loše u tome da potražite pomoć (za mene, surovog indivudualca, veliki je
pomak što i za savet pitam) ali se uzdate samo u sebe.
Već drugi dan kako sam prenela
svoje stvari u porodičnu kuću, sedeći na svojoj omiljenoj fotelji, sa sve
pucketanjem onog smedervca u pozadini, samo mi je, kao zvezda padalica, prošlo
kroz glavu – meni je ovde baš lepo. Osećaj sigurnosti i spokoja i onog „mirnog
spavanja“ nema cenu. Samo treba otkriti
šta će ga doneti. Pružiće nam ga ona mesta i ljudi koje mi sami odaberemo. Kada
ste na putu ostvarivanja SVOJIH želja, gde možete naći bolje uporište no tamo
gde se osećate bezbedno, stabilno? Gde se kao formula u pit stop vratite da
sredite gume i dopunite gorivo?
Svih ovih godina sam se zaista
radovala kad krenem autoputem u pravcu Niša. To je samo bio mali znak pored
puta. Jedan čovek mi je, znajući me tek par dana, rekao „Vuče tebe ovo ovde“.
Kako samo drugi jasnije od nas vide neke stvari... umeju te šljokičaste naočare
da zavaraju oči. A kako samo ume da usreći i ona čupava glavica koja me dočeka na kapiji!
Pre neki dan, u novinama veliki
članak, s naslovom „Delije su me čekale, morao sam da se vratim kući“. Izjavio
košarkaš Pero Antić. Kao i uvek, ljudi su značajan faktor i precizno ogledalo
vas samih. Sad mi se čini da je onaj prinudni boravak u zavičaju bio samo neka
vrsta pripreme terena za ovo što tek sad predstoji. Oformila se fina grupa
dragih ljudi koji su me fascinirali svojom lestvicom postignuća u životu,
širini i čvrstini stavova, svojim samopouzdanjem i samosvešću... i uverili da
prosta rečenica „On je dobar čovek“ vredi više od ukupnog zbira eura, kubika i kvadrata.
Velike ciljeve prate i oni mali,
da kažemo svakodnevni; kao svojevrsni podsetnici da se ide napred, kao spontani
aplauzi i tapšanje po ramenu. Bravo, korak po korak... Za početak, „Vidojeva
mala“ će da dovrši neke njegove započete poslove, da i on negde bude ponosan na
mene i opravdam to srednje slovo koje nosim. A inače, izjavih pre neki dan kako će
jednog dana i mene predsednik opštine pohvaliti kao nekog ko je doprineo
razvoju Topole... J. Isključivo,
my way.
Нема коментара:
Постави коментар