Parižanka iz radionice

Ima neki vic o dragim mi Crnogorcima koji kaže da čim se rode nekako uvek gledaju put Beograda. Onda sam ja, verovatno čim sam udahnula taj prvi vazduh, vratić iskrivila pravac Pariza; najdraža tetka, druga majka, živi u tom divnom gradu i onako lepo izgovara ono „R“, tamo je Louvre, tamo je Nina Ricci... Zamišljala sam da čitav Pariz miriše na L Air du Temps. Težak sam frankofil; mora se znati govoriti najlepši jezik na svetu, tako očaravajuće sladak i seksi, sa velikom dozom otmenosti.  Kao stvoren za umetničke duše, ludo hrabre u srcu. IG profil – na francuskom, drage ljude zovem „cheries“ , šifra na telefonu – na francuskom, lozinke isto tako, jezik na mobilnim – na francuskom, najdraži kafe „Pastis“ (pravi bistro a la francaise, sa sve zvucima šansona...)U pekari se kupuje baget, smokey eyes i beretka na glavu, potpuno luda za enterijerima onih velelepnih hotela na Champs Elysees... La Parisienne avec les etoiles, c’est moi. To je opšta slika – le premier impression. Ali... Kad se već nekim čudom rodite na ovom podneblju, onda to mora da unese i malo onog Kaporovskog šmekerizma svojstvenog ovoj kaldrmi ovde, malo onog Karađorđevog bunta i inata šumadijskih seljaka...

Na rođendan jednog sjajnog prijatelja otišla sam baš tako, po pariski. Rekoh, mora neko da bude Parižanka na toj zabavi, među svim onim glumcima koji su pristigli za šank kafea upravo sa dasaka koje život znače. Kako bi to moj drug Filip, stručnjak za marketing rekao – moraš se izdvojiti nečim, da te pamte. OK. Imam beretku sveže pristiglu iz Bon Marchea, finu, kašmirsku u boji crvenog vina. U nekom momentu shvatim da istu takvu, samo teget, nosi moj idol, majstor Života, tokom svih epizoda „Priča iz radionice“. Uspela sam da nasmejem mog Vujketa konstatacijom da je ta beretka upravo „tajna veza“ između mene i čuvenog mehaničara.

Zašto Života? Naizgled običan čovek, majstor, ali vrhunski, koji među prijateljima ima i mesare i glumice, i političare i prosjake. Zato što ume da bude i lafčina i budalčina – domišljat i sposoban ali sklon naivnostima. Zato što ima veliko srce i što je sjajan prijatelj, uvek spreman da pomogne, zato što se retko kad sasvim opameti sve i  skupo plati tu svoju naivnost. Zato što ume da prizna da je pogrešio i stotinu puta u svesci- kupusari napiše „Ja sam blesav“ . Ima svoj kanal u kom nalazi neki svoj mir i to parče prostora samo za sebe, ali u kom čita Platona... I nekad ga je teško razumeti, onako kao čovek čoveka, zbog svih kontradiktornosti i neočekivanosti... Ali baš  iz tog malog haosa nastaje fini sklad koji nas čini posebnim jer smo svi različiti.

Ova Parižanka je te sjajne večeri, slušajući maestralnog Žarka Stepanova kako peva Sinatru, pila viski. Lepo mi stoji ona čaša, slaže se uz tetovaže i muški sat. Kažu da se uvek dočekam na noge, ali se istopim na Chris Isaaca i „Wicked games“. Citiram Jagoša Markovića i Jane Birkin, ali najviše verujem u tatine mudrosti. Čitam Vogue I Politiku. Sa drugom Ivom raspredam o vrstama farbe, sa sve štiklicama i malom crnom haljinom. Graciozno i spavam, ali volim da cepam drva. Najviše volim haljine ali sam se od najranijeg detinjstva igrala kamionima. Može ceo Dorćol da se okrene za mnom, ja znam samo jednog čiji hod mene fascinira. Mogu da sedim u Lavashu  i da maštaram što nisam tamo negde i gledam Dnevnik na nečijem ramenu. Parisku kaldrmu osećam kao svoju pravu podogu ali mi je moja livada u Vićiji nezamenljiva. To što me mnogi povrede, ne vidim kao svoju slabost već njihovu  nesvesnost. Svako je u moj život doneo nešto dobro. Svako! Noćna sam ptica ali najviše volim jutro. Mogu sve a mogu i da neću.Lupam vratima kad sam ljuta ali prva mašem belom zastavom. Znam šta mi se može ali znam šta mi se hoće. Tatin sam sin i Zvončica. Fasciniraju me kamioni ali odlepim na ružičastog jednoroga. Velika sam ali najviše volim kad sam "mala". 
Čini mi se da ću i ja zapisati u moju sveščicu: "Ja sam blesava". 
Divno je uživati u različitostima svih nas, izazov upoznavati ljude, prava ljubav voleti ih sa svim manama i vrlinama... iznenaditi se onim što se krije iza očiglednog i onim potpuno neočekivanim, gde jedno nužno ne potire drugo... I sve to gledati kao posebnu vrstu igre, svojevrsnog preživljavanja i proživljavanja. Unikat doživljaja. 

Foto: Pinterest