Sve, od A do Š

Od 7og razreda osnovne, pišem dnevnik. Odličan način da se ispričate s nekim pametnim, što bi rekla moja brat Gordana. Moj komentar glasi nešto drugačije – ako jednog dana neko poželi da snimi film o meni, da ima pripremljen materijal :-). Otprilike iz sličnih razloga (hoću da budem celebrity  J– tj socialite (to je više za mene) pa Bog) su mi se oduvek dopadali oni upitnici tipa „Moja azbuka“ . Dok ne udesim  priliku da me neko stvarno intervjuiše u tom kontekstu, ja sam odlučila da ovde pribeležim moju verziju „naslovo, na slovo“... umesto rekapitulacije ove odlazeće 2018.

A – Automobili. Moja prva ljubav, i prva igračka. Sestri su kupovali lutke, meni  šlepere. Mikserom za beton se danas igra moj sestrić. Želja mi je bila da vozim kamion kad porastem. Može i tenk. Volim miris nafte, zvuk motora i sve ispod haube mi je super interesantno. Jednog dana biću majstor Života. Lafčina.

B –Branko Rosić. Moj drug, uzor u novinarstvu i životu. Legenda i čovek koji učini da se osetim počastvovano  što ga poznajem. Kad smo kod novinarstva, ja bih da budem kombinacija Rose i Duške Jovanić.

V – Moja omiljena tetovaža.  „V“ kao početno slovo tatinog imena (Vidoje), rimskog  5 (za biti odličan) i pobede – victoire. Drugarica je dodala i „V“ kao „Vogue“ a  meni se u međuvremenu dopao jedan Vlada ... et voila!

D – Dostojanstvo. Osobina na koju sam ponosna i na kojoj insistiram. Retka i utoliko dragocenija.

Đ – Đorđe Tamburić  - George Styler; kolega sa fakulteta, danas vrlo uspešan dizajner, koji je „krivac“ za moje umetničko ime „Nastasja“ koje koristim na svom blogu, instagramu itd.

E – Elegancija, uvek i svuda – u govoru, pokretu, hodu, pogledu.

Ž – Život. „Ako hoćeš život, ukradi ga“. Rekla Lu Salome, ja se samo slažem.

Z – Zvezda. Moj simbol. Sve lepo i sjajno – baš kao comete Chanel.

I – Igor. Prva i prava ljubav, zbog kog znam kako je biti voljen i za koga me vežu divne uspomene. Potvrda činjenice da je Pariz grad ljubavi. I dalje najbolji čovek na svetu.

J – Jutro. Moje vreme za mene. Najlepša su mi ona u „Pastisu“ uz kafu i kroasane, i obaveznu „Politiku“

K – Kuća. S godinama me drma neki neimarski sindrom-setim se kako je moj tata sa svojih 28 počeo da zida svoju, pa se sve u meni buni što ja već nisam učinila isto... kao svojevrsnu potvrdu zrelosti i ostvarenosti.

L – Lav. Moj znak, i baš volim što sam lav na kvadrat. Skroz sam srećna sa svojim položajem zvezda.
 

M – Moda. Ceo život sa modom, po modi i u modi.

N – Noć. Najstvaralačkiji deo dana.Tad imam najviše volje, inspiracije; sve znam – šta hoću i neću. I najpametnija sam noću. Što kasnije, to bolje.

NJ – Njiva. Nema boljeg psihoterapeuta i medijuma za povezivanje sa samim sobom; oseka loših mislii energije i plima svega suprotnog.

O – Oči. „Izdajnik“ J Mogu se našminkati ali pogled ne...

P  - Pariz(anka)-pa ja!  Moj grad gde sam ja – ja i gde baš „živim“. Bezglavo zaljubljena u njegovu svetlost.

R – Rad. Lek za sve. Radoholičar. Kako bi gorepomenuti Igor rekao:“Ti  bi samo da nešto radiš“.

S – Sloboda; u pokretu, misli, izborima.

T – Teško. Reč koja u mom rečniku zapravo i ne postoji. Ništa mi nije teško i ništa i NIJE  teško.

Ć – Ćutanje. Nafiniji  sinonim iskrene povezanosti sa sobom i sa nekim.

U – Umetnica. Moj pseudonim zarađen pre 15ak godina zvanično, inače životno i profesionalno opredeljenje.

F – Ferrari. Ikona, institucija, legenda, lepota i savršenstvo. Kao Valentino u modi.

H – Haussman. Arhitektonski stil koji obožavam i zbog kog mi se vrat ukoči svaki put kad šetam Parizom. Ti visoki prozori, ukrasi od kovanog gvožđa i kitnjaste fasade su moj vizuelni prikaz sreće.

C- Caroline de Maigret, najdraža Parižanka, ne samo zbog šiški i Chanela. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je da ličim na nju (rekla još jedna fringe-obssesed mademoiselle)

Č- Če Gevara. Omiljeni filozof, poznavalac života i svih njegovih borbi.

DŽ – Džabe. Nešto što mene neće nikako. Sve se plati, naplati i isplati.

Š – Šmeker. Ženski šmeker je, zapravo, još jača fora, i to onaj pomalo retro – nekad teška za razumeti, ispratiti, poverovati. Najlepše ih je opisivao Momo Kapor. Volela bih da me tako pominju i pamte.

