Beleške iz dnevnika

Noćas namerno ne otvorim poruku od moje @askawolf. Vidim početak: „Ti si divna...“ i rekoh, neka je za ujutru, da mi lepo počne dan. Baš sam htela tako.

Nastavak je bio „u svakom pogledu...“. Kada jedno takvo biće, multitalentovana žena od koje i ja učim modu, koja je tako hrabro svoja, veruje u mene, to je i sjajna podrška, motivacija ali i velika odgovornost.

Jednostavno, moj mozak to obrađuje ovako – zar te ne bi bilo sramota da ne ispuniš sve to što ti ljudi očekuju od tebe, ti ljudi kojima se  i sama diviš ? ( dodatno pojačano polaganjem računa samoj sebi, najvećem sudiji od svih)

Tu je onda i još jedna sjajna devojka (just to name a few), moja Nevena, plavokosa čupavica koja me jedne vračarske noći kupila svojom energijom i fuksija Lesilla platformama. To isto stvorenje danas osvaja Pariz u svom fuksija kaputu  istim onim osmehom večite devojčice. Kad  ona kaže da veruje u mene, to mi je isto kao direktno ubrizgavanje pozitivnog ludila u vene. Pre neki dan mi šalje poruku „Ženska, hoćemo li na kafu u Mon Paris?“ misleći da sam još uvek tamo pa da zasednemo u bašticu njoj omiljenog restorana. Eto, nek to bude mali znak pored puta da se, Bože moj, podrazumeva da sam u mom gradu svetlosti... jer ko me ijednom video, zna da sam ja Ajfelova kula sa zvezdom, i beretkom kad pada kiša, jer šiške... 

Koliko god da ste jaki i sposobni, bili toga  svesni ili ne, i vi sami i ljudi oko vas, podrška je uvek dobrodošla,  pogotovo od ljudi koji su vam bliski, oni koji (trebalo bi) vas najbolje poznaju i čije se mišljenje posebno vrednuje. I to je znak velike ljubavi...

Milan Marić je u jednom intervjuu za Vice.com to sjajno objasnio; čovek je koncizno, muški izgovorio ono o čemu ja blebećem godinama...

„Najgora stvar koju neko može da mi kaže je da sam super i da se oni ne brinu za mene. To me jako trigeruje.“ Objasnio je kako mu ne treba podrška, pažnja i briga ali da bi voleo da zna da je ima od bliskih ljudi.

„Meni je to potrebno, samo ne na prvoloptaški način, ne na način na koji ti pažnju i brigu posvećuje komšija.“

Ako mu neko kaže da misli da je sve u redu sa njim, to, u njegovoj percepciji, predstavlja gotovo najgoru vrstu uvrede.

On s namerom plasira “odlučnost“ oko sebe, ali bliske osobe bi trebalo da znaju da postoje stvari iza toga.

„Kad mi neko kaže da misli da sam ja okej, da sam stabilno, to znači da ne vidi da je sve to što ja radim u stvari najgora masketina. To znači da me ne poznaje.“

Mogla bih komotno da prepisujem od Milana i da onda to odštampam i podelim tako ljudima. Nekim važnim ljudima.

To što vam neko kaže : „Šta ti ja smetam, ne branim ti ništa“ nije podrška. Podrška je  kad te neko gurne sa grane da poletiš; podrška je da se kaže „ajde možeš ti to, pa probaj, sine, nešto ćemo smisliti, šta god da bude, tu smo, život se retko polaže iz prvog puta, ako padneš, ustaćeš, nije smak sveta, ajde, ajde... ma neka si“. E, sve tako neke reči.  

Površnost i nebriga za tuđa osećanja su ono što sreću kvari današnjem svetu. Baš kako reče drug lav Milan. I jeste uvreda – „nemanje“ vremena za se zastane i posveti iskrena pažnja ljudima koje volimo.

Skoro sam jednoj lepoj i pametnoj ženi, sa zajebanim mozgom, kako je ja već vidim, rekla da joj se divim i da me inspiriše u smislu da bih volela da jednog dana budem poput nje. Isekla me odmah: „Nemoj da budeš kao ja, mnogo sam grešila i toliko toga bih u svom životu promenila.“

Na moju izjavu da mi život izgleda kao stranica iz pariskog Vogue a uglavnom liči na NIN, ona se nadovezala rekavši da je njen poput bljutavog vikend romana. „Samo sam naučila da izaberem pravu masku“.

