Tvoje knjige, tvoja stvar. Dovlatov

„Dovlatov“ je prvi ruski film koji sam skroz svesno, dobrovoljno i sa ogromnim zanimanjem pogledala. Meni samo treba ubaciti zrnce ludila J posle sve ide lako. I jesam očekivala nešto veliko, ozbiljno i značajno. Predrasude razbijene, predubeđenje se isplatilo.

Iskreno, nisam ni znala ko je zapravo Sergej Dovlatov. Čula sam za njega relativno skoro gledajući jutarnji program u kome je gostovao tamo neki lep, mlad glumac. Sećam se samo da me je fascinirao pričom kako je dobio ulogu i kako pre ovog flma nije znao ni reč ruskog. I to je bilo to.

Sve do nedavno kada me je taj, kažu, zlatni dečko, zaintrigirao svojim ulogama i razmišljanjima (nije samo zato što je lep još i lav J ) i nema druge, film se mora pogledati. Štreberski se pripremim čitajući raznorazne tekstove o ovom ruskom piscu i specifičnoj figuri ruske književnosti (a opet običnom čoveku s kojim se većina nas može poistovetiti – objasniću kasnije...) kao i intervjue s tim lepim Milanom Marićem. Prosto, sramota me je da ne znam ništa o onome što čitam, slušam, gledam... (reče osoba koja je počela da čita Top Speed da bi o automobilima mogla ravnopravno da razgovara sa drugarima). Radoznalost ne ubija mačke.

Priznajem da sam gledajući film hvatala beleške; misli koje mi se dopadaju i zapisivala utiske jer sam već nakon prvih par rečenica izgovorenih na filmu shvatila da je Dovlatov „moj čovek“.

Svejedno mi je da li ću zvučati egoistično, ali sve vreme sam razmišljajići o Dovlatovu zapravo mislila o sebi tj. svom životu i ulozi u njemu.  U životu se možete povezati sa  i prilagoditi raznoraznim ljudima, ali istinski, onako za stvarno, se možete razumeti samo sa onima koji dele vaš senzibilitet, u ovom slučaju, umetnički.

„Žudnja za perfekcijom i relativne slobode“- zvuči kao apsolutno pogođen „horoskop“. Ukratko sumirani ciljevi i postojeće stanje. Izgleda da mi se film desio u pravo vreme – kad i sama spadam u disidente  - u nastojanju da ostvarim svoj san iz ranog detinjstva. Ja ovu fazu života nazivam ličnom tranzicijom, ispunjenom svakodnevnim borbama, velikim nevoljama i malim radostima, kako i kaže sam Sergej.

U filmu su prikazani običnih 6 dana u životu ruskog pisca -  dovoljno da se na ubrzanom kursu proživi život. Dovlatov je veliki čovek nežne duše, bistrog prkosnog pogleda, sanjar i surovi realista koji se od svakodnevnih udaraca života brani onim poluosmejkom u uglu usana. Uz sve lomove, sumnje, bol... ipak ostaje svoj. Ima jedna sjajna rečenica: „Znaš li koliko je hrabrosti potrebno da se bude niko a i dalje svoj?“ Koliko god da ste pametni i samosvesni, potrebno je s vremena na vreme, da vas neko ovako gurne laktom u rebra (poželjno je u momentu kada se nalazite u viru svojih ciljeva, snova, beznađa, razočarenja i nemoći).

Jako je mučno raditi za ljude koji vam nisu blizu ni po osnovnoj pismenosti a tek prema obrazovanju, kulturi i sveopštem znanju; slušati „poslovnu komunikaciju“ gde dominiraju reči koje čujete na ćošku, od lokalnih besposličara, biti svestan uticaja mase i njenog nakaradnog ukusa a u isto vreme i svega onoga što ste vi i svih stepenika koje ste prešli da biste postali to što jeste. A da li ćete to i ostati? Kad od vas zahtevaju ono što „ljudi traže“, što danas „prolazi“, donosi novac... Odvratan je osećaj kada ti izmene napisano jer nije podobno i ne odgovara tamo nekom... kad ti se u posao mešaju oni koji oni koji ne poznaju ni osnove istog a stil i ukus su kupili od preprodavca brendirane garderobe... A ti se sećaš nabora i čvora sa rimske toge i kapanja tuša koji bi rezultirao cepanjem papira i ’ajmo sve iz početka... težine knjiga iz istorije umetnosti... dok je njima bitan samo dvostruki udar prstom o ekran pametnog telefona...

Zato znam kako je kad ti traže iznova napisan „bolji“ tekst, iznova nacrtan „bolji“ crtež... I znam koliko je teško i zato mi je i trebala ova priča... o svemu. I zbog svega.