Foto: Pinterest, statua lava - Richard Orlinski 

Hronika jedne subote

Dnevnik je pri kraju i ona šarmantna voditeljka upravo izgovori kako mališani treba da se pripreme za sankanje jer sneg uskoro stiže. Pa i ja sam evo tek jutros tresući se od hladnoće ukapirala da je zima tu. Da nisam pre neki dan čula pitanje „A šta ćeš ti za Novu Godinu?“ i jutros videla onog svetlećeg irvasa ispred „Ušća“ teško da bih poverovala da će uskoro 2018a. Gledam jutros kako „klize“ one ledenice niz zidove tržnog centra i već vidim kako se prebacujem u praznični mod koji se kod mene manifestuje pojačanom željom da se bude dobra vila (nisam baš za patuljka) i činim druge ljude srećnim.

Najviše sam se divila onim ukrasima i girlandama sa grančicama jela... osetih se kao da sam junakinja  nekog  melodramatičnog filma... samo fali da Din Martin zapevuši nešto i da proleti po koja pahulja. Ja samo fizički koračam po onim spratovima a misli su mi već u nekoj kućici koju dobijete kad na Pinterestu ukucate cosy, winter, interior... Hm. Kuća. Koliko god da je danas drugo vreme, ja ne mogu da pobegnem od želje da sagradim svoju kuću. Kako je moj tata u mojim godinama imao dve a ja ni običnu šupicu? Proradio mi neki sindrom velikog vezira pa bih da napravim nešto trajno, čvrsto, za budućnost... I ništa mene teši to drugo vreme. Čini mi se da se tom građevinom čovek potvrđuje kao zrela, odrasla, sposobna osoba. Već sam ja smislila gde bi mi majstor Mlađa sagradio kamin...  I zato se od svih onih radnji najviše zadržah u Zara home. Lepo sam ja rekla da čovek postaje svestan da je zašao u neke godine kad više gleda tiganje nego haljine J. Dobro, ovde nije bilo tiganja, ali svi oni čupavi jastučići, pa prekrivači sa zvezdicama, pa sveće i ramovi za slike... Sve ono što simboliše ušuškan, spokojan, lep život, ispunjen pravim životnim radostima... Braneći se od poludelih emocija, kažem sebi:“Natalija, izlazi odavde“ . Ali mi one mekane zvezde ne izbijaju iz glave.

Plan B se mora imati; pa ako već (ali to samo za sad) ne mogu sagraditi novu kuću,onda ćemo srediti ovu koju imamo. Samo da prođe ova zima, pa nekako s proleća, metalnu četkicu u ruke pa da se fino sastruže stara farba sa ograde pa lagano... i da se Mlađa rezerviše za radove na potkrovlju.

Subotnja turneja se nastavila sa mojih 30 minuta, da se popije kafica u Ice bistrou i izbistri „Politika“. Tu me oduševi tekst o pekari sa Đeram pijace – tamo rade dve sjajne dame, koje svojim dosetkama i međusobnim zadirkivanjima svakog dana nasmeju sugrađane koji su im baš zbog tih osmeha, čini mi se više nego hleba i peciva, verni. E o tome treba da se piše i priča; da se pohvale i istaknu ljudi koji rade nešto dobro. Zato se i valja zahvaliti svakom ko nam u život donese nešto lepo – to je jedino na čemu treba insistirati a ne samo tek tako spomenuti.  Lošeg će uvek biti, ali hajde da se više hvalimo. I onda dolazi moja omiljena kelnerica Maja, koja ume tako iskreno i čisto da udeli kompliment, i saopštava: „Danas nemoj da mi daješ parice za kafu, mi te ovde svi mnogo volimo i možemo bar kafom da te častimo“. Ja ne znam koji je meni đavo ali umalo da me rasplače. Maja je jedno čarobno stvorenje koje se pretvori u osmeh kad vas sretne, s licem lutke i nekom najprirodnijom srdačnošću. E ja bih zbog nje išla i u drugi kraj grada, k’o onaj narod u pekaricu na Đermu. Sve to jesu naizgled male stvari ali ih treba visoko vrednovati, jer upravo te sličice iz svakodnevnog života čine da on biva stabilniji i ćvršći, da se ne osipa, kako bi rekao Ivo Andrić.

Za kraj dana – simpatična anegdota; telefoniram hemijskom čišćenju i javlja se jedna od onih finih gospođa. Tokom razgovora, kaže ona: „Jao, što volim ja kad se Vi javite, tako imate umilan glas, kao da slušam ono glasanje na Evroviziji“. Mogla je da mi ne kaže, ali jeste. 

„Pametni ljudi brzo primete pravu energiju, a svima nama je potrebna podrška da istrajemo. Niko ne može sve sam“ izgovori pre neki dan Dušan Rajić, vrhunski sportski trening i momak koji se svojim kvalitetima i vrednostima, koje propagira,  bori za jedan lepši, zdraviji život u njegovom punom značenju. To se nadovezuje u najveću od svih istina u koju verujem – da će lepota spasiti svet. Niko ne može sam i ni treba da bude sam a sve one koji nam ulepšavaju sekunde, minute, sate, dane... njih treba nagraditi bar lepom rečju. Ne zato što tako piše u knjigama o bontonu, nego što je tako jedino ispravno i po srcu i po razumu. Tako se čuvaju ljudi i grade kuće i mostovi.

Foto: Pinterest