Beleske o jednoj knjizi

 

 

 

Razvedravanje u toku

Moj tata je svojevremeno čitao dnevni list „Press“  koji sam  pozajmljivala čim bi ga odložio na naslon kauča, što je bio znak „ja sam pročitao, sad možete da ga uzmete“.

Nekako sam se najviše radovala kolumni nekog Branka Rosića, iako je on tu često pominjao i engleske navijače i pivo i rok i FC Chelsea  - zapravo sve ono što ja ne volim (Paris, Real Madrid, vino- ja), ali me oduševljavala njegova sposobnost da svakodnevnim, većini neprimetnim, sitnicama da na značaju, da baš njima naglasi dramski momenat,da onako surovo realno, dočara situacije koje svi poznajemo. A sve tako sažeto, lako apsorbujuće; nema šta da vam ne bude jasno.

Zbog Rosinih tekstova sam i „Playboy“ kupovala; on u tandemu sa tadašnjim urednikom Igorem Karanovim, koji je isto „baš dobar lik“ – ozbiljna literatura, pogotovo za nekog ko gradi sopstveni novinarski stil. Ako bih mogla da biram- ja bih da budem kombinacija Branka i Duške Jovanić.

S obzirom na to da ja moram da kažem kad o nekom mislim nešto lepo (insistiram na tome bez traženja protivuusluge/komplimenta), postanem drugar sa omiljenim novinarem na Facebooku i uputim mu fino sročenu poručicu, kao  fan zvezdi rok benda, što Branko i jeste.

Da li ga je oduševilo to što je dobio pismenu poruku i šta li već, tek postali smo drugari i van ekrana, samo što još nikako da zasednemo za neki sto prekriven kariranim stolnjakom i ukrašen limenom pikslom. Ono njegovo „Gde si, lutko?“ vredi više od krune Miss Universe.

Mislim da sam njegov prvi roman „A tako je dobro počelo“ kupila među prvima; a pre nekih desetak dana stiže poruka od Branka. Izlazi mu drugi roman – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

Da se sad ne bih zaklinjala u onog u koga se kunem kad sam baš ono iskrena do srži, osećaj ponosa i počastvovanosti me držao sjajno raspoloženom bolje od šampanjca. Čak sam podesila i mail reminder na „Laguninom“ sajtu da slučajno ne bih promašila tako bitan datum.

Ušetajući u knjižaru, posle onog „zdravo“, samo sam rekla“Molim vas, knjigu Branka Rosića“; potom je uslikala pored šoljice italijanskog espresa na šanku „Terminala“ i jedva čekala da je pročitam (dve večeri u fotelji).

Nasmejao me moj drug već na prvim stranicama;tj. htela sam da ga bijem J. Pa dobro, bre, moj Branko, što dade ono ime glavnom junaku i što mu devojka ima godina koliko ja i kud prva udarna vest baš iz Pariza? Jesu li ovo neki znakovi pored puta?

Nastavljajući da čitam, zanemarila sam svoju emotivnu vezanost za određena imena; drug pisac tako lepo, neosetno uvuče čitaoca u svoje lavirinte, da čitate širom otvorenih očiju, živeći pored tih junaka. Pritajena napetost je prisutna od prve do poslednje stranice; nema šminke, Branko ništa ne krije.

Ono što mi se i u prvom romanu dopalo je to što nemam favorita ni u jednom od junaka; ne navijam ni za koga, može mi biti samo manje-više simpatičan. Ja to formulišem ovako – umeju gadno da me iznerviraju, onako da vam dođe da ih protresete za ramena. „Alo, prijatelju, pa šta to radiš“. Nemate prostora da im povlađujete, da ih sažaljevate... A ne rade oni ništa što ne radimo i mi sami – glupave odluke, ishitrene reakcije, nepromišljeni potezi. Svi imamo naslov pesme koja nas rasturi, miris prostorije koja nas teleportuje baš tamo gde ne bismo da budemo...

