Beleške iz dnevnika

Noćas namerno ne otvorim poruku od moje @askawolf. Vidim početak: „Ti si divna...“ i rekoh, neka je za ujutru, da mi lepo počne dan. Baš sam htela tako.

Nastavak je bio „u svakom pogledu...“. Kada jedno takvo biće, multitalentovana žena od koje i ja učim modu, koja je tako hrabro svoja, veruje u mene, to je i sjajna podrška, motivacija ali i velika odgovornost.

Jednostavno, moj mozak to obrađuje ovako – zar te ne bi bilo sramota da ne ispuniš sve to što ti ljudi očekuju od tebe, ti ljudi kojima se  i sama diviš ? ( dodatno pojačano polaganjem računa samoj sebi, najvećem sudiji od svih)

Tu je onda i još jedna sjajna devojka (just to name a few), moja Nevena, plavokosa čupavica koja me jedne vračarske noći kupila svojom energijom i fuksija Lesilla platformama. To isto stvorenje danas osvaja Pariz u svom fuksija kaputu  istim onim osmehom večite devojčice. Kad  ona kaže da veruje u mene, to mi je isto kao direktno ubrizgavanje pozitivnog ludila u vene. Pre neki dan mi šalje poruku „Ženska, hoćemo li na kafu u Mon Paris?“ misleći da sam još uvek tamo pa da zasednemo u bašticu njoj omiljenog restorana. Eto, nek to bude mali znak pored puta da se, Bože moj, podrazumeva da sam u mom gradu svetlosti... jer ko me ijednom video, zna da sam ja Ajfelova kula sa zvezdom, i beretkom kad pada kiša, jer šiške... 

Koliko god da ste jaki i sposobni, bili toga  svesni ili ne, i vi sami i ljudi oko vas, podrška je uvek dobrodošla,  pogotovo od ljudi koji su vam bliski, oni koji (trebalo bi) vas najbolje poznaju i čije se mišljenje posebno vrednuje. I to je znak velike ljubavi...

Milan Marić je u jednom intervjuu za Vice.com to sjajno objasnio; čovek je koncizno, muški izgovorio ono o čemu ja blebećem godinama...

„Najgora stvar koju neko može da mi kaže je da sam super i da se oni ne brinu za mene. To me jako trigeruje.“ Objasnio je kako mu ne treba podrška, pažnja i briga ali da bi voleo da zna da je ima od bliskih ljudi.

„Meni je to potrebno, samo ne na prvoloptaški način, ne na način na koji ti pažnju i brigu posvećuje komšija.“

Ako mu neko kaže da misli da je sve u redu sa njim, to, u njegovoj percepciji, predstavlja gotovo najgoru vrstu uvrede.

On s namerom plasira “odlučnost“ oko sebe, ali bliske osobe bi trebalo da znaju da postoje stvari iza toga.

„Kad mi neko kaže da misli da sam ja okej, da sam stabilno, to znači da ne vidi da je sve to što ja radim u stvari najgora masketina. To znači da me ne poznaje.“

Mogla bih komotno da prepisujem od Milana i da onda to odštampam i podelim tako ljudima. Nekim važnim ljudima.

To što vam neko kaže : „Šta ti ja smetam, ne branim ti ništa“ nije podrška. Podrška je  kad te neko gurne sa grane da poletiš; podrška je da se kaže „ajde možeš ti to, pa probaj, sine, nešto ćemo smisliti, šta god da bude, tu smo, život se retko polaže iz prvog puta, ako padneš, ustaćeš, nije smak sveta, ajde, ajde... ma neka si“. E, sve tako neke reči.  

Površnost i nebriga za tuđa osećanja su ono što sreću kvari današnjem svetu. Baš kako reče drug lav Milan. I jeste uvreda – „nemanje“ vremena za se zastane i posveti iskrena pažnja ljudima koje volimo.

Skoro sam jednoj lepoj i pametnoj ženi, sa zajebanim mozgom, kako je ja već vidim, rekla da joj se divim i da me inspiriše u smislu da bih volela da jednog dana budem poput nje. Isekla me odmah: „Nemoj da budeš kao ja, mnogo sam grešila i toliko toga bih u svom životu promenila.“

Na moju izjavu da mi život izgleda kao stranica iz pariskog Vogue a uglavnom liči na NIN, ona se nadovezala rekavši da je njen poput bljutavog vikend romana. „Samo sam naučila da izaberem pravu masku“.

