Zapis o Zapisima crnog pera

Knjigu „Zapisi  crnog pera“ Ivana Rokvić mi je lično uručila jedne srede. U narednih 5 dana, pročitala sam je 2 puta i došla u iskušenje da podvlačim određene delove. (Ali nisam, samo iz razloga što mi je to vid skrnavljenja knjiga. Nisam to ni u školi radila.) Nikad mi se to  nije desilo, ni sa jednom knjigom.

Jednostavno mi je prijala i htela sam da utvrdim gradivo; da upijem ono što nisam „na prvu“.  Ivanine „Zapise“ sam čekala kao nešto što će da me opameti.

Ona izgleda classy, vamp i sexy na onaj Poison Ivy fazon. I ima „zajeban“ mozak. Otkrila sam je među Instagram objavama našeg zajedničkog prijatelja. Čak mu i tepamo isto, u deminutivu. Ništa nije manje šmeker zbog toga.

Dopali su mi se njeni stavovi, ženski, ali sa mirisom muškog parfema; jedan kritičar je rekao da piše u „neokaporovskom“ stilu. A zna se  ko  je najbolje umeo da dočara taj neodoljivi šarm Beograda.

E taj Beograd koji sam toliko volela... Nisam ni sigurna da li ovaj glagol treba staviti u prošlo vreme, jer su mi osećanja pomešana; na momente mi se čini da mi je ostao dužan neke stvari, na neke druge da ja njemu falim više no on meni).

No, valjda u ljubavi treba pamtiti samo ono dobro... Umeo je taj Beograd da bude magičan, dok veje sneg, ja se smejem idući Francuskom ulicom i pevušeći Sinatru, pa kod Pozorišta skrenem levo... pravac Svetogorska. Ivanina Svetogorska.

Objava po objava, komentar po komentar i  fino smo se „našle“  a da smo se konačno upoznale tek kada mi je donela knjigu. Bratski zaaagrljaj a ja sam onda odjurila da otpakujem dugoiščekivanu knjigu.

Koliko je samo pažnje posvetila pakovanju, posveti, papiru, mašni... Tu je i nezaobilazno crno pero, ali i uputstvo kako čitati njene „Zapise“.  Tako se radi kad u nešto verujete svom snagom, date sebe celog i želite da to prenesete čitaocima. I ne može da vam se ne veruje.

Priča naših dana. Razlikuješ se pa se i ne uklapaš, a moraš, pa osudiš sebe, „odrobijaš“ svoje, platiš i tuđe i svoje dugove, slome te ali oživiš.

Emotivno sam vezana za taj Dorćol i Stari Grad, te pločnike i zgrade, i šta je to što je izazivalo Sinatru u njenom pogledu pa je morao da je ima... i kad se stranci sretnu u noći i prvi put poljube ispred „Dalija“ u Hilandarskoj...

A znam i kako je kad si okružen nepismenima, onima čije znanje obuhvata poznavanje salona za nadgradnju trepavica, kad nosiš mušku košulju uz džins i ravne sandale dok kraj tebe paradiraju „Philip Plein“ trenerke... dok se ti oduševljavaš razgovorom sa novinarem, legendom Beograda, neko broji plamenčiće na instagramu...

Ivana mi je vratila veru u ipak happy end i što je jako važno, podsetila na brojne istorijske činjenice koje je sramota ne znati. Isto važi i za poznavanje korena sopstvene porodice. Toliko je toga važnog što ne sme da se zaboravi.

Veštinom režisera ozbiljnog trilera, majstorski je preplela ljubavnu priču sa istorijskim elementima i kritkom savremenog društva. Neke stranice su me nasmejale, neke rastužile, neke iznervirale... A život kao Mefisto  - zabavlja se dok te gleda kako padaš i ustaješ, pa sačeka iza ćoška „gde ćeš ti meni“?

Obožavam rečenice koje izgovara glavna junakinja. Trudila sam se da ih zapamtim. Trebaće mi, zbog tog  procesa opamećivanja. Sažete, sarkastične, iskrene, duhovite... koje se duboko utiskuju u svest a često nju samu bole više nego onoga kome su upućene. Ali ona je tu da bude hrabra, velika, supersposobna, pametna a da i sama ne može  da poveruje da može da se zaljubi i podetinji. Ne da se.