Branko ume da pronikne u one najskrivenije „sve što je ljudsko nije mi strano“ emocije i stanja, na koja često nismo ponosni, a često ih ni ne primećujemo. On to fino oslika onom Mefistovom hladnokrvnošću – „Ne buni se, budalo, to si ti“. Nazovimo stvari pravim imenom – savremenim rečnikom, šetajući kroz ulice koje su nam vrlo dobro poznate.

Ono što obožavam  kod Rose je što tako šmekerski ume da začini priču detaljima poput naziva proizvođača piva, tehničkih uređaja – kad napiše „Keramika Mladenovac“ priča dobije na životnosti i uverljivosti i sve te „etikete“ ne je ne usporavaju niti zatrpavaju,već naprotiv. Roman pršti od dinamike i konstantno vas vuče... Lepo je to definisao  je Teofil Pančić: „ U Rosićevom eksplozivnom romanu  i ljubi se i ubija balkanski, (ne)zasitno, kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš.“ Tako se otprilike i čita.

I na najmanji znak „opuštanja“ već na sledećoj stranici vas strefi nešto neočekivano; mali podsetnik da valja biti u pripravnosti uvek i svuda. Pored lajtomotiva romana, rečenice koja okupira misli svih junaka, da su životinje humanije od ljudi, za nauk je i podsećanje da niko našim životom ni prošeta uzalud a da se i sitni gresi ipak naplate. Kako bi naš narod rekao – svakom po zasluzi. Ili kako je mene naučio onaj što se zove isto kao junak s kojim roman počinje- nemoj, pa se ne boj.

Evo, već sad, dok ovo pišem kucajući na mom ružičastom laptopu ukrašenom zvezdicama (Carrie Bradshaw živi) u svojoj čupavoj fotelji, dok napolju pada kiša, mogu da zamislim sebe i kao „starijeg čovjeka“ kako u istoj atmosferi čitam ne znam koji po redu Rosin roman. Da ne sitničarimo sad... J kad je već ovako dobro počelo i razverdilo se... A i meni je baš strava (sweet confessions J ) – umetnica koja se druži s piscem! J Voli te tvoj lutkasti drug!

Sve, od A do Š

Od 7og razreda osnovne, pišem dnevnik. Odličan način da se ispričate s nekim pametnim, što bi rekla moja brat Gordana. Moj komentar glasi nešto drugačije – ako jednog dana neko poželi da snimi film o meni, da ima pripremljen materijal :-). Otprilike iz sličnih razloga (hoću da budem celebrity  J– tj socialite (to je više za mene) pa Bog) su mi se oduvek dopadali oni upitnici tipa „Moja azbuka“ . Dok ne udesim  priliku da me neko stvarno intervjuiše u tom kontekstu, ja sam odlučila da ovde pribeležim moju verziju „naslovo, na slovo“... umesto rekapitulacije ove odlazeće 2018.

A – Automobili. Moja prva ljubav, i prva igračka. Sestri su kupovali lutke, meni  šlepere. Mikserom za beton se danas igra moj sestrić. Želja mi je bila da vozim kamion kad porastem. Može i tenk. Volim miris nafte, zvuk motora i sve ispod haube mi je super interesantno. Jednog dana biću majstor Života. Lafčina.

B –Branko Rosić. Moj drug, uzor u novinarstvu i životu. Legenda i čovek koji učini da se osetim počastvovano  što ga poznajem. Kad smo kod novinarstva, ja bih da budem kombinacija Rose i Duške Jovanić.

V – Moja omiljena tetovaža.  „V“ kao početno slovo tatinog imena (Vidoje), rimskog  5 (za biti odličan) i pobede – victoire. Drugarica je dodala i „V“ kao „Vogue“ a  meni se u međuvremenu dopao jedan Vlada ... et voila!