Ova epizoda je dobila nastavak u vidu simpatične slučajnosti (?) sa Fitzgeraldovim romanom „Blaga je noć“. Letos mi je, posetivši Shakespeare & company, pogled prvo pao baš na nju; OK, priznajem privukla me korica ilustrovana u Art Deco stilu, vidim pominje se visoko društvo, Pariz, rivijera... ali je ne kupim tad.

Pre neki dan sedim s mojim Borisom u „Saši“ i pričam mu o toj Vogue-NIN paraleli, on se nasmeši i kaže da treba da pročitam baš tu knjigu. Flashback – kako je znao, zašto baš ta knjiga? Smejao se i kad sam mu na viber poslala sliku upravo kupljenog izdanja; plave korice, posute zvezdama, prikaz devojke u prugastom kostimu... Pročitam je više nego znatiželjna i radoznala, donekle u dilemi u kom se junaku više pronalazim. Da pitam Borisa ili otkrijem sama?

Koliko u slici koju svet ima o nama ima pravih nas a koliko se toga još krije iza? Ima li nečeg još stvarnijeg od te lepe slike? Kada ostanemo sami pred sobom ili onim pred kim bismo bez problema bili i „slabi“ ako treba, šta nam je važnije, ta „maska“  ili ono što retki znaju? Gde je oslobođenje, onaj momenat da i sami sebe pustimo na miru? Može li se biti i „Parižanka“ po uputstvu Caroline de Maigret i devojka kojoj treba spustiti ruku na rame i reći „hajde, možeš ti to“? Da li bi to narušilo sliku?

Meni je ona gorepomenuta sjajna žena postala još draža i inspirativnija nakon „priznanja“ da nije savršena onako u smislu u kom je ja vidim. Nije me razočarala, već samo ohrabrila, jer je još uzvišeniji i hrabriji čin glasno izgovoriti da nije sve OK i nastaviti ka svojim ciljevima, ne dozvoljavajući da to NE/OK ne ometa i na zaustavlja. Da li je to najbolji odraz vere  u sebe?

A podjednako me svaki put oduševi njena reakcija na pohvalu, lep komentar... iskreno se obraduje kao dete. Svima nam treba lepa reč, toga nikad dosta... jer bi sve drugo bilo ozbiljan fol. 

Fotografije: Pinterest

Tvoje knjige, tvoja stvar. Dovlatov

„Dovlatov“ je prvi ruski film koji sam skroz svesno, dobrovoljno i sa ogromnim zanimanjem pogledala. Meni samo treba ubaciti zrnce ludila J posle sve ide lako. I jesam očekivala nešto veliko, ozbiljno i značajno. Predrasude razbijene, predubeđenje se isplatilo.

Iskreno, nisam ni znala ko je zapravo Sergej Dovlatov. Čula sam za njega relativno skoro gledajući jutarnji program u kome je gostovao tamo neki lep, mlad glumac. Sećam se samo da me je fascinirao pričom kako je dobio ulogu i kako pre ovog flma nije znao ni reč ruskog. I to je bilo to.

Sve do nedavno kada me je taj, kažu, zlatni dečko, zaintrigirao svojim ulogama i razmišljanjima (nije samo zato što je lep još i lav J ) i nema druge, film se mora pogledati. Štreberski se pripremim čitajući raznorazne tekstove o ovom ruskom piscu i specifičnoj figuri ruske književnosti (a opet običnom čoveku s kojim se većina nas može poistovetiti – objasniću kasnije...) kao i intervjue s tim lepim Milanom Marićem. Prosto, sramota me je da ne znam ništa o onome što čitam, slušam, gledam... (reče osoba koja je počela da čita Top Speed da bi o automobilima mogla ravnopravno da razgovara sa drugarima). Radoznalost ne ubija mačke.