Sergeju Dovlatovu prebacuju da nema heroja i da je to ono što bi začinilo njegovo spisateljstvo. Njegov odgovor je maestralan – nisu li heroji svuda oko nas, svi oni koji žive svoj život, ma koliko mali bio. Samo postojanje misli je herojski čin. Setih se da sam gotovo svako jutro prolazeći pored Bajlonijeve pijace mislila kako bi mnoge trebalo dovesti baš tu, u 7 ujutru, po mrazu, da upoznaju sve one ljude koji na izlinjalim tepisima prodaju ono što se u kući našlo i nije im više potrebno ...sem da im obezbedi bar neka mizerna sredstva za život. I to je herojski.

Kako drug kaže Dovlatovu – poštenije je ukrasti auto nego pisati o onome što ne želiš. Kad pristaneš da puziš, gubiš sebe i nestaješ.

„Tvoje knjige – tvoja stvar“. Svako od nas ima svoj my way. Zašto bi bilo tačno kad nam neko kaže „treba ovako, moraš tako“. Jeste teško gledati kako neki drugi ljudi na neke druge načine postižu baš ono o čemu vi sanjate. Pomaže jedino iskren razgovor sa samim sobom, a onda i glasno odbijanje svega onoga što niste vi.

Herojski je i sačuvati u sebi tog dečaka, devojčicu i u stanju očaja ipak misliti na tuđu sreću. Pravim se da nisam neki emotivac i da mi uglavnom “nije ništa“ ali me je jako rastužilo to što Dovlatov kroz čitav film pokušava sakupiti 25 rubalja kako bi ćerki kupio lutku kakvu ima i njena drugarica. Svet bi bio mnogo bolje mesto za život kada bi ljudi imali više osećaja za sebi bliske, uprkos svim velikim nevoljama, jer i mala radost nekom može značiti mnogo, kao i reč podrške i istinskog interesovanja.

Volela bih i ja da čujem „hej, ti imaš tvoj stil, svi smo različiti, ima mesta za sve, samo veruj“ umesto onog „ma ti si super, ne brinem ja za tebe“. Ne brineš jer misliš da nemam briga i zapravo te nije briga.

Volim način na koji Dovlatov reaguje na svakodnevne udarce – sa onim njegovim sarkastčnim humorom i naizgled nehajno, kao da samo fino prelazi preko svih tih stvari koje ga zabole. Nehajno i ležerno, baš kako mu je i šal obmotan oko vrata... kao svojevrsni, simbolični detalj. I samo oni koji ga zaista vole i razumeju, umeju da zastanu i da jednim, dubokim pogledom spoznaju da je u problemu.

Vera da će ipak, na kraju, sve biti dobro je osnovna snaga i verovatno je jedan od najvećih uspeha u životu, sačuvati tu veru i ne slomiti se. To je osnovni princip samoodržanja. I jako je teško, i sačuvati je i još gore kad je treba izgubljenu vratiti. Poruka filma je sama po sebi optimistična, iako je Dovlatovljev život, po mom mišljenju, obojen onim sumornim bojama, baš kakve i dominiraju u filmu. Sve te sive, braonkaste, isprano crvenkaste, crne tačke... kao kod impresionista, daju mutan prizor, dodatno obojen maglom i hladnoćom. Taj mraz kao da se zamrzao na licima junaka – ispijenim, bledim, sa velikim očima... Jako je tužno što je pisac uspeo da godinama održi tu veru a da nije saznao kakav je uspeh postigla njegova reč.

Meni je „Dovlatov“ dobrošao kao znak pored puta, važna lekcija i podsećanje, bolje reći ohrabrivanje, da treba istrajati u svojim ciljevima i insistirati na istinskim vrednostima koje nosimo u sebi, pogotovo onda kada se svi čini uzaludnim. Neki dan sam sestru iznenadila tonom kojim sam izgovorila veliko NE – radu sa ljudima čije mi se ni osnovno vaspitanje ne dopada. Dalje nećemo. I sama sam se nasmejala setivši se kako je Sergej onom izdavaču rekao da od*ebe...

Veliko je otkriće spoznati tog disidenta u sebi, a u isto vreme i sjajan osećaj kad naučite nešto novo, proširite interesovanja i svoje vidike i povežete se sa ljudima koji su „drugačiji“ (čitaj normalni) sve i da se taj krug s godinama sužava.

