„Dovlatov“
je prvi ruski film koji sam skroz svesno, dobrovoljno i sa ogromnim zanimanjem
pogledala. Meni samo treba ubaciti zrnce ludila J posle sve ide lako. I
jesam očekivala nešto veliko, ozbiljno i značajno. Predrasude razbijene,
predubeđenje se isplatilo.
Iskreno,
nisam ni znala ko je zapravo Sergej Dovlatov. Čula sam za njega relativno skoro
gledajući jutarnji program u kome je gostovao tamo neki lep, mlad glumac. Sećam
se samo da me je fascinirao pričom kako je dobio ulogu i kako pre ovog flma
nije znao ni reč ruskog. I to je bilo to.
Sve
do nedavno kada me je taj, kažu, zlatni dečko, zaintrigirao svojim ulogama i
razmišljanjima (nije samo zato što je lep još i lav J
) i nema druge, film se mora pogledati. Štreberski se pripremim čitajući
raznorazne tekstove o ovom ruskom piscu i specifičnoj figuri ruske književnosti
(a opet običnom čoveku s kojim se većina nas može poistovetiti – objasniću kasnije...)
kao i intervjue s tim lepim Milanom Marićem. Prosto, sramota me je da ne znam
ništa o onome što čitam, slušam, gledam... (reče osoba koja je počela da čita Top Speed da bi o automobilima mogla
ravnopravno da razgovara sa drugarima). Radoznalost ne ubija mačke.
Priznajem
da sam gledajući film hvatala beleške; misli koje mi se dopadaju i zapisivala
utiske jer sam već nakon prvih par rečenica izgovorenih na filmu shvatila da je
Dovlatov „moj čovek“.
Svejedno
mi je da li ću zvučati egoistično, ali sve vreme sam razmišljajići o Dovlatovu
zapravo mislila o sebi tj. svom životu i ulozi u njemu. U životu se možete povezati sa i prilagoditi raznoraznim ljudima, ali
istinski, onako za stvarno, se možete razumeti samo sa onima koji dele vaš senzibilitet,
u ovom slučaju, umetnički.
„Žudnja
za perfekcijom i relativne slobode“- zvuči kao apsolutno pogođen „horoskop“.
Ukratko sumirani ciljevi i postojeće stanje. Izgleda da mi se film desio u
pravo vreme – kad i sama spadam u disidente
- u nastojanju da ostvarim svoj san iz ranog detinjstva. Ja ovu fazu
života nazivam ličnom tranzicijom, ispunjenom svakodnevnim borbama, velikim
nevoljama i malim radostima, kako i kaže sam Sergej.
U
filmu su prikazani običnih 6 dana u životu ruskog pisca - dovoljno da se na ubrzanom kursu proživi
život. Dovlatov je veliki čovek nežne duše, bistrog prkosnog pogleda, sanjar i
surovi realista koji se od svakodnevnih udaraca života brani onim poluosmejkom
u uglu usana. Uz sve lomove, sumnje, bol... ipak ostaje svoj. Ima jedna sjajna
rečenica: „Znaš li koliko je hrabrosti potrebno da se bude niko a i dalje svoj?“
Koliko god da ste pametni i samosvesni, potrebno je s vremena na vreme, da vas
neko ovako gurne laktom u rebra (poželjno je u momentu kada se nalazite u viru
svojih ciljeva, snova, beznađa, razočarenja i nemoći).
Jako
je mučno raditi za ljude koji vam nisu blizu ni po osnovnoj pismenosti a tek
prema obrazovanju, kulturi i sveopštem znanju; slušati „poslovnu komunikaciju“
gde dominiraju reči koje čujete na ćošku, od lokalnih besposličara, biti
svestan uticaja mase i njenog nakaradnog ukusa a u isto vreme i svega onoga što
ste vi i svih stepenika koje ste prešli da biste postali to što jeste. A da li
ćete to i ostati? Kad od vas zahtevaju ono što „ljudi traže“, što danas „prolazi“,
donosi novac... Odvratan je osećaj kada ti izmene napisano jer nije podobno i
ne odgovara tamo nekom... kad ti se u posao mešaju oni koji oni koji ne poznaju
ni osnove istog a stil i ukus su kupili od preprodavca brendirane garderobe... A
ti se sećaš nabora i čvora sa rimske toge i kapanja tuša koji bi rezultirao
cepanjem papira i ’ajmo sve iz početka... težine knjiga iz istorije
umetnosti... dok je njima bitan samo dvostruki udar prstom o ekran pametnog
telefona...
Zato
znam kako je kad ti traže iznova napisan „bolji“ tekst, iznova nacrtan „bolji“
crtež... I znam koliko je teško i zato mi je i trebala ova priča... o svemu. I zbog
svega.