Priznajem da sam gledajući film hvatala beleške; misli koje mi se dopadaju i zapisivala utiske jer sam već nakon prvih par rečenica izgovorenih na filmu shvatila da je Dovlatov „moj čovek“.

Svejedno mi je da li ću zvučati egoistično, ali sve vreme sam razmišljajići o Dovlatovu zapravo mislila o sebi tj. svom životu i ulozi u njemu.  U životu se možete povezati sa  i prilagoditi raznoraznim ljudima, ali istinski, onako za stvarno, se možete razumeti samo sa onima koji dele vaš senzibilitet, u ovom slučaju, umetnički.

„Žudnja za perfekcijom i relativne slobode“- zvuči kao apsolutno pogođen „horoskop“. Ukratko sumirani ciljevi i postojeće stanje. Izgleda da mi se film desio u pravo vreme – kad i sama spadam u disidente  - u nastojanju da ostvarim svoj san iz ranog detinjstva. Ja ovu fazu života nazivam ličnom tranzicijom, ispunjenom svakodnevnim borbama, velikim nevoljama i malim radostima, kako i kaže sam Sergej.

U filmu su prikazani običnih 6 dana u životu ruskog pisca -  dovoljno da se na ubrzanom kursu proživi život. Dovlatov je veliki čovek nežne duše, bistrog prkosnog pogleda, sanjar i surovi realista koji se od svakodnevnih udaraca života brani onim poluosmejkom u uglu usana. Uz sve lomove, sumnje, bol... ipak ostaje svoj. Ima jedna sjajna rečenica: „Znaš li koliko je hrabrosti potrebno da se bude niko a i dalje svoj?“ Koliko god da ste pametni i samosvesni, potrebno je s vremena na vreme, da vas neko ovako gurne laktom u rebra (poželjno je u momentu kada se nalazite u viru svojih ciljeva, snova, beznađa, razočarenja i nemoći).

Jako je mučno raditi za ljude koji vam nisu blizu ni po osnovnoj pismenosti a tek prema obrazovanju, kulturi i sveopštem znanju; slušati „poslovnu komunikaciju“ gde dominiraju reči koje čujete na ćošku, od lokalnih besposličara, biti svestan uticaja mase i njenog nakaradnog ukusa a u isto vreme i svega onoga što ste vi i svih stepenika koje ste prešli da biste postali to što jeste. A da li ćete to i ostati? Kad od vas zahtevaju ono što „ljudi traže“, što danas „prolazi“, donosi novac... Odvratan je osećaj kada ti izmene napisano jer nije podobno i ne odgovara tamo nekom... kad ti se u posao mešaju oni koji oni koji ne poznaju ni osnove istog a stil i ukus su kupili od preprodavca brendirane garderobe... A ti se sećaš nabora i čvora sa rimske toge i kapanja tuša koji bi rezultirao cepanjem papira i ’ajmo sve iz početka... težine knjiga iz istorije umetnosti... dok je njima bitan samo dvostruki udar prstom o ekran pametnog telefona...

Zato znam kako je kad ti traže iznova napisan „bolji“ tekst, iznova nacrtan „bolji“ crtež... I znam koliko je teško i zato mi je i trebala ova priča... o svemu. I zbog svega.

Sergeju Dovlatovu prebacuju da nema heroja i da je to ono što bi začinilo njegovo spisateljstvo. Njegov odgovor je maestralan – nisu li heroji svuda oko nas, svi oni koji žive svoj život, ma koliko mali bio. Samo postojanje misli je herojski čin. Setih se da sam gotovo svako jutro prolazeći pored Bajlonijeve pijace mislila kako bi mnoge trebalo dovesti baš tu, u 7 ujutru, po mrazu, da upoznaju sve one ljude koji na izlinjalim tepisima prodaju ono što se u kući našlo i nije im više potrebno ...sem da im obezbedi bar neka mizerna sredstva za život. I to je herojski.

Kako drug kaže Dovlatovu – poštenije je ukrasti auto nego pisati o onome što ne želiš. Kad pristaneš da puziš, gubiš sebe i nestaješ.

