Hronika jedne subote

Dnevnik je pri kraju i ona šarmantna voditeljka upravo izgovori kako mališani treba da se pripreme za sankanje jer sneg uskoro stiže. Pa i ja sam evo tek jutros tresući se od hladnoće ukapirala da je zima tu. Da nisam pre neki dan čula pitanje „A šta ćeš ti za Novu Godinu?“ i jutros videla onog svetlećeg irvasa ispred „Ušća“ teško da bih poverovala da će uskoro 2018a. Gledam jutros kako „klize“ one ledenice niz zidove tržnog centra i već vidim kako se prebacujem u praznični mod koji se kod mene manifestuje pojačanom željom da se bude dobra vila (nisam baš za patuljka) i činim druge ljude srećnim.

Najviše sam se divila onim ukrasima i girlandama sa grančicama jela... osetih se kao da sam junakinja  nekog  melodramatičnog filma... samo fali da Din Martin zapevuši nešto i da proleti po koja pahulja. Ja samo fizički koračam po onim spratovima a misli su mi već u nekoj kućici koju dobijete kad na Pinterestu ukucate cosy, winter, interior... Hm. Kuća. Koliko god da je danas drugo vreme, ja ne mogu da pobegnem od želje da sagradim svoju kuću. Kako je moj tata u mojim godinama imao dve a ja ni običnu šupicu? Proradio mi neki sindrom velikog vezira pa bih da napravim nešto trajno, čvrsto, za budućnost... I ništa mene teši to drugo vreme. Čini mi se da se tom građevinom čovek potvrđuje kao zrela, odrasla, sposobna osoba. Već sam ja smislila gde bi mi majstor Mlađa sagradio kamin...  I zato se od svih onih radnji najviše zadržah u Zara home. Lepo sam ja rekla da čovek postaje svestan da je zašao u neke godine kad više gleda tiganje nego haljine J. Dobro, ovde nije bilo tiganja, ali svi oni čupavi jastučići, pa prekrivači sa zvezdicama, pa sveće i ramovi za slike... Sve ono što simboliše ušuškan, spokojan, lep život, ispunjen pravim životnim radostima... Braneći se od poludelih emocija, kažem sebi:“Natalija, izlazi odavde“ . Ali mi one mekane zvezde ne izbijaju iz glave.

Plan B se mora imati; pa ako već (ali to samo za sad) ne mogu sagraditi novu kuću,onda ćemo srediti ovu koju imamo. Samo da prođe ova zima, pa nekako s proleća, metalnu četkicu u ruke pa da se fino sastruže stara farba sa ograde pa lagano... i da se Mlađa rezerviše za radove na potkrovlju.

Subotnja turneja se nastavila sa mojih 30 minuta, da se popije kafica u Ice bistrou i izbistri „Politika“. Tu me oduševi tekst o pekari sa Đeram pijace – tamo rade dve sjajne dame, koje svojim dosetkama i međusobnim zadirkivanjima svakog dana nasmeju sugrađane koji su im baš zbog tih osmeha, čini mi se više nego hleba i peciva, verni. E o tome treba da se piše i priča; da se pohvale i istaknu ljudi koji rade nešto dobro. Zato se i valja zahvaliti svakom ko nam u život donese nešto lepo – to je jedino na čemu treba insistirati a ne samo tek tako spomenuti.  Lošeg će uvek biti, ali hajde da se više hvalimo. I onda dolazi moja omiljena kelnerica Maja, koja ume tako iskreno i čisto da udeli kompliment, i saopštava: „Danas nemoj da mi daješ parice za kafu, mi te ovde svi mnogo volimo i možemo bar kafom da te častimo“. Ja ne znam koji je meni đavo ali umalo da me rasplače. Maja je jedno čarobno stvorenje koje se pretvori u osmeh kad vas sretne, s licem lutke i nekom najprirodnijom srdačnošću. E ja bih zbog nje išla i u drugi kraj grada, k’o onaj narod u pekaricu na Đermu. Sve to jesu naizgled male stvari ali ih treba visoko vrednovati, jer upravo te sličice iz svakodnevnog života čine da on biva stabilniji i ćvršći, da se ne osipa, kako bi rekao Ivo Andrić.

Za kraj dana – simpatična anegdota; telefoniram hemijskom čišćenju i javlja se jedna od onih finih gospođa. Tokom razgovora, kaže ona: „Jao, što volim ja kad se Vi javite, tako imate umilan glas, kao da slušam ono glasanje na Evroviziji“. Mogla je da mi ne kaže, ali jeste. 