„Zapisi crnog pera“ su knjiga da se trgneš, pustiš sebe na miru, skupiš hrabrost da budeš slab  i da poveruješ da nisi sam i da ima još „voćaka čudnovatih“... i sjajan podstrek za hraniti dušu, učiti i raditi na svom obrazovanju... pa onda biti dostojan titule „prve dame“... kako već Ivanin junak Nemanjica bira devojke. Po tom kriterijumu.

Razvedravanje u toku

Moj tata je svojevremeno čitao dnevni list „Press“  koji sam  pozajmljivala čim bi ga odložio na naslon kauča, što je bio znak „ja sam pročitao, sad možete da ga uzmete“.

Nekako sam se najviše radovala kolumni nekog Branka Rosića, iako je on tu često pominjao i engleske navijače i pivo i rok i FC Chelsea  - zapravo sve ono što ja ne volim (Paris, Real Madrid, vino- ja), ali me oduševljavala njegova sposobnost da svakodnevnim, većini neprimetnim, sitnicama da na značaju, da baš njima naglasi dramski momenat,da onako surovo realno, dočara situacije koje svi poznajemo. A sve tako sažeto, lako apsorbujuće; nema šta da vam ne bude jasno.

Zbog Rosinih tekstova sam i „Playboy“ kupovala; on u tandemu sa tadašnjim urednikom Igorem Karanovim, koji je isto „baš dobar lik“ – ozbiljna literatura, pogotovo za nekog ko gradi sopstveni novinarski stil. Ako bih mogla da biram- ja bih da budem kombinacija Branka i Duške Jovanić.

S obzirom na to da ja moram da kažem kad o nekom mislim nešto lepo (insistiram na tome bez traženja protivuusluge/komplimenta), postanem drugar sa omiljenim novinarem na Facebooku i uputim mu fino sročenu poručicu, kao  fan zvezdi rok benda, što Branko i jeste.

Da li ga je oduševilo to što je dobio pismenu poruku i šta li već, tek postali smo drugari i van ekrana, samo što još nikako da zasednemo za neki sto prekriven kariranim stolnjakom i ukrašen limenom pikslom. Ono njegovo „Gde si, lutko?“ vredi više od krune Miss Universe.

Mislim da sam njegov prvi roman „A tako je dobro počelo“ kupila među prvima; a pre nekih desetak dana stiže poruka od Branka. Izlazi mu drugi roman – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

Da se sad ne bih zaklinjala u onog u koga se kunem kad sam baš ono iskrena do srži, osećaj ponosa i počastvovanosti me držao sjajno raspoloženom bolje od šampanjca. Čak sam podesila i mail reminder na „Laguninom“ sajtu da slučajno ne bih promašila tako bitan datum.

Ušetajući u knjižaru, posle onog „zdravo“, samo sam rekla“Molim vas, knjigu Branka Rosića“; potom je uslikala pored šoljice italijanskog espresa na šanku „Terminala“ i jedva čekala da je pročitam (dve večeri u fotelji).

Nasmejao me moj drug već na prvim stranicama;tj. htela sam da ga bijem J. Pa dobro, bre, moj Branko, što dade ono ime glavnom junaku i što mu devojka ima godina koliko ja i kud prva udarna vest baš iz Pariza? Jesu li ovo neki znakovi pored puta?

Nastavljajući da čitam, zanemarila sam svoju emotivnu vezanost za određena imena; drug pisac tako lepo, neosetno uvuče čitaoca u svoje lavirinte, da čitate širom otvorenih očiju, živeći pored tih junaka. Pritajena napetost je prisutna od prve do poslednje stranice; nema šminke, Branko ništa ne krije.

Ono što mi se i u prvom romanu dopalo je to što nemam favorita ni u jednom od junaka; ne navijam ni za koga, može mi biti samo manje-više simpatičan. Ja to formulišem ovako – umeju gadno da me iznerviraju, onako da vam dođe da ih protresete za ramena. „Alo, prijatelju, pa šta to radiš“. Nemate prostora da im povlađujete, da ih sažaljevate... A ne rade oni ništa što ne radimo i mi sami – glupave odluke, ishitrene reakcije, nepromišljeni potezi. Svi imamo naslov pesme koja nas rasturi, miris prostorije koja nas teleportuje baš tamo gde ne bismo da budemo...