„Tvoje knjige – tvoja stvar“. Svako od nas ima svoj my way. Zašto bi bilo tačno kad nam neko kaže „treba ovako, moraš tako“. Jeste teško gledati kako neki drugi ljudi na neke druge načine postižu baš ono o čemu vi sanjate. Pomaže jedino iskren razgovor sa samim sobom, a onda i glasno odbijanje svega onoga što niste vi.

Herojski je i sačuvati u sebi tog dečaka, devojčicu i u stanju očaja ipak misliti na tuđu sreću. Pravim se da nisam neki emotivac i da mi uglavnom “nije ništa“ ali me je jako rastužilo to što Dovlatov kroz čitav film pokušava sakupiti 25 rubalja kako bi ćerki kupio lutku kakvu ima i njena drugarica. Svet bi bio mnogo bolje mesto za život kada bi ljudi imali više osećaja za sebi bliske, uprkos svim velikim nevoljama, jer i mala radost nekom može značiti mnogo, kao i reč podrške i istinskog interesovanja.

Volela bih i ja da čujem „hej, ti imaš tvoj stil, svi smo različiti, ima mesta za sve, samo veruj“ umesto onog „ma ti si super, ne brinem ja za tebe“. Ne brineš jer misliš da nemam briga i zapravo te nije briga.

Volim način na koji Dovlatov reaguje na svakodnevne udarce – sa onim njegovim sarkastčnim humorom i naizgled nehajno, kao da samo fino prelazi preko svih tih stvari koje ga zabole. Nehajno i ležerno, baš kako mu je i šal obmotan oko vrata... kao svojevrsni, simbolični detalj. I samo oni koji ga zaista vole i razumeju, umeju da zastanu i da jednim, dubokim pogledom spoznaju da je u problemu.

Vera da će ipak, na kraju, sve biti dobro je osnovna snaga i verovatno je jedan od najvećih uspeha u životu, sačuvati tu veru i ne slomiti se. To je osnovni princip samoodržanja. I jako je teško, i sačuvati je i još gore kad je treba izgubljenu vratiti. Poruka filma je sama po sebi optimistična, iako je Dovlatovljev život, po mom mišljenju, obojen onim sumornim bojama, baš kakve i dominiraju u filmu. Sve te sive, braonkaste, isprano crvenkaste, crne tačke... kao kod impresionista, daju mutan prizor, dodatno obojen maglom i hladnoćom. Taj mraz kao da se zamrzao na licima junaka – ispijenim, bledim, sa velikim očima... Jako je tužno što je pisac uspeo da godinama održi tu veru a da nije saznao kakav je uspeh postigla njegova reč.

Meni je „Dovlatov“ dobrošao kao znak pored puta, važna lekcija i podsećanje, bolje reći ohrabrivanje, da treba istrajati u svojim ciljevima i insistirati na istinskim vrednostima koje nosimo u sebi, pogotovo onda kada se svi čini uzaludnim. Neki dan sam sestru iznenadila tonom kojim sam izgovorila veliko NE – radu sa ljudima čije mi se ni osnovno vaspitanje ne dopada. Dalje nećemo. I sama sam se nasmejala setivši se kako je Sergej onom izdavaču rekao da od*ebe...

Veliko je otkriće spoznati tog disidenta u sebi, a u isto vreme i sjajan osećaj kad naučite nešto novo, proširite interesovanja i svoje vidike i povežete se sa ljudima koji su „drugačiji“ (čitaj normalni) sve i da se taj krug s godinama sužava.

Kako je već to Milan rekao u odličnom intervjuu za B92 -"Ne znam zašto se mi kao nacija previše bavimo time ko nas voli i ko nas ne voli. To je više odraz deteta. Ajde da mi jednom porastemo, da se ne pitamo ko nas voli, nego da budemo pametni i mislimo svojom glavom." 
Isto bi trebalo da bude i u životu - kada odrastete i naučite ko ste i šta ste. 

Savremenim, praktičnim načinom komunikacije rečeno  - ne treba brisati objavu o predstavi koja vam se dopala samo zato što je uspela da sakupi nekoliko „sviđanja“ za raziku od slike sa plaže koju su stotine obasule srcima. Herojski je.

Fotografije:
www.rbth.com
www.cineuropa.org
www.cinematerial.com