Zapis o Zapisima crnog pera

Knjigu „Zapisi  crnog pera“ Ivana Rokvić mi je lično uručila jedne srede. U narednih 5 dana, pročitala sam je 2 puta i došla u iskušenje da podvlačim određene delove. (Ali nisam, samo iz razloga što mi je to vid skrnavljenja knjiga. Nisam to ni u školi radila.) Nikad mi se to  nije desilo, ni sa jednom knjigom.

Jednostavno mi je prijala i htela sam da utvrdim gradivo; da upijem ono što nisam „na prvu“.  Ivanine „Zapise“ sam čekala kao nešto što će da me opameti.

Ona izgleda classy, vamp i sexy na onaj Poison Ivy fazon. I ima „zajeban“ mozak. Otkrila sam je među Instagram objavama našeg zajedničkog prijatelja. Čak mu i tepamo isto, u deminutivu. Ništa nije manje šmeker zbog toga.

Dopali su mi se njeni stavovi, ženski, ali sa mirisom muškog parfema; jedan kritičar je rekao da piše u „neokaporovskom“ stilu. A zna se  ko  je najbolje umeo da dočara taj neodoljivi šarm Beograda.

E taj Beograd koji sam toliko volela... Nisam ni sigurna da li ovaj glagol treba staviti u prošlo vreme, jer su mi osećanja pomešana; na momente mi se čini da mi je ostao dužan neke stvari, na neke druge da ja njemu falim više no on meni).

No, valjda u ljubavi treba pamtiti samo ono dobro... Umeo je taj Beograd da bude magičan, dok veje sneg, ja se smejem idući Francuskom ulicom i pevušeći Sinatru, pa kod Pozorišta skrenem levo... pravac Svetogorska. Ivanina Svetogorska.

Objava po objava, komentar po komentar i  fino smo se „našle“  a da smo se konačno upoznale tek kada mi je donela knjigu. Bratski zaaagrljaj a ja sam onda odjurila da otpakujem dugoiščekivanu knjigu.

Koliko je samo pažnje posvetila pakovanju, posveti, papiru, mašni... Tu je i nezaobilazno crno pero, ali i uputstvo kako čitati njene „Zapise“.  Tako se radi kad u nešto verujete svom snagom, date sebe celog i želite da to prenesete čitaocima. I ne može da vam se ne veruje.

Priča naših dana. Razlikuješ se pa se i ne uklapaš, a moraš, pa osudiš sebe, „odrobijaš“ svoje, platiš i tuđe i svoje dugove, slome te ali oživiš.

Emotivno sam vezana za taj Dorćol i Stari Grad, te pločnike i zgrade, i šta je to što je izazivalo Sinatru u njenom pogledu pa je morao da je ima... i kad se stranci sretnu u noći i prvi put poljube ispred „Dalija“ u Hilandarskoj...

A znam i kako je kad si okružen nepismenima, onima čije znanje obuhvata poznavanje salona za nadgradnju trepavica, kad nosiš mušku košulju uz džins i ravne sandale dok kraj tebe paradiraju „Philip Plein“ trenerke... dok se ti oduševljavaš razgovorom sa novinarem, legendom Beograda, neko broji plamenčiće na instagramu...

Ivana mi je vratila veru u ipak happy end i što je jako važno, podsetila na brojne istorijske činjenice koje je sramota ne znati. Isto važi i za poznavanje korena sopstvene porodice. Toliko je toga važnog što ne sme da se zaboravi.

Veštinom režisera ozbiljnog trilera, majstorski je preplela ljubavnu priču sa istorijskim elementima i kritkom savremenog društva. Neke stranice su me nasmejale, neke rastužile, neke iznervirale... A život kao Mefisto  - zabavlja se dok te gleda kako padaš i ustaješ, pa sačeka iza ćoška „gde ćeš ti meni“?

Obožavam rečenice koje izgovara glavna junakinja. Trudila sam se da ih zapamtim. Trebaće mi, zbog tog  procesa opamećivanja. Sažete, sarkastične, iskrene, duhovite... koje se duboko utiskuju u svest a često nju samu bole više nego onoga kome su upućene. Ali ona je tu da bude hrabra, velika, supersposobna, pametna a da i sama ne može  da poveruje da može da se zaljubi i podetinji. Ne da se.

„Zapisi crnog pera“ su knjiga da se trgneš, pustiš sebe na miru, skupiš hrabrost da budeš slab  i da poveruješ da nisi sam i da ima još „voćaka čudnovatih“... i sjajan podstrek za hraniti dušu, učiti i raditi na svom obrazovanju... pa onda biti dostojan titule „prve dame“... kako već Ivanin junak Nemanjica bira devojke. Po tom kriterijumu.