Sergeju
Dovlatovu prebacuju da nema heroja i da je to ono što bi začinilo njegovo
spisateljstvo. Njegov odgovor je maestralan – nisu li heroji svuda oko nas, svi
oni koji žive svoj život, ma koliko mali bio. Samo postojanje misli je herojski
čin. Setih se da sam gotovo svako jutro prolazeći pored Bajlonijeve pijace
mislila kako bi mnoge trebalo dovesti baš tu, u 7 ujutru, po mrazu, da upoznaju
sve one ljude koji na izlinjalim tepisima prodaju ono što se u kući našlo i nije
im više potrebno ...sem da im obezbedi bar neka mizerna sredstva za život. I to
je herojski.
Kako
drug kaže Dovlatovu – poštenije je ukrasti auto nego pisati o onome što ne
želiš. Kad pristaneš da puziš, gubiš sebe i nestaješ.
„Tvoje
knjige – tvoja stvar“. Svako od nas ima svoj my way. Zašto bi bilo tačno kad nam neko kaže „treba ovako, moraš
tako“. Jeste teško gledati kako neki drugi ljudi na neke druge načine postižu
baš ono o čemu vi sanjate. Pomaže jedino iskren razgovor sa samim sobom, a onda
i glasno odbijanje svega onoga što niste vi.
Herojski
je i sačuvati u sebi tog dečaka, devojčicu i u stanju očaja ipak misliti na
tuđu sreću. Pravim se da nisam neki emotivac i da mi uglavnom “nije ništa“ ali
me je jako rastužilo to što Dovlatov kroz čitav film pokušava sakupiti 25
rubalja kako bi ćerki kupio lutku kakvu ima i njena drugarica. Svet bi bio
mnogo bolje mesto za život kada bi ljudi imali više osećaja za sebi bliske,
uprkos svim velikim nevoljama, jer i mala radost nekom može značiti mnogo, kao
i reč podrške i istinskog interesovanja.
Volela
bih i ja da čujem „hej, ti imaš tvoj stil, svi smo različiti, ima mesta za sve,
samo veruj“ umesto onog „ma ti si super, ne brinem ja za tebe“. Ne brineš jer
misliš da nemam briga i zapravo te nije briga.
Volim
način na koji Dovlatov reaguje na svakodnevne udarce – sa onim njegovim
sarkastčnim humorom i naizgled nehajno, kao da samo fino prelazi preko svih tih
stvari koje ga zabole. Nehajno i ležerno, baš kako mu je i šal obmotan oko
vrata... kao svojevrsni, simbolični detalj. I samo oni koji ga zaista vole i
razumeju, umeju da zastanu i da jednim, dubokim pogledom spoznaju da je u
problemu.
Vera
da će ipak, na kraju, sve biti dobro je osnovna snaga i verovatno je jedan od
najvećih uspeha u životu, sačuvati tu veru i ne slomiti se. To je osnovni
princip samoodržanja. I jako je teško, i sačuvati je i još gore kad je treba izgubljenu
vratiti. Poruka filma je sama po sebi optimistična, iako je Dovlatovljev život,
po mom mišljenju, obojen onim sumornim bojama, baš kakve i dominiraju u filmu.
Sve te sive, braonkaste, isprano crvenkaste, crne tačke... kao kod
impresionista, daju mutan prizor, dodatno obojen maglom i hladnoćom. Taj mraz
kao da se zamrzao na licima junaka – ispijenim, bledim, sa velikim očima... Jako
je tužno što je pisac uspeo da godinama održi tu veru a da nije saznao kakav
je uspeh postigla njegova reč.
Meni
je „Dovlatov“ dobrošao kao znak pored puta, važna lekcija i podsećanje, bolje
reći ohrabrivanje, da treba istrajati u svojim ciljevima i insistirati na istinskim
vrednostima koje nosimo u sebi, pogotovo onda kada se svi čini uzaludnim. Neki
dan sam sestru iznenadila tonom kojim sam izgovorila veliko NE – radu sa
ljudima čije mi se ni osnovno vaspitanje ne dopada. Dalje nećemo. I sama sam se
nasmejala setivši se kako je Sergej onom izdavaču rekao da od*ebe...
Veliko
je otkriće spoznati tog disidenta u sebi, a u isto vreme i sjajan osećaj kad
naučite nešto novo, proširite interesovanja i svoje vidike i povežete se sa
ljudima koji su „drugačiji“ (čitaj normalni) sve i da se taj krug s godinama
sužava.
Kako
je već to Milan rekao u odličnom intervjuu za B92 -"Ne znam zašto se mi kao nacija previše bavimo time ko nas voli i ko nas ne voli. To je više odraz deteta. Ajde da mi jednom porastemo, da se ne pitamo ko nas voli, nego da budemo pametni i mislimo svojom glavom."
Isto bi trebalo da bude i u životu - kada odrastete i naučite ko ste i šta ste.
Isto bi trebalo da bude i u životu - kada odrastete i naučite ko ste i šta ste.
Savremenim,
praktičnim načinom komunikacije rečeno -
ne treba brisati objavu o predstavi koja vam se dopala samo zato što je uspela
da sakupi nekoliko „sviđanja“ za raziku od slike sa plaže koju su stotine
obasule srcima. Herojski je.
Fotografije:
www.rbth.com
www.cineuropa.org
www.cinematerial.com
Нема коментара:
Постави коментар