Ova epizoda je dobila nastavak u vidu simpatične slučajnosti (?) sa Fitzgeraldovim romanom „Blaga je noć“. Letos mi je, posetivši Shakespeare & company, pogled prvo pao baš na nju; OK, priznajem privukla me korica ilustrovana u Art Deco stilu, vidim pominje se visoko društvo, Pariz, rivijera... ali je ne kupim tad.

Pre neki dan sedim s mojim Borisom u „Saši“ i pričam mu o toj Vogue-NIN paraleli, on se nasmeši i kaže da treba da pročitam baš tu knjigu. Flashback – kako je znao, zašto baš ta knjiga? Smejao se i kad sam mu na viber poslala sliku upravo kupljenog izdanja; plave korice, posute zvezdama, prikaz devojke u prugastom kostimu... Pročitam je više nego znatiželjna i radoznala, donekle u dilemi u kom se junaku više pronalazim. Da pitam Borisa ili otkrijem sama?

Koliko u slici koju svet ima o nama ima pravih nas a koliko se toga još krije iza? Ima li nečeg još stvarnijeg od te lepe slike? Kada ostanemo sami pred sobom ili onim pred kim bismo bez problema bili i „slabi“ ako treba, šta nam je važnije, ta „maska“  ili ono što retki znaju? Gde je oslobođenje, onaj momenat da i sami sebe pustimo na miru? Može li se biti i „Parižanka“ po uputstvu Caroline de Maigret i devojka kojoj treba spustiti ruku na rame i reći „hajde, možeš ti to“? Da li bi to narušilo sliku?

Meni je ona gorepomenuta sjajna žena postala još draža i inspirativnija nakon „priznanja“ da nije savršena onako u smislu u kom je ja vidim. Nije me razočarala, već samo ohrabrila, jer je još uzvišeniji i hrabriji čin glasno izgovoriti da nije sve OK i nastaviti ka svojim ciljevima, ne dozvoljavajući da to NE/OK ne ometa i na zaustavlja. Da li je to najbolji odraz vere  u sebe?

A podjednako me svaki put oduševi njena reakcija na pohvalu, lep komentar... iskreno se obraduje kao dete. Svima nam treba lepa reč, toga nikad dosta... jer bi sve drugo bilo ozbiljan fol. 

Fotografije: Pinterest

NOVA sezona

Prva stvar koju sam jutros pročitala je poruka moje Gage – „Najbolji dan u tvom životu je onaj dan kada odlučiš da je tvoj život samo tvoj, bez  izvinjenja i opravdanja“. Potpuno prigodan tekst na lepoj zelenkastoj pozadini, lišću tropskih biljaka, kao zaključak naše noćašnje debate. I podseća me Gaga na to često, za svaki slučaj, da bude sigurna da sam naučila. Još jedna stvar koja nema veze sa godinama.

Pijem jutros kafu sa svojom drugom majkom (za neupućene, tetka iz Pariza) i tako vodimo ozbiljne razgovore o životu i ostalim sitnicama, pa se dotakosmo i mog privatnog života, vazda intrigantnoj temi bliže i dalje familije, jer se nikako ne uklapa u klišee prihvaćene u našoj dinastiji.

Nije da sam baš htela ali eto namesti se da dobijem neke informacije, koje bi me nekada uzdrmale i  koje bih prihvatila kao apsolutno tačne. Danas ne. Možda jesu tačne. Možda sam ja u zabludi. Neka. Neće tetka da me povredi... Ma mislim se, udri slobodno, pa sve mogu da izdržim...  Ali svesno ne prihvatam ništa što lično nisam proverila, što mi se tek tako nameće. To bi mi bilo kao da potpuno mirno prihvatam nečija uverenja da nisam dovoljno sposobna da sama rasuđujem. Sve i da zvučim gordo, to bi za mene bila uvreda.  U isto vreme shvatim da zahteva veliku mentalnu snagu verovati tamo nekom „optuženom“ – ili mu dati na vremenu za odbranu, poput kakvog advokata sigurnom u njegovu nevinost. (Zato što ja tako želim i što se zid najbolje razbija sopstvenom glavom.) Onako smireno, bez „treskanja vratima“. Obuzdati svoj karakter, koji je, kako bi Washington rekao MOĆ – je onda nadmoć. Kako je moj tata govorio – nisi mala. Nisam.

