Beleške iz dnevnika

Noćas namerno ne otvorim poruku od moje @askawolf. Vidim početak: „Ti si divna...“ i rekoh, neka je za ujutru, da mi lepo počne dan. Baš sam htela tako.

Nastavak je bio „u svakom pogledu...“. Kada jedno takvo biće, multitalentovana žena od koje i ja učim modu, koja je tako hrabro svoja, veruje u mene, to je i sjajna podrška, motivacija ali i velika odgovornost.

Jednostavno, moj mozak to obrađuje ovako – zar te ne bi bilo sramota da ne ispuniš sve to što ti ljudi očekuju od tebe, ti ljudi kojima se  i sama diviš ? ( dodatno pojačano polaganjem računa samoj sebi, najvećem sudiji od svih)

Tu je onda i još jedna sjajna devojka (just to name a few), moja Nevena, plavokosa čupavica koja me jedne vračarske noći kupila svojom energijom i fuksija Lesilla platformama. To isto stvorenje danas osvaja Pariz u svom fuksija kaputu  istim onim osmehom večite devojčice. Kad  ona kaže da veruje u mene, to mi je isto kao direktno ubrizgavanje pozitivnog ludila u vene. Pre neki dan mi šalje poruku „Ženska, hoćemo li na kafu u Mon Paris?“ misleći da sam još uvek tamo pa da zasednemo u bašticu njoj omiljenog restorana. Eto, nek to bude mali znak pored puta da se, Bože moj, podrazumeva da sam u mom gradu svetlosti... jer ko me ijednom video, zna da sam ja Ajfelova kula sa zvezdom, i beretkom kad pada kiša, jer šiške... 

Koliko god da ste jaki i sposobni, bili toga  svesni ili ne, i vi sami i ljudi oko vas, podrška je uvek dobrodošla,  pogotovo od ljudi koji su vam bliski, oni koji (trebalo bi) vas najbolje poznaju i čije se mišljenje posebno vrednuje. I to je znak velike ljubavi...

Milan Marić je u jednom intervjuu za Vice.com to sjajno objasnio; čovek je koncizno, muški izgovorio ono o čemu ja blebećem godinama...

„Najgora stvar koju neko može da mi kaže je da sam super i da se oni ne brinu za mene. To me jako trigeruje.“ Objasnio je kako mu ne treba podrška, pažnja i briga ali da bi voleo da zna da je ima od bliskih ljudi.

„Meni je to potrebno, samo ne na prvoloptaški način, ne na način na koji ti pažnju i brigu posvećuje komšija.“

Ako mu neko kaže da misli da je sve u redu sa njim, to, u njegovoj percepciji, predstavlja gotovo najgoru vrstu uvrede.

On s namerom plasira “odlučnost“ oko sebe, ali bliske osobe bi trebalo da znaju da postoje stvari iza toga.

„Kad mi neko kaže da misli da sam ja okej, da sam stabilno, to znači da ne vidi da je sve to što ja radim u stvari najgora masketina. To znači da me ne poznaje.“

Mogla bih komotno da prepisujem od Milana i da onda to odštampam i podelim tako ljudima. Nekim važnim ljudima.

To što vam neko kaže : „Šta ti ja smetam, ne branim ti ništa“ nije podrška. Podrška je  kad te neko gurne sa grane da poletiš; podrška je da se kaže „ajde možeš ti to, pa probaj, sine, nešto ćemo smisliti, šta god da bude, tu smo, život se retko polaže iz prvog puta, ako padneš, ustaćeš, nije smak sveta, ajde, ajde... ma neka si“. E, sve tako neke reči.  

Površnost i nebriga za tuđa osećanja su ono što sreću kvari današnjem svetu. Baš kako reče drug lav Milan. I jeste uvreda – „nemanje“ vremena za se zastane i posveti iskrena pažnja ljudima koje volimo.

Skoro sam jednoj lepoj i pametnoj ženi, sa zajebanim mozgom, kako je ja već vidim, rekla da joj se divim i da me inspiriše u smislu da bih volela da jednog dana budem poput nje. Isekla me odmah: „Nemoj da budeš kao ja, mnogo sam grešila i toliko toga bih u svom životu promenila.“

Na moju izjavu da mi život izgleda kao stranica iz pariskog Vogue a uglavnom liči na NIN, ona se nadovezala rekavši da je njen poput bljutavog vikend romana. „Samo sam naučila da izaberem pravu masku“.

Ova epizoda je dobila nastavak u vidu simpatične slučajnosti (?) sa Fitzgeraldovim romanom „Blaga je noć“. Letos mi je, posetivši Shakespeare & company, pogled prvo pao baš na nju; OK, priznajem privukla me korica ilustrovana u Art Deco stilu, vidim pominje se visoko društvo, Pariz, rivijera... ali je ne kupim tad.

Pre neki dan sedim s mojim Borisom u „Saši“ i pričam mu o toj Vogue-NIN paraleli, on se nasmeši i kaže da treba da pročitam baš tu knjigu. Flashback – kako je znao, zašto baš ta knjiga? Smejao se i kad sam mu na viber poslala sliku upravo kupljenog izdanja; plave korice, posute zvezdama, prikaz devojke u prugastom kostimu... Pročitam je više nego znatiželjna i radoznala, donekle u dilemi u kom se junaku više pronalazim. Da pitam Borisa ili otkrijem sama?

Koliko u slici koju svet ima o nama ima pravih nas a koliko se toga još krije iza? Ima li nečeg još stvarnijeg od te lepe slike? Kada ostanemo sami pred sobom ili onim pred kim bismo bez problema bili i „slabi“ ako treba, šta nam je važnije, ta „maska“  ili ono što retki znaju? Gde je oslobođenje, onaj momenat da i sami sebe pustimo na miru? Može li se biti i „Parižanka“ po uputstvu Caroline de Maigret i devojka kojoj treba spustiti ruku na rame i reći „hajde, možeš ti to“? Da li bi to narušilo sliku?

Meni je ona gorepomenuta sjajna žena postala još draža i inspirativnija nakon „priznanja“ da nije savršena onako u smislu u kom je ja vidim. Nije me razočarala, već samo ohrabrila, jer je još uzvišeniji i hrabriji čin glasno izgovoriti da nije sve OK i nastaviti ka svojim ciljevima, ne dozvoljavajući da to NE/OK ne ometa i na zaustavlja. Da li je to najbolji odraz vere  u sebe?

A podjednako me svaki put oduševi njena reakcija na pohvalu, lep komentar... iskreno se obraduje kao dete. Svima nam treba lepa reč, toga nikad dosta... jer bi sve drugo bilo ozbiljan fol. 

Fotografije: Pinterest