Lomljivo.

Sakupljala je moja mama, još od devojačkih dana raznorazne kristalne i porcelanske figurice. Bilo je tu svega, od konjića do anđela, a čuvala ih je u vitrini, iza staklenih vratanaca. Pa kad to treba da se briše, pa jaoj, to se uzimalo u ruke pažljivo a brisalo s divljenjem i strahopoštovanjem.

Staklena vratanca smo sestra i ja smele da otvorimo tek kad smo dovoljno porasle, da se ima poverenja u naše baratanje  tim osetljivim i lomljivim stvarima; kao da posedujemo Koh-i-noor, u najmanju ruku... Al’ naučilo se...

Zašto onda neki ljudi nikad ne porastu dovoljno da nauče kako da rukuju tuđim osećanjima, koja su isto tako vredna i lomljiva... Treba li na srce zalepiti onu sliku vinske čaše i kao veliki pečat natpis „Fragile“? Ja se svojih ne bojim i s godinama ih sve otvorenije i hrabrije pokazujem, praveći od njih svojevrstan štit i pretvarajući ih u moć, a ne slabost... ponosna na njih. Što bi rekla Zona Zamfirova, ono kad prizna sve Manetu:“Ja to učinih, a on nek čini šta hoće“. Zone, moj čovek.

Ima li šta gore nego kajati se zbog neurađenog, neizrečenog, propuštenog...? Kako će znati ako mu ne kažeš?

I onda kažeš. Što bi rekla moja super powerful fitnes cimerka Gaga, ljudina od žene: „Ti kad sročiš poruku, čovek prvo mora da se zamisli da li je dovoljno pismen da ti adekvatno odgovori“

 Šalu na stranu, jest’ da i ja umem da kažem da lepše pišem no što pričam, no ne treba neka pismenost da bi se reklo bar „Hvala“ ...

Nikako ne mogu da dokučim kako ljudi ne sagledaju koliko je u tih nekoliko redova  stalo nečije smelosti, srčanosti,  želja, nade, vere... i onda se ogluše o sve to i bukvalno zgaze sve to onako mučki, đonom, a trag ostane u vidu najodvratnijeg glagola u pasivu seen-vu-viđeno... Razbi se stakleni konjić... Pa ne sme to tako grubo...

U prvom redu, poštovanje. Jasno da srce ima neka drugačija pravila i merila, ponekad potpuno nerazumna svima sem njemu samom, ali gde nestade poštovanje, zašto iskrenost ode u bescenje... Zašto  se tuđa osećanja uzimaju zdravo za gotovo, samo jer su, eto tuđa... Kako ono reče Duško Radović, svi  se prave da su već voljeni... Kao da svakodnevno na svakom koraku bivaju zasipani srcima, poljupcima, nežnim rečima... Taj neko vam je otvorio dušu, dao ono najvrednije i najčistije što ima a završi kao onaj nesretni Jozef u Kafkinