Trilogija jednog dana. Beleške.

Pismo

Čekajući jutros, u čini se beskrajnom redu u pošti, i usput se nervirajući kako jedan mlad čovek od 25 godina i nešto, ne ume da se snađe sa slanjem Post Express pošiljke (ne razumem i tačka), primetim veliki plakat sa natpisom „Deco, pišite Deda Mrazu“. Sve je tu, i jelka i taj deka i kitnjasta slova... Uf, kakvo bih ja pismo sročila (što kaže moj drug Nenad – Ti to baš umeš lepo da napišeš), pa oslikala... Trgnem se onda i kažem sebi: „Daj bre Nato, ne bi bilo fer prema toj deci J“. Dobro, neću pisati pismo, ali želje i sva ta novogodišnja euforija... može! Jeste, svi mi znamo da ta jedna noć neće promeniti Bog zna šta i da je ipak samo jednom u godini dana, ali svako ima prava na parče čarolije. Ionako sam mišljenja da sreća baš i nije dugoročno stanje (valja mu težiti svakako) već više liči na skupinu treperavih zvezda (neke veće, neke manje)  što tako bljesnu s vremena na vreme, pa što više sakupiš, to bolje po tebe. Liči možda na hvatanje leptira; treba umeti – očima, rukama, srcem... kako god. Tako je i svaka Nova  Godina zapravo  novi pokušaj da budemo bolji i sebi i drugima, da popravimo i ulepšamo sve što je moguće. 

Ja sam svoju želju precizno osmislila - jedna, ali vredna; skromna možda, ali za mene velika. Želim da mi ta Nova Godina počne isto onako kao što  je započeo 26.09.2013. 

Hrabrost je u istini

Ja sam to što jesam. Liči na stihove iz jednog folk hita. J Ali tako je. Svaka vrsta laži, neistine, pretvaranja me užasno opterećuje. Čak je nekako zamorno i dosadno. Jednom sam u životu nešto krupno slagala i tata me i godinama posle toga redovno podseća J. Tada je to značilo narušeno poverenje i sumnju u buduće postupke, ali smo postigli dogovor, kog se pridržavam, da će to biti prvi i poslednji put. Imajući u vidu da je tata „generalskog“ kova, nije se valjalo šaliti s tim obećanjem. Tako sam i shvatila koliko bilo kakva laž može da košta. Uglavnom ne odmah, već kasnije, što je mnogo gore, jer tek onda nema nazad. Već zastarelo.

Dakle, istina na sunce (i srce na teren J ). Prvo i najvažnije – biti iskren prema sebi. Kad onda lepo sagledaš sebe i prihvatiš da si i divan, i nikakav i jak i slab i glup i prepametan i blesav i tužan i presrećan... biće totalnih kontrasta i savršenog sklada, onda možeš dalje. Priznanje oslobađa i daje hrabrost. I to osećanje je toliko jako da čini da i sami sebe ubedite da ste oko srca stavili neprobojni pancir, sve i da je na njemu samo komad svilene tkanine. Nemate čega da se bojite a to je zapravo to.

Najvažnije je da ste sa sobom načisto i da se držite svog puta (always my way).

Zaljubljivi post

1. „Bezobrazno“ lep pogled
2. Najlepši glas na svetu
3. Osmeh od milijardu dolara
4. „Slučajno“ poslat smajli sa dva srca umesto očiju – rezervisan samo za njega
5. Zvuk koraka na putu do teretane
6. Foto – dokumentacija  kombinacija različitih ready for night out stajlinga
7. Savršeno prepeglana kragna bele košulje
8. Uzrečice koje bi bile smešne da ih neko drugi izgovori
9. Stav like a boss – koji u svakoj drugoj opciji iritira
10. Glupe sitnice koje nedostaju kad neko nedostaje

Foto: Tumblr