La vie est belle. La belle et la bete. Igra reči mog omiljenog francuskog  i velika istina. Život je lep(otica) i zver. Ali je život  i drugačije ne ide. Nije da sad mračim sve ove novogodišnje radosti i euforiju, jer i sama uživam  u ukrašavanju i svetlucanju, ali, realno nije početak nove ere. S godinama sam prestala da gledam na prelazak iz 31. decembra u 1. januar kao na veliki početak, spektakularnu prekretnicu... Aaaa jok. Mimo slatkog ludila, ja je više vidim kao momenat da bacim letimičan pogled unazad i podsetim se da je prošlo 365 dana. Šta se uradilo, jesmo li na pravom putu? Bez mnogo analiza, idemo dalje; već je trebalo uhvatiti zalet za nove poduhvate.Vreme je ipak najdragocenija stvar na svetu, s  kojom valja pametno, bez (mnogo) kockanja.

Već s prvim danima nove godine, podseti me život da može i ovako i onako, da nema ušuškavanja i uljuljkivanja i da stalno moram da pomeram neke svoje granice. Besprekoran stajling, haljina u stilu Kate Moss, neumorno plesanje, potpetice koje osećaš kao da su baletanke, omiljene pesme, osmeh koji ne silazi s lica, dragi ljudi, beogradska zora na Dunavu... i sve je super. Samo par sati kasnije novi izazov, novi ispit koji će pokazati koliko ste jaki ili slabi, podsetiti šta je kockica koja nedostaje... Sruši se svet uz tresak. Ne ostaje ništa drugo no  da se pokupe šljokice pootpadale sa suknjice koja nije doživela svoju premijeru. Uz najveću želju, savršen plan, savršen izgled, čuveno pozitivno razmišljanje... ništa; samo bes, tuga, nemoć, razočarenje jer se jedan baš mali san nije ostvario. Eto, kao da me onaj Geteov Mefisto čuknuo po ramenu „Polako, mala“. I to je ipak OK. To je taj život a ja radije biram da hodam po zemlji.  

A onda u tom lošem danu uvidite kod sebe i dozu surovosti, hladnoće, nerazumevanja, nadmenosti... ma koliko inače bili divni. Paaa da se razumemo, kad se ranjeni lav branio tako što prede? (Ako se iko i usudio da ga napadne J) Pobuni se neka mala zver u vama. Sve dok kod sebe čovek prepozna te loše momente i svestan je njihovog dejstva, sve je dobro, a život i dalje lep.

Lep je kad ne čekaš da se neko javi prvi, nego uputite tu novogodišnju čestitku, za koju se eto, ispostavi da zanimljivija nije stigla na datu adresu, kad vam poznanica, kojoj se negde i divite, kaže da u novoj treba samo da sijate kao i do sad i ostanete svoji, kad u nekada omiljenom kafiću sretnete stare prijatelje, kad vam kažu da ste „mili i dragi“, kad vam se u blizini posla otvori super chic bar, idealan za pre & after work sedeljke, kad vam u pola 2 stigne poruka da vam je haljina divno pristajala, kad vam neko kaže da ste mu ulepšali dan, kad sretnete nekog s kim možete i o fudbalu (ne samo o modi J ), kad vidite koliko je ljudi koji veruju u vas, kao superiorne, gotovo svemoćne, i koji vam ne daju da padnete, ne zato što su oni mnogo pametni, već što vaše kvalitete poznaju bolje od vas samih... gde bre da padnete?

Ako ćemo o novogodišnjim odlukama, rećiću samo da ću više ceniti sebe i svoje vreme, pažljivije slušati svoj unutrašnji glas, krenuti ponovo na treninge i uraditi nešto novo s kosom. Ono što će ostati čvrsto utemeljeno jeste moja bespoštedna vera u lepo – lepu reč, misao, ponašanje, izgled... Jer samo lepotica od zveri  može da napravi princa. Iako je Pepeljuga bila moja omiljena bajka (hm, da li zbog haljine i cipela J ), više živim ovu drugu.

Kao neko ko (kažu J) ume sa rečima, izdvojiću baš tu snagu lepe reči. Trebalo bi više trošiti njenu moć. Neće nestati. Kako i je danas malo, utoliko je i ta moć veća. Ja sam naprosto oduševljena kako ona može da učini da vas prepoznaju, pamte po njoj, da vas učini drugačijim.

Lako je pohvaliti nekoga zbog lepog osmeha, savršeno uparenih kravate i košulje, sjajnog izgleda... zbog stvari koje primete svi. Postoji i velika mogućnost da se ti komplimenti izgube u moru sličnih, da izblede, da dotraju... Mogu čak i površno da deluju. Zapitajte se nekad šta odaje to lice, taj pokret rukom dok pali cigaretu, način ka koji drži čašu... i pohvalite ga zbog toga – svega onoga što je iza: odlučnosti, sopstvene volje koju iz dana u dan sprovodi u delo, zadovoljstva sobom koje se širi tim osmehom... a sve kroz fino upakovane reči. Ta magija stvarno deluje. Ja (ću) to tako.

Foto: Tumblr