Uprkos svojoj životnoj etiketi one man show, znam i da zakukam za  podrškom, tražeći je izgleda na pogrešnom mestu, nesvesno zanemarivši činjenicu da je (it is) a man’s world zapravo moj teren.

Pre neki dan, moj veliki BRAT već na kapiji, dovikuje :“Ej Nale, ti imaš onaj moj srpski broj? Pa ništa, zovi me ako ti nešto treba“. A ništa mi ne treba, bar ne ono što može da se kupi J. Vratim se košenju dvorišta i skapiram da nije bilo mnogo situacija da sam čula tu rečenicu. A da sam potpuno sigurna da verujem u svako slovo iste. Baš taj čovek mi  je zapravo podrška koja mi je trebala. Ne možete prihvatiti savet od onoga ko istu situaciju nije proživeo. On zna sve strane sveta i života. I običan je. I lud na svoj način. I beskrajno šarmantan i duhovit-podjednako se šali i na svoj i tuđ račun. I ne možete da budete imuni na njega u bilo kom smislu. Nije savršen ali kad nekog volite ne tražite mu mane. S godinama smo sve sličniji – kako bi rekao majstor Života, i lafčine i budalčine, tek meni njegova pohvala znači više od bilo čije, savet shvatim ozbiljnije sve i da pri tom umiremo od smeha; kad me on nešto, sad stvarno ozbiljno, pita, osetim se doraslom i njegov zamišljen pogled mi je lampica za zabrinutost. Znači, sad pamet u glavu.

Naš zagrljaj (uz obavezno tapšanje po leđima) i njegovo „Gde si, BRATE moj“  su najveća potvrda naše bliskosti, moje zrelosti, njegove vere u mene; čovek jasno i glasno pokazuje da sam mu VAŽNA, kao čovek. Nevezano za rodbinsku, imamo i našu tajnu vezu.  Jednog dana – imaćemo imperiju. Imam moje rame.

Prolazim večeras kroz svoju sobu i bacim pogled na sto – veliki tamnosmeđi blok za skiciranje, pariski Vogue (most wanted september issue) i knjiga za Francuski jezik. Moodboard mog sadašnjeg života. Bez foliranja. Crtaj i idi živi u tom tvom Parizu!

Konačno imam vremena da radim ono što najviše volim – onda spoljni svet prestaje da postoji, a sa njim i sve brige i problemi (naravno da mi život nije sjajna stranica lifestyle magazina iako ga tendeciozno uređujem tako, da bar zaliči). Svakodnevni  rad i postavljanje sve težih  zadataka i vera u sebe moraju dati rezultate. Do skoro sam se divila Arturo Eleni, Megan Hess, Thiery Perezu... razmišljajući o definiciji sopstvenog stila, pa malo tražeći i nalazeći mane svom radu... dok me komentari ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, nisu trgli  - pa devojko, ti već imaš svoj stil i sjajno je to što radiš, samo napred! To daje još veći elan i želju da budeš još bolji. Ne treba uvek biti strog prema sebi .Uči, istražuj, eksperimentiši... „bolje“ je jedina opcija. Ni Rim nije izgrađen za dan. Nisu li komentari Nine Ricci, Blumarine, Montaigne marketa, Secret Parisiena, Maxime Gautiera (ne hvalim se nego da još malo osvestim sebe) lep pokazatelj da ti dobro ide? Seti se samo tvojih real life idola koji su nekad i mesecima čekali da se popnu na pobedničko postolje. Ali su tamo i dalje.

