NOVA sezona

Prva stvar koju sam jutros pročitala je poruka moje Gage – „Najbolji dan u tvom životu je onaj dan kada odlučiš da je tvoj život samo tvoj, bez  izvinjenja i opravdanja“. Potpuno prigodan tekst na lepoj zelenkastoj pozadini, lišću tropskih biljaka, kao zaključak naše noćašnje debate. I podseća me Gaga na to često, za svaki slučaj, da bude sigurna da sam naučila. Još jedna stvar koja nema veze sa godinama.

Pijem jutros kafu sa svojom drugom majkom (za neupućene, tetka iz Pariza) i tako vodimo ozbiljne razgovore o životu i ostalim sitnicama, pa se dotakosmo i mog privatnog života, vazda intrigantnoj temi bliže i dalje familije, jer se nikako ne uklapa u klišee prihvaćene u našoj dinastiji.

Nije da sam baš htela ali eto namesti se da dobijem neke informacije, koje bi me nekada uzdrmale i  koje bih prihvatila kao apsolutno tačne. Danas ne. Možda jesu tačne. Možda sam ja u zabludi. Neka. Neće tetka da me povredi... Ma mislim se, udri slobodno, pa sve mogu da izdržim...  Ali svesno ne prihvatam ništa što lično nisam proverila, što mi se tek tako nameće. To bi mi bilo kao da potpuno mirno prihvatam nečija uverenja da nisam dovoljno sposobna da sama rasuđujem. Sve i da zvučim gordo, to bi za mene bila uvreda.  U isto vreme shvatim da zahteva veliku mentalnu snagu verovati tamo nekom „optuženom“ – ili mu dati na vremenu za odbranu, poput kakvog advokata sigurnom u njegovu nevinost. (Zato što ja tako želim i što se zid najbolje razbija sopstvenom glavom.) Onako smireno, bez „treskanja vratima“. Obuzdati svoj karakter, koji je, kako bi Washington rekao MOĆ – je onda nadmoć. Kako je moj tata govorio – nisi mala. Nisam.

Uprkos svojoj životnoj etiketi one man show, znam i da zakukam za  podrškom, tražeći je izgleda na pogrešnom mestu, nesvesno zanemarivši činjenicu da je (it is) a man’s world zapravo moj teren.

Pre neki dan, moj veliki BRAT već na kapiji, dovikuje :“Ej Nale, ti imaš onaj moj srpski broj? Pa ništa, zovi me ako ti nešto treba“. A ništa mi ne treba, bar ne ono što može da se kupi J. Vratim se košenju dvorišta i skapiram da nije bilo mnogo situacija da sam čula tu rečenicu. A da sam potpuno sigurna da verujem u svako slovo iste. Baš taj čovek mi  je zapravo podrška koja mi je trebala. Ne možete prihvatiti savet od onoga ko istu situaciju nije proživeo. On zna sve strane sveta i života. I običan je. I lud na svoj način. I beskrajno šarmantan i duhovit-podjednako se šali i na svoj i tuđ račun. I ne možete da budete imuni na njega u bilo kom smislu. Nije savršen ali kad nekog volite ne tražite mu mane. S godinama smo sve sličniji – kako bi rekao majstor Života, i lafčine i budalčine, tek meni njegova pohvala znači više od bilo čije, savet shvatim ozbiljnije sve i da pri tom umiremo od smeha; kad me on nešto, sad stvarno ozbiljno, pita, osetim se doraslom i njegov zamišljen pogled mi je lampica za zabrinutost. Znači, sad pamet u glavu.

Naš zagrljaj (uz obavezno tapšanje po leđima) i njegovo „Gde si, BRATE moj“  su najveća potvrda naše bliskosti, moje zrelosti, njegove vere u mene; čovek jasno i glasno pokazuje da sam mu VAŽNA, kao čovek. Nevezano za rodbinsku, imamo i našu tajnu vezu.  Jednog dana – imaćemo imperiju. Imam moje rame.

Prolazim večeras kroz svoju sobu i bacim pogled na sto – veliki tamnosmeđi blok za skiciranje, pariski Vogue (most wanted september issue) i knjiga za Francuski jezik. Moodboard mog sadašnjeg života. Bez foliranja. Crtaj i idi živi u tom tvom Parizu!

Konačno imam vremena da radim ono što najviše volim – onda spoljni svet prestaje da postoji, a sa njim i sve brige i problemi (naravno da mi život nije sjajna stranica lifestyle magazina iako ga tendeciozno uređujem tako, da bar zaliči). Svakodnevni  rad i postavljanje sve težih  zadataka i vera u sebe moraju dati rezultate. Do skoro sam se divila Arturo Eleni, Megan Hess, Thiery Perezu... razmišljajući o definiciji sopstvenog stila, pa malo tražeći i nalazeći mane svom radu... dok me komentari ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, nisu trgli  - pa devojko, ti već imaš svoj stil i sjajno je to što radiš, samo napred! To daje još veći elan i želju da budeš još bolji. Ne treba uvek biti strog prema sebi .Uči, istražuj, eksperimentiši... „bolje“ je jedina opcija. Ni Rim nije izgrađen za dan. Nisu li komentari Nine Ricci, Blumarine, Montaigne marketa, Secret Parisiena, Maxime Gautiera (ne hvalim se nego da još malo osvestim sebe) lep pokazatelj da ti dobro ide? Seti se samo tvojih real life idola koji su nekad i mesecima čekali da se popnu na pobedničko postolje. Ali su tamo i dalje.