„Pametni ljudi brzo primete pravu energiju, a svima nama je potrebna podrška da istrajemo. Niko ne može sve sam“ izgovori pre neki dan Dušan Rajić, vrhunski sportski trening i momak koji se svojim kvalitetima i vrednostima, koje propagira,  bori za jedan lepši, zdraviji život u njegovom punom značenju. To se nadovezuje u najveću od svih istina u koju verujem – da će lepota spasiti svet. Niko ne može sam i ni treba da bude sam a sve one koji nam ulepšavaju sekunde, minute, sate, dane... njih treba nagraditi bar lepom rečju. Ne zato što tako piše u knjigama o bontonu, nego što je tako jedino ispravno i po srcu i po razumu. Tako se čuvaju ljudi i grade kuće i mostovi.

Foto: Pinterest

Trilogija jednog dana. Beleške.

Pismo

Čekajući jutros, u čini se beskrajnom redu u pošti, i usput se nervirajući kako jedan mlad čovek od 25 godina i nešto, ne ume da se snađe sa slanjem Post Express pošiljke (ne razumem i tačka), primetim veliki plakat sa natpisom „Deco, pišite Deda Mrazu“. Sve je tu, i jelka i taj deka i kitnjasta slova... Uf, kakvo bih ja pismo sročila (što kaže moj drug Nenad – Ti to baš umeš lepo da napišeš), pa oslikala... Trgnem se onda i kažem sebi: „Daj bre Nato, ne bi bilo fer prema toj deci J“. Dobro, neću pisati pismo, ali želje i sva ta novogodišnja euforija... može! Jeste, svi mi znamo da ta jedna noć neće promeniti Bog zna šta i da je ipak samo jednom u godini dana, ali svako ima prava na parče čarolije. Ionako sam mišljenja da sreća baš i nije dugoročno stanje (valja mu težiti svakako) već više liči na skupinu treperavih zvezda (neke veće, neke manje)  što tako bljesnu s vremena na vreme, pa što više sakupiš, to bolje po tebe. Liči možda na hvatanje leptira; treba umeti – očima, rukama, srcem... kako god. Tako je i svaka Nova  Godina zapravo  novi pokušaj da budemo bolji i sebi i drugima, da popravimo i ulepšamo sve što je moguće. 

Ja sam svoju želju precizno osmislila - jedna, ali vredna; skromna možda, ali za mene velika. Želim da mi ta Nova Godina počne isto onako kao što  je započeo 26.09.2013. 

Hrabrost je u istini

Ja sam to što jesam. Liči na stihove iz jednog folk hita. J Ali tako je. Svaka vrsta laži, neistine, pretvaranja me užasno opterećuje. Čak je nekako zamorno i dosadno. Jednom sam u životu nešto krupno slagala i tata me i godinama posle toga redovno podseća J. Tada je to značilo narušeno poverenje i sumnju u buduće postupke, ali smo postigli dogovor, kog se pridržavam, da će to biti prvi i poslednji put. Imajući u vidu da je tata „generalskog“ kova, nije se valjalo šaliti s tim obećanjem. Tako sam i shvatila koliko bilo kakva laž može da košta. Uglavnom ne odmah, već kasnije, što je mnogo gore, jer tek onda nema nazad. Već zastarelo.

Dakle, istina na sunce (i srce na teren J ). Prvo i najvažnije – biti iskren prema sebi. Kad onda lepo sagledaš sebe i prihvatiš da si i divan, i nikakav i jak i slab i glup i prepametan i blesav i tužan i presrećan... biće totalnih kontrasta i savršenog sklada, onda možeš dalje. Priznanje oslobađa i daje hrabrost. I to osećanje je toliko jako da čini da i sami sebe ubedite da ste oko srca stavili neprobojni pancir, sve i da je na njemu samo komad svilene tkanine. Nemate čega da se bojite a to je zapravo to.

Najvažnije je da ste sa sobom načisto i da se držite svog puta (always my way).

Zaljubljivi post

1. „Bezobrazno“ lep pogled
2. Najlepši glas na svetu
3. Osmeh od milijardu dolara
4. „Slučajno“ poslat smajli sa dva srca umesto očiju – rezervisan samo za njega
5. Zvuk koraka na putu do teretane
6. Foto – dokumentacija  kombinacija različitih ready for night out stajlinga
7. Savršeno prepeglana kragna bele košulje
8. Uzrečice koje bi bile smešne da ih neko drugi izgovori
9. Stav like a boss – koji u svakoj drugoj opciji iritira
10. Glupe sitnice koje nedostaju kad neko nedostaje

Foto: Tumblr