D – Dostojanstvo. Osobina na koju sam ponosna i na kojoj insistiram. Retka i utoliko dragocenija.

Đ – Đorđe Tamburić  - George Styler; kolega sa fakulteta, danas vrlo uspešan dizajner, koji je „krivac“ za moje umetničko ime „Nastasja“ koje koristim na svom blogu, instagramu itd.

E – Elegancija, uvek i svuda – u govoru, pokretu, hodu, pogledu.

Ž – Život. „Ako hoćeš život, ukradi ga“. Rekla Lu Salome, ja se samo slažem.

Z – Zvezda. Moj simbol. Sve lepo i sjajno – baš kao comete Chanel.

I – Igor. Prva i prava ljubav, zbog kog znam kako je biti voljen i za koga me vežu divne uspomene. Potvrda činjenice da je Pariz grad ljubavi. I dalje najbolji čovek na svetu.

J – Jutro. Moje vreme za mene. Najlepša su mi ona u „Pastisu“ uz kafu i kroasane, i obaveznu „Politiku“

K – Kuća. S godinama me drma neki neimarski sindrom-setim se kako je moj tata sa svojih 28 počeo da zida svoju, pa se sve u meni buni što ja već nisam učinila isto... kao svojevrsnu potvrdu zrelosti i ostvarenosti.

L – Lav. Moj znak, i baš volim što sam lav na kvadrat. Skroz sam srećna sa svojim položajem zvezda.
 

M – Moda. Ceo život sa modom, po modi i u modi.

N – Noć. Najstvaralačkiji deo dana.Tad imam najviše volje, inspiracije; sve znam – šta hoću i neću. I najpametnija sam noću. Što kasnije, to bolje.

NJ – Njiva. Nema boljeg psihoterapeuta i medijuma za povezivanje sa samim sobom; oseka loših mislii energije i plima svega suprotnog.

O – Oči. „Izdajnik“ J Mogu se našminkati ali pogled ne...

P  - Pariz(anka)-pa ja!  Moj grad gde sam ja – ja i gde baš „živim“. Bezglavo zaljubljena u njegovu svetlost.

R – Rad. Lek za sve. Radoholičar. Kako bi gorepomenuti Igor rekao:“Ti  bi samo da nešto radiš“.

S – Sloboda; u pokretu, misli, izborima.

T – Teško. Reč koja u mom rečniku zapravo i ne postoji. Ništa mi nije teško i ništa i NIJE  teško.

Ć – Ćutanje. Nafiniji  sinonim iskrene povezanosti sa sobom i sa nekim.

U – Umetnica. Moj pseudonim zarađen pre 15ak godina zvanično, inače životno i profesionalno opredeljenje.

F – Ferrari. Ikona, institucija, legenda, lepota i savršenstvo. Kao Valentino u modi.

H – Haussman. Arhitektonski stil koji obožavam i zbog kog mi se vrat ukoči svaki put kad šetam Parizom. Ti visoki prozori, ukrasi od kovanog gvožđa i kitnjaste fasade su moj vizuelni prikaz sreće.

C- Caroline de Maigret, najdraža Parižanka, ne samo zbog šiški i Chanela. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je da ličim na nju (rekla još jedna fringe-obssesed mademoiselle)

Č- Če Gevara. Omiljeni filozof, poznavalac života i svih njegovih borbi.

DŽ – Džabe. Nešto što mene neće nikako. Sve se plati, naplati i isplati.

Š – Šmeker. Ženski šmeker je, zapravo, još jača fora, i to onaj pomalo retro – nekad teška za razumeti, ispratiti, poverovati. Najlepše ih je opisivao Momo Kapor. Volela bih da me tako pominju i pamte.

Foto: Pinterest, statua lava - Richard Orlinski 

Dobro je pocelo. O Branku.