Branko ume da pronikne u one najskrivenije „sve što je ljudsko nije mi strano“ emocije i stanja, na koja često nismo ponosni, a često ih ni ne primećujemo. On to fino oslika onom Mefistovom hladnokrvnošću – „Ne buni se, budalo, to si ti“. Nazovimo stvari pravim imenom – savremenim rečnikom, šetajući kroz ulice koje su nam vrlo dobro poznate.

Ono što obožavam  kod Rose je što tako šmekerski ume da začini priču detaljima poput naziva proizvođača piva, tehničkih uređaja – kad napiše „Keramika Mladenovac“ priča dobije na životnosti i uverljivosti i sve te „etikete“ ne je ne usporavaju niti zatrpavaju,već naprotiv. Roman pršti od dinamike i konstantno vas vuče... Lepo je to definisao  je Teofil Pančić: „ U Rosićevom eksplozivnom romanu  i ljubi se i ubija balkanski, (ne)zasitno, kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš.“ Tako se otprilike i čita.

I na najmanji znak „opuštanja“ već na sledećoj stranici vas strefi nešto neočekivano; mali podsetnik da valja biti u pripravnosti uvek i svuda. Pored lajtomotiva romana, rečenice koja okupira misli svih junaka, da su životinje humanije od ljudi, za nauk je i podsećanje da niko našim životom ni prošeta uzalud a da se i sitni gresi ipak naplate. Kako bi naš narod rekao – svakom po zasluzi. Ili kako je mene naučio onaj što se zove isto kao junak s kojim roman počinje- nemoj, pa se ne boj.

Evo, već sad, dok ovo pišem kucajući na mom ružičastom laptopu ukrašenom zvezdicama (Carrie Bradshaw živi) u svojoj čupavoj fotelji, dok napolju pada kiša, mogu da zamislim sebe i kao „starijeg čovjeka“ kako u istoj atmosferi čitam ne znam koji po redu Rosin roman. Da ne sitničarimo sad... J kad je već ovako dobro počelo i razverdilo se... A i meni je baš strava (sweet confessions J ) – umetnica koja se druži s piscem! J Voli te tvoj lutkasti drug!

Ozbiljni razgovori sa...

„Treba se, Natalija, s tobom družiti. Može čovek svašta pametno da nauči“. „Isto tako i od tebe“.

Ovako otprilike izgleda ranojutarnji razgovor  jednog „momka“  i jedne „devojčice“, pošto smo utvrdili da to s godinama nama ne ide. .. onda jednostavno – batali.

Prošlo je godinu dana otkako smo gore pomenuti momak i ja vodili sličan razgovor – a koji je meni mnogo pomogao da donesem neke jako važne i krupne odluke.

Imate u životu  one ljude koji sve i da ne urade ništa posebno (zvanično priznato veliko) a umeju da vam preokrenu svet – a neretko ga svedu  na ono fizičko polje oko njih samih. S njima je sve kao brza i uzbudljiva, a ipak sigurna vožnja; drže vas stalno u pripravnosti, intrigiraju, teraju da budete vispreniji, čvršći, opuštanja nema. Istinski životni kondicioni treneri – nešto poput omiljenog mi Faustovog Mefista. A eto, i on mi je za srce prirastao još u srednjoj... iako je đavolak. 

Jedna od najpametnijih i najvažnijih rečenica  koju sam čula još tog oktobra 2017, glasila je: „Zašto bih ja čitav život radio za drugog i dobijao mrvice, kad nisam ništa manje pametan i sposoban i kad mogu da zarađujem i to toliko i vozim isti takav auto?“. Osvešćenje pa prosvetljenje i razvedravanje.

Naučena lekcija primenljiva  na sve segmente života, podvučeno „pametan i sposoban“.

