„Treba se, Natalija, s tobom družiti. Može čovek svašta
pametno da nauči“. „Isto tako i od tebe“.
Ovako otprilike izgleda ranojutarnji razgovor jednog „momka“ i jedne „devojčice“, pošto smo utvrdili da to
s godinama nama ne ide. .. onda jednostavno – batali.
Prošlo je godinu dana otkako smo gore pomenuti momak i ja
vodili sličan razgovor – a koji je meni mnogo pomogao da donesem neke jako
važne i krupne odluke.
Imate u životu one
ljude koji sve i da ne urade ništa posebno (zvanično priznato veliko) a umeju
da vam preokrenu svet – a neretko ga svedu
na ono fizičko polje oko njih samih. S njima je sve kao brza i
uzbudljiva, a ipak sigurna vožnja; drže vas stalno u pripravnosti, intrigiraju,
teraju da budete vispreniji, čvršći, opuštanja nema. Istinski životni
kondicioni treneri – nešto poput omiljenog mi Faustovog Mefista. A eto, i on mi
je za srce prirastao još u srednjoj... iako je đavolak.
Jedna od najpametnijih i najvažnijih rečenica koju sam čula još tog oktobra 2017, glasila
je: „Zašto bih ja čitav život radio za drugog i dobijao mrvice, kad nisam ništa
manje pametan i sposoban i kad mogu da zarađujem i to toliko i vozim isti takav
auto?“. Osvešćenje pa prosvetljenje i razvedravanje.
Naučena lekcija primenljiva
na sve segmente života, podvučeno „pametan i sposoban“.
Svest o sebi i sopstvenim kvalitetima, granicama i visinama
je najveća mudrost – ali ona svest koja dolazi iz dubine bića, a ne da vas na
to podsećaju post it papirići, tj mora neko da vas cima za rukav i ponavljak’o
papagaj „ej, super si“. Kad znaš ko si i šta si, nemaš se čega bojati, znaš i
šta hoćeš i šta nećeš, pa i kad padneš, mnogo brže ustaneš. Pera Kojot moj
brat. Znaš i gde si slab i gde može da zaboli, ali ne praviš famu oko toga,
nego otresešto k’o sneg i ideš dalje. Trening je čudo, a vežba čini majstora.
Meni definitivno najviše prijaju i najkorisniji su mi ti
„muški razgovori“, u svim značenjima. Nema sentimentalnosti, nema oklevanja i
diplomatskog zaobilaženja suštine, samo oštro, direktno, kratko i jasno. Spartanski.
Razgovor s početka priče se nastavio mojim monologom. Nemamo
sto života, zato treba uzeti ono šta možeš i uživati u tome. Alavost stop. Sami
najbolje znate koliko vam nešto znači i koliko je važno (šta god neko drugi
mislio o tome). Ne radim ništa da bi mi se vratilo, već zato što tako osećam i
i znam koliko čini da se osećam bolje. Sve i da je, kako bi neki rekli,
glupost. I onda sam zahvalna na tome. A mora se i znati koliko možeš i šta sve
možeš, gde se nalaze one infracrvene granice (pljačkaši dijamanata znaju).
Ne može nam možda svako dati onoliko koliko bismo mi želeli,
iz ma kog razloga. Ako ga već želimo u svom životu, opet iz ma kog razloga, jer
jednostavno tako osećamo, onda se prigovori odbijaju. Ako te već nešto ili neko
usrećuje, samo pustiš da te to osećanje drži...Kako je Duško Radović govorio,
sreća je nekad tako mala i skoro nevidljiva... a ja bih rekla da ona istinska,
što vam daje krila, i ne može biti dugoročno stanje već skup svetlucavih
momenata – skupiti ih što više, to je cilj! Uvek se trudim da tim momentima
dajem na značaju i da ih još više veličam; to je neki moj sistem širenja dobrog
kako bi ono sve obojilo. Na lepom se insistira, ono se ne spominje samo tako
reda radi, da obrnemo Don Korleonovu rečenicu.
Računa se i pamti i podvlači svaki pogled, reč, osmeh... jer
da se ne lažemo, svi mi dobro znamo šta nam se u tom trenutku dešava u glavi,
srcu i šta rade oni leptiri.
A sve to uz pametnu preraspodelu energije. Bataliti nešto što nam već dokazano ne ide,
nije odustajanje već korisna odluka u
cilju fokusiranja na ono u čemu smo dobri. Pa ničija glava nije toliko otporna
na udaranje o zid – jednom mora biti dosta.
Zato u mom životu posebno mesto zauzimaju ljudi koji me
inspirišu i učine da spoznam štošta o sebi i životu a da onda mogu reći „Wow,
vidi šta sam sve naučila“ i da ja osećam da sam porasla i izbrusila svoje
kvalitete. Niko ne kaže da je s njima lako, ali ja verujem da je to
kvalitetniji način učenja. To su upravo oni koji vas fasciniraju svojim
umom (ako su uz to i zgodni, još bolje J), pa je nekad dovoljna i jedna njihova reč, da
grudvom snega pokrenete lavinu.
Нема коментара:
Постави коментар