Kako je već to Milan rekao u odličnom intervjuu za B92 -"Ne znam zašto se mi kao nacija previše bavimo time ko nas voli i ko nas ne voli. To je više odraz deteta. Ajde da mi jednom porastemo, da se ne pitamo ko nas voli, nego da budemo pametni i mislimo svojom glavom." 
Isto bi trebalo da bude i u životu - kada odrastete i naučite ko ste i šta ste. 

Savremenim, praktičnim načinom komunikacije rečeno  - ne treba brisati objavu o predstavi koja vam se dopala samo zato što je uspela da sakupi nekoliko „sviđanja“ za raziku od slike sa plaže koju su stotine obasule srcima. Herojski je.

Fotografije:
www.rbth.com
www.cineuropa.org
www.cinematerial.com

Čekajući dječake iz ulice Marksa i Engelsa

Rečenica koju je, na predstavljanju svog novog filma „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“, izgovorio reditelj Nikola  Vukčević, kao svojevrstan lajtmotiv filma – „Svakom je svoja muka  najteža“ , jeste upravo jedna od onih koju najčešće navodim kao postulat suočavanja sa životom i realnošću. Uvek ima gore, ali može i bolje i jedino mi sami znamo kako je biti u našoj koži.

Dugo očekivano ostvarenje imaće svoju premijeru naredne godine, a javnosti je predstavljeno na pres konferenciji održanoj 13.novembra u hotelu Zira. Sticajem okolnosti (ruska veza J ) od početka snimanja filma sam bila upoznata sa čitavom pričom, i dodavši brojne „sekvence“ koje su me osvojile na prvi pogled, više sam neko zaintrigirana da saznam kakvo je to Vukčevićevo viđenje „svoje muke“.

Sam reditelj mi izgleda kao „buntovnik s razlogom“, kao čovek koji rado ide težim putem i koga ne privlači već viđeno. On ide dalje, otkriva više, prikazuje realnost oštrijim linijama.

Sudeći po nekim vizuelnim detaljima, ovo nije film za „slabiće“ i svako je negde heroj. Sam logo filma, spoj Podgorica-Zagreb-London, gde je sniman, više nego sjajna glumačka ekipa, slobodno mogu da kažem da garantuju ostvarenje koje će trajati, a verujem da će i mnoge scene postati legendarne. Jako me zanima da vidim kako se u jednoj drugačijoj ulozi snašao Momčilo Otašević, zatim Goran Bogdan, kao jedna surovija verzija James Deana, Ana Sofrenović u jednom posebnom izdanju, Nebojša Glogovac, koji je meni lino postao zanimljiviji kao glumac u ovim“zrelijim“ godinama i naravno uvek fenomenalni Petar Božović, čije je samo prisustvo u kadru nosi dozu veličanstvenosti.

Na  osnovu viđenog trailera i reči samog reditelja, jasno je da se o svakom detalju vodi računa; Vukčević ne pristaje ni na šta od onoga što sam nije birao, što se u datom  momentu nije pokazalo kao najbolje rešenje. Studiozno i precizno.

Ovom prilikom, medijima je predstavljena i scena iz filma, u kojoj se glavni junak koga tumači Goran Bogdan, poistovećuje sa ruskim carem Ivanom Groznim, u isto vreme nazdravljajući  votkom „Ivan The Terrible“. Činjenica da je brend poznate ruske votke jedan od sponzora filma, provučena je krajnje suptilno i umetnički; sa sve tom crveno-zlatnom etiketom boce koja kao da prkosi ostalim „maglovitim“ bojama scene i negde simbolizuje prkos, strast, beskompromisnost i „surov“ karakter. Čak i prugasta mornarska majica koju nosi Goran, asocira na neke heroje ulice sa viteškim manirima  i neka prošla vremena. Ne čudi što je baš u takvom okruženju, uz piće inspirisano surovošću Ivana Groznog, glavni junak rešio da ispriča svoju životnu priču.  Pogledati na :  https://www.youtube.com/watch?v=R4NI0v4AWV0

Po rečima reditelja, ova priča, takođe, bavi se pitanjima vrednosti i  zadovoljenjem nagona i potreba - kroz koje će protagonisti ovog segmenta priče – sazreti više nego što su imali u planu. Njihovo noćno lutanje kroz svet margine, otkriće im mnogo više od onog što su želeli da saznaju, kao – i mnogo više o njima samima. Ovim, zapravo – svi skupa postaju svesni - problemi ne zastarevaju, ne rešavaju se bežanjem i prečicama – život je nešto što se postepeno uči i služi da se njime udahne punim plućima, nikako Instant (kako je originalni naziv drame po kojoj je napisan  scenario).

Reditelj i koscenarista  Nikola Vukčević

Foto: Ivan the terible vodka, Marko Sladovljev

Više o filmu  na   www.djecaci.com