Za ovu novu sezonu (mene)  čuvam svoje šiške i omiljeni Rimmel Kate Moss 45 a vidim se u dugoj Jacquemus haljini boje leda od finog moher pletiva i da mirišem na Dior Homme. Miks zašitnog znaka, nečeg što je timeless, jednostavne cosy&sexy elegancije, malo emocija u mirisima, onog masculine akcenta... Trening je pod must (ima nešto u onom bilderskom zagledanju pločica pred ogledalom J ) i više sna... jer beauty sleep (borice, znam da ste od stalnog smejanja, ali...). C est moi. Neću da crtam obrve nosim patike uz haljinu sa ne daj Bože torbicom oko struka, sve i da ima YSL kristalčiće. I dalje ću da se ulepšavam pred spavanje i aranžiram jastuke.

Kad si svestan sebe, svojih kvaliteta, ali  i svih onih stranputica gde se spotakneš pa nastaviš dalje... pustiš tebe da budeš ti, lakše je biti veliki i hrabar i majstorski laganim potezima postizati ono što dugo želiš. Lepo je rekla neka pametna srpska glava – život je ozbiljan posao.  Zahteva spartansku rešenost  i mnogo rada, ako ste stvarno u fazonu da izgleda kao onaj luksuzni magazin... ako ne, onda su i dnevne novine pa valjda u redu.

Foto-Pinterest, Jane & Serge, french quotes & Dina Broadhurst Art

Podrška samohranim roditeljima

Ovih dana često umem da kažem da svet, realno gledano, nije savršen, ali da to nikako ne znači da morate biti  loši da biste se snašli u njenu. Baš naprotiv. Dokle god ima dobrih ljudi, ma koliko da ih je, oni drugi se ne računaju. Ne možete ipak da se ne začudite kao ljudi iznenađeno reaguju na neke pozitivne stvari, kao da to nešto nije "normalno", valjda preterano naviknuti na ono što nosi predznak "minus". Nisam rekla ništa novo i zaista se trudim da stvari gledam u najpozitivnijem svetlu, večito vođena plemenitim idejama, lepim rečima i prijateljskom odnosu prema svetu oko nas. Vera u lepo i dobro me ne napušta i svaki primer istog, da može i tako, me iznova obraduje.

Agnetu Azirović sam upoznala pre par godina, dok smo radile neku reviju i priznajem da sam, kao i većina ljudi, onako na prvi pogled mislila - Kako je samo lepa, tu se negde zaustavivši. Uvek ljubazna, odmerena, damskih manira, plenila je svojom pojavom. 

Pre par meseci ugledavši je na naslovnim stranama raznih magazina, u društvu preslatke devočice, prvo što sam pomislila bilo je: Vidi ovo, do sad je nisam viđala u ovakvim kampanjama!  Nisam slutila da je to dete zapravo njena ćerkica. 

Ubrzo sam saznala i da je Agneta pokrenula humanitarnu organizaciju "Samohrane majke", jer se i sama našla u toj životnoj ulozi. Oduševila me njena snaga i volja i želja da pomogne i drugima, onda kada je i njoj pomoć više nego potrebna. Valjda tako postajete jači, imate neku vrstu odgovornosti prema svima onima koje "vodite" i koji veruju u vas.

Ideja je naišla na jako lep prijem, a najveću podršku dobila je od Opštine Novi Beograd i Aleksandra Šapića. Agneta i sama živi na pomenutoj opštini i kako se susrela sa bezbroj problema, vezanih, pre svega, za papirologiju, kontaktirala ih je i uz njihovu pomoć otvorila ovaj fond.

Danas je na press konferenciji promovisano i otvaranje posebne kancelarije, pod nazivom "Samohrani roditelji", a koja se takođe nalazi u okviru Opštine Novi Beograd. 

Pored toga, u pripremi je i humanitarni bal "Izbori se za svoje dete", koji će se održati krajem novembra meseca, a na kom će se sakupiti sredstva za buduće projekte fonda. U okviru iste manifestacije, biće održana i modna revija kao i koncert na kome će nastupiti neke od najvećih muzičkih zvezda. 

Takođe, svakog 1-og i 15-og u mesecu u 17h u Servis Centru preko puta opštine "Novi Beograd" se održavaju sastanci samohranih roditelja. 

Mnogo je ljudi kojima treba pomoći i svakako da je mnogo i onih koji su voljni da to učini. Takve primere treba promovisati i ukazati im pažnju. I izboriti se da ta lepša strana sveta postane glasnija! Tako će i on sam postati savršenije mesto.