“A tako je dobro pocelo”. I jeste. Prvi roman mog (samo oni koje mnogo volim mogu da ponesu taj epitet) Branka Rosica i vec bih mogla da mu kazem   -  ako vec  nisi, pocni da pises  novi. S nestrpljenjem sam ocekivala izlazak njegovog prvenca. U knjizaru odjurila prvog dana kako se pojavio u prodaji; jos kad su mi devojke iz “Lagune” rekle da “naravno imaju Rosicev roman”  i da se vec prvog dana odlicno prodaje, ja preserecna, kao da je moj.

Da me nije cekalo ludovanje o omiljenom klubu, procitala bih ga u jednom dahu. Mada sam vec i nakon prve polovine uspela da srocim lepu kritiku mom Branku, koja je, rece mi on, njemu ulepsala dan a meni dala vetar u ledja da napisem i ove redove.

A kako je sve pocelo? Pre par godina, moj tata je redovno kupovao novine “Press” a ja mu ih nedeljom otimala, kako bih se domogla omiljenog dodatka  - nedeljnika. Tu se meni dopadne kako pise jedan simpaticni cova, malo nadrkanog izraza lica al’ s necim detinje dobrocudnim u pogledu. Raspitam se odmah ko je covek, sta je, i naravno da smo postali prijatelji na Facebooku. J

Ja kako ne umem, niti hocu da cutim, kad mi se nesto dopadne, posaljem mu fino srocenu poruku kako pratim njegov rad  i obozavam njegove metafore, stil pisanja… Zdruzimo se mi tako i ja jos redovnije pocnem da pratim sve sto Branko pise, u Playboy, Elle… I zapamtim jedan detalj, iz teksta posvecenog stanju u nasoj muzikci, tubrbo-folku, kafanama itd. Opisuje covek scenu kako se nalazi u toaletu i razmislja o necemu vaznomo, naslonjen na vodokotlic  made in Serbia sa logoom :Keramike Mladenovac”. Pa odusevila sam se! Takvo oko i rec za detalje i sve one naizgled nebulozno blentave zivotne situacije!

I padne moja resolution – moj novinarski deo licnosti odluci da zeli da bude nekakva sublimacija Duske Jovanic i Branka Rosica. Savrseno, a!

Kad god se Branko i ja cujemo, sve dogovaramo  kafu s rakijicom, u nekom kafancetu sa nezaobilaznim kariranim stolnjacima. Do tad se pratimo ovako… a ja jos pomalo iznenadjena sto imam priliku da se druzim sa covekom kog nazivaju legendom urbanog Beograda. A ja niti slusam pank, niti volim pivo, niti navijam za njegov Celzi. J Al’niko ne pise kao on, onako kako bi razgovarali obicni ljudi, kako govori ulica u onom svom najzivotnijem obliku, “da ga ceo svet razume”.

“A tako je dobro pocelo” vec s prvim redovima lici na Branka. Odmah vidite da je to on, da je tu sve ono njegovo, ali je, bar po mom vidjenju, ozbiljniji, brutalniji, surovo realniji, ogoljeniji od onoga sto sam ja kao ocekivala od njega. Negde sam imala ideju da ce u centru paznje biti neki tamo npr.dorcolski mangup, sa sarmom James Deana, kad ono marketinski ekspert. E taj junak me na momente tako “nervirao” onako da bih ga rado “odalamila”   - Alo covece, dodji sebi! Ali i pored toga, sve vreme se covek nekako brine hoce li se taj “kreten” izvuci na kraju.

Branko je fantasticno docarao sve one atomski sitne detalje unutrasnjih previranja, situacija … da nema sanse da ne pomislite “pa ovo sam mogao biti i ja”. Da se ne lazemo. Zato sto nekad svi mi pojma nemamo sta radimo i koji nam je djavo. Mora se razumeti i ono sto nije logicno, razumno, normalno… jer je ljudsko. Zivotno! Bravo (moj) Branko!

Foto/ www.nedeljnik.co.rs