Svest o sebi i sopstvenim kvalitetima, granicama i visinama je najveća mudrost – ali ona svest koja dolazi iz dubine bića, a ne da vas na to podsećaju post it papirići, tj mora neko da vas cima za rukav i ponavljak’o papagaj „ej, super si“. Kad znaš ko si i šta si, nemaš se čega bojati, znaš i šta hoćeš i šta nećeš, pa i kad padneš, mnogo brže ustaneš. Pera Kojot moj brat. Znaš i gde si slab i gde može da zaboli, ali ne praviš famu oko toga, nego otresešto k’o sneg i ideš dalje. Trening je čudo, a vežba čini majstora.

Meni definitivno najviše prijaju i najkorisniji su mi ti „muški razgovori“, u svim značenjima. Nema sentimentalnosti, nema oklevanja i diplomatskog zaobilaženja suštine, samo oštro, direktno, kratko i jasno. Spartanski.

Razgovor s početka priče se nastavio mojim monologom. Nemamo sto života, zato treba uzeti ono šta možeš i uživati u tome. Alavost stop. Sami najbolje znate koliko vam nešto znači i koliko je važno (šta god neko drugi mislio o tome). Ne radim ništa da bi mi se vratilo, već zato što tako osećam i i znam koliko čini da se osećam bolje. Sve i da je, kako bi neki rekli, glupost. I onda sam zahvalna na tome. A mora se i znati koliko možeš i šta sve možeš, gde se nalaze one infracrvene granice (pljačkaši dijamanata znaju).

Ne može nam možda svako dati onoliko koliko bismo mi želeli, iz ma kog razloga. Ako ga već želimo u svom životu, opet iz ma kog razloga, jer jednostavno tako osećamo, onda se prigovori odbijaju. Ako te već nešto ili neko usrećuje, samo pustiš da te to osećanje drži...Kako je Duško Radović govorio, sreća je nekad tako mala i skoro nevidljiva... a ja bih rekla da ona istinska, što vam daje krila, i ne može biti dugoročno stanje već skup svetlucavih momenata – skupiti ih što više, to je cilj! Uvek se trudim da tim momentima dajem na značaju i da ih još više veličam; to je neki moj sistem širenja dobrog kako bi ono sve obojilo. Na lepom se insistira, ono se ne spominje samo tako reda radi, da obrnemo Don Korleonovu rečenicu. 

Računa se i pamti i podvlači svaki pogled, reč, osmeh... jer da se ne lažemo, svi mi dobro znamo šta nam se u tom trenutku dešava u glavi, srcu i šta rade oni leptiri.

A sve to uz pametnu preraspodelu energije.  Bataliti nešto što nam već dokazano ne ide, nije odustajanje već  korisna odluka u cilju fokusiranja na ono u čemu smo dobri. Pa ničija glava nije toliko otporna na udaranje o zid – jednom mora biti dosta. 

Zato u mom životu posebno mesto zauzimaju ljudi koji me inspirišu i učine da spoznam štošta o sebi i životu a da onda mogu reći „Wow, vidi šta sam sve naučila“ i da ja osećam da sam porasla i izbrusila svoje kvalitete. Niko ne kaže da je s njima lako, ali ja verujem da je to kvalitetniji način učenja.   To su upravo oni koji vas fasciniraju svojim umom (ako su uz to i zgodni, još bolje J), pa je nekad dovoljna i jedna njihova reč, da grudvom snega pokrenete lavinu.

Foto: via @pinterest

La vie est belle. La belle et la bete. Igra reči mog omiljenog francuskog  i velika istina. Život je lep(otica) i zver. Ali je život  i drugačije ne ide. Nije da sad mračim sve ove novogodišnje radosti i euforiju, jer i sama uživam  u ukrašavanju i svetlucanju, ali, realno nije početak nove ere. S godinama sam prestala da gledam na prelazak iz 31. decembra u 1. januar kao na veliki početak, spektakularnu prekretnicu... Aaaa jok. Mimo slatkog ludila, ja je više vidim kao momenat da bacim letimičan pogled unazad i podsetim se da je prošlo 365 dana. Šta se uradilo, jesmo li na pravom putu? Bez mnogo analiza, idemo dalje; već je trebalo uhvatiti zalet za nove poduhvate.Vreme je ipak najdragocenija stvar na svetu, s  kojom valja pametno, bez (mnogo) kockanja.