Za ovu novu sezonu (mene)  čuvam svoje šiške i omiljeni Rimmel Kate Moss 45 a vidim se u dugoj Jacquemus haljini boje leda od finog moher pletiva i da mirišem na Dior Homme. Miks zašitnog znaka, nečeg što je timeless, jednostavne cosy&sexy elegancije, malo emocija u mirisima, onog masculine akcenta... Trening je pod must (ima nešto u onom bilderskom zagledanju pločica pred ogledalom J ) i više sna... jer beauty sleep (borice, znam da ste od stalnog smejanja, ali...). C est moi. Neću da crtam obrve nosim patike uz haljinu sa ne daj Bože torbicom oko struka, sve i da ima YSL kristalčiće. I dalje ću da se ulepšavam pred spavanje i aranžiram jastuke.

Kad si svestan sebe, svojih kvaliteta, ali  i svih onih stranputica gde se spotakneš pa nastaviš dalje... pustiš tebe da budeš ti, lakše je biti veliki i hrabar i majstorski laganim potezima postizati ono što dugo želiš. Lepo je rekla neka pametna srpska glava – život je ozbiljan posao.  Zahteva spartansku rešenost  i mnogo rada, ako ste stvarno u fazonu da izgleda kao onaj luksuzni magazin... ako ne, onda su i dnevne novine pa valjda u redu.

Foto-Pinterest, Jane & Serge, french quotes & Dina Broadhurst Art

Parižanka iz radionice

Ima neki vic o dragim mi Crnogorcima koji kaže da čim se rode nekako uvek gledaju put Beograda. Onda sam ja, verovatno čim sam udahnula taj prvi vazduh, vratić iskrivila pravac Pariza; najdraža tetka, druga majka, živi u tom divnom gradu i onako lepo izgovara ono „R“, tamo je Louvre, tamo je Nina Ricci... Zamišljala sam da čitav Pariz miriše na L Air du Temps. Težak sam frankofil; mora se znati govoriti najlepši jezik na svetu, tako očaravajuće sladak i seksi, sa velikom dozom otmenosti.  Kao stvoren za umetničke duše, ludo hrabre u srcu. IG profil – na francuskom, drage ljude zovem „cheries“ , šifra na telefonu – na francuskom, lozinke isto tako, jezik na mobilnim – na francuskom, najdraži kafe „Pastis“ (pravi bistro a la francaise, sa sve zvucima šansona...)U pekari se kupuje baget, smokey eyes i beretka na glavu, potpuno luda za enterijerima onih velelepnih hotela na Champs Elysees... La Parisienne avec les etoiles, c’est moi. To je opšta slika – le premier impression. Ali... Kad se već nekim čudom rodite na ovom podneblju, onda to mora da unese i malo onog Kaporovskog šmekerizma svojstvenog ovoj kaldrmi ovde, malo onog Karađorđevog bunta i inata šumadijskih seljaka...

Na rođendan jednog sjajnog prijatelja otišla sam baš tako, po pariski. Rekoh, mora neko da bude Parižanka na toj zabavi, među svim onim glumcima koji su pristigli za šank kafea upravo sa dasaka koje život znače. Kako bi to moj drug Filip, stručnjak za marketing rekao – moraš se izdvojiti nečim, da te pamte. OK. Imam beretku sveže pristiglu iz Bon Marchea, finu, kašmirsku u boji crvenog vina. U nekom momentu shvatim da istu takvu, samo teget, nosi moj idol, majstor Života, tokom svih epizoda „Priča iz radionice“. Uspela sam da nasmejem mog Vujketa konstatacijom da je ta beretka upravo „tajna veza“ između mene i čuvenog mehaničara.

Zašto Života? Naizgled običan čovek, majstor, ali vrhunski, koji među prijateljima ima i mesare i glumice, i političare i prosjake. Zato što ume da bude i lafčina i budalčina – domišljat i sposoban ali sklon naivnostima. Zato što ima veliko srce i što je sjajan prijatelj, uvek spreman da pomogne, zato što se retko kad sasvim opameti sve i  skupo plati tu svoju naivnost. Zato što ume da prizna da je pogrešio i stotinu puta u svesci- kupusari napiše „Ja sam blesav“ . Ima svoj kanal u kom nalazi neki svoj mir i to parče prostora samo za sebe, ali u kom čita Platona... I nekad ga je teško razumeti, onako kao čovek čoveka, zbog svih kontradiktornosti i neočekivanosti... Ali baš  iz tog malog haosa nastaje fini sklad koji nas čini posebnim jer smo svi različiti.