Već s prvim danima nove godine, podseti me život da može i ovako i onako, da nema ušuškavanja i uljuljkivanja i da stalno moram da pomeram neke svoje granice. Besprekoran stajling, haljina u stilu Kate Moss, neumorno plesanje, potpetice koje osećaš kao da su baletanke, omiljene pesme, osmeh koji ne silazi s lica, dragi ljudi, beogradska zora na Dunavu... i sve je super. Samo par sati kasnije novi izazov, novi ispit koji će pokazati koliko ste jaki ili slabi, podsetiti šta je kockica koja nedostaje... Sruši se svet uz tresak. Ne ostaje ništa drugo no  da se pokupe šljokice pootpadale sa suknjice koja nije doživela svoju premijeru. Uz najveću želju, savršen plan, savršen izgled, čuveno pozitivno razmišljanje... ništa; samo bes, tuga, nemoć, razočarenje jer se jedan baš mali san nije ostvario. Eto, kao da me onaj Geteov Mefisto čuknuo po ramenu „Polako, mala“. I to je ipak OK. To je taj život a ja radije biram da hodam po zemlji.  

A onda u tom lošem danu uvidite kod sebe i dozu surovosti, hladnoće, nerazumevanja, nadmenosti... ma koliko inače bili divni. Paaa da se razumemo, kad se ranjeni lav branio tako što prede? (Ako se iko i usudio da ga napadne J) Pobuni se neka mala zver u vama. Sve dok kod sebe čovek prepozna te loše momente i svestan je njihovog dejstva, sve je dobro, a život i dalje lep.

Lep je kad ne čekaš da se neko javi prvi, nego uputite tu novogodišnju čestitku, za koju se eto, ispostavi da zanimljivija nije stigla na datu adresu, kad vam poznanica, kojoj se negde i divite, kaže da u novoj treba samo da sijate kao i do sad i ostanete svoji, kad u nekada omiljenom kafiću sretnete stare prijatelje, kad vam kažu da ste „mili i dragi“, kad vam se u blizini posla otvori super chic bar, idealan za pre & after work sedeljke, kad vam u pola 2 stigne poruka da vam je haljina divno pristajala, kad vam neko kaže da ste mu ulepšali dan, kad sretnete nekog s kim možete i o fudbalu (ne samo o modi J ), kad vidite koliko je ljudi koji veruju u vas, kao superiorne, gotovo svemoćne, i koji vam ne daju da padnete, ne zato što su oni mnogo pametni, već što vaše kvalitete poznaju bolje od vas samih... gde bre da padnete?

Ako ćemo o novogodišnjim odlukama, rećiću samo da ću više ceniti sebe i svoje vreme, pažljivije slušati svoj unutrašnji glas, krenuti ponovo na treninge i uraditi nešto novo s kosom. Ono što će ostati čvrsto utemeljeno jeste moja bespoštedna vera u lepo – lepu reč, misao, ponašanje, izgled... Jer samo lepotica od zveri  može da napravi princa. Iako je Pepeljuga bila moja omiljena bajka (hm, da li zbog haljine i cipela J ), više živim ovu drugu.

Kao neko ko (kažu J) ume sa rečima, izdvojiću baš tu snagu lepe reči. Trebalo bi više trošiti njenu moć. Neće nestati. Kako i je danas malo, utoliko je i ta moć veća. Ja sam naprosto oduševljena kako ona može da učini da vas prepoznaju, pamte po njoj, da vas učini drugačijim.

Lako je pohvaliti nekoga zbog lepog osmeha, savršeno uparenih kravate i košulje, sjajnog izgleda... zbog stvari koje primete svi. Postoji i velika mogućnost da se ti komplimenti izgube u moru sličnih, da izblede, da dotraju... Mogu čak i površno da deluju. Zapitajte se nekad šta odaje to lice, taj pokret rukom dok pali cigaretu, način ka koji drži čašu... i pohvalite ga zbog toga – svega onoga što je iza: odlučnosti, sopstvene volje koju iz dana u dan sprovodi u delo, zadovoljstva sobom koje se širi tim osmehom... a sve kroz fino upakovane reči. Ta magija stvarno deluje. Ja (ću) to tako.

Foto: Tumblr