Ova Parižanka je te sjajne večeri, slušajući maestralnog Žarka Stepanova kako peva Sinatru, pila viski. Lepo mi stoji ona čaša, slaže se uz tetovaže i muški sat. Kažu da se uvek dočekam na noge, ali se istopim na Chris Isaaca i „Wicked games“. Citiram Jagoša Markovića i Jane Birkin, ali najviše verujem u tatine mudrosti. Čitam Vogue I Politiku. Sa drugom Ivom raspredam o vrstama farbe, sa sve štiklicama i malom crnom haljinom. Graciozno i spavam, ali volim da cepam drva. Najviše volim haljine ali sam se od najranijeg detinjstva igrala kamionima. Može ceo Dorćol da se okrene za mnom, ja znam samo jednog čiji hod mene fascinira. Mogu da sedim u Lavashu  i da maštaram što nisam tamo negde i gledam Dnevnik na nečijem ramenu. Parisku kaldrmu osećam kao svoju pravu podogu ali mi je moja livada u Vićiji nezamenljiva. To što me mnogi povrede, ne vidim kao svoju slabost već njihovu  nesvesnost. Svako je u moj život doneo nešto dobro. Svako! Noćna sam ptica ali najviše volim jutro. Mogu sve a mogu i da neću.Lupam vratima kad sam ljuta ali prva mašem belom zastavom. Znam šta mi se može ali znam šta mi se hoće. Tatin sam sin i Zvončica. Fasciniraju me kamioni ali odlepim na ružičastog jednoroga. Velika sam ali najviše volim kad sam "mala". 
Čini mi se da ću i ja zapisati u moju sveščicu: "Ja sam blesava". 
Divno je uživati u različitostima svih nas, izazov upoznavati ljude, prava ljubav voleti ih sa svim manama i vrlinama... iznenaditi se onim što se krije iza očiglednog i onim potpuno neočekivanim, gde jedno nužno ne potire drugo... I sve to gledati kao posebnu vrstu igre, svojevrsnog preživljavanja i proživljavanja. Unikat doživljaja. 

Foto: Pinterest

Star style notes

U skladu sa mojom čuvenom "Pola žena, pola zvezda", odabrala sam nekoliko svojih favorita koji su me kupili na prvu zvezdu i koje bih rado okačila u svoj ormar. U mom vlasništvu, oni bi sasvim sigurno postali čist evergreen. Timeless, kako bi rekli. 

Haljinica brenda Red Valentino. Jako mi se dopada ovaj novi trend retro haljinica, načinjenih od tananih tkanina sa sitnim motivom cveća, životinjica, geometrijskih oblika... zvezdica. U isto vreme su romantične, casual, chic i jako praktične. Uz par stilskih štoseva, lako mogu postati celodnevni savršen outfit. Veoma isplativ komad, koji bi se sjajno slagao i uz patike, ravne sandale, visoke potpetice, uzane visoke čizme. Kameleon haljina. 

Jednorozi su moja nova ljubav. Magična bića koja šire čaroliju uvek i svuda. Udruženi sa zvezdama su savršeni. Torbica je delo brenda Gedebe  i kao što lepo piše - it is MAGIC. I ovog puta, s jednom ovakvom u ruci, magičan izgled je zagarantovan tokom čitavog dana - uz džins, elegantno odelo ili mini koktel haljinu. Još malo zlatnih detalja... može!!!

Ja bih se recimo udala u jednoj ovakvoj haljini maestra Elie Saaba. I to baš pod zvezdama iznad Saint Tropeza, na primer i neki ludi vatromet. I to bosa, sa čupavom kosom u stilu Caroline de Maigret. Ovo je naprosto love - sex - magic haljina; kao da ste cepnuli parče tog zvezdanog neba i ogrnuli se. 

Ovo ja zovem savršeni scenski kostim. Nije za odlazak u diskoteku :-). Kao što i dolikuje jednoj ovakvoj zvezdetini, onda i treba da bude sjajno, blještavo, sexy, malo too much... ali kao pravo umetničko delo. Pure handcraft.

Jednog dana sigurno ide u muzej kao svojevrsan reprezen pop/fashion kulture novog milenijuma. 

Za kraj, najslađe. Kako sam samo zatreptala kad sam videla ovu presjajnu torbicu. I baš mi je drago što nosi potpis brenda koji sam obožavala otkako sam prvi put čula za "Vogue". Tetka Parižanka je uvek mirisala na Air du temps a sestra i ja se igrale tako što je ona bila Chantal Thomas a ja Nina Ricci. Ovo malo blago je savršenstvo dizajna - genijalno u svojoj jednostavnosti i jačini poruke koju ostavlja. Moj izbor uz ovakvu krasoticu bi bils duga jednobojna haljina, lepršava, gipsy&boho, sa dubokim V izrezom. 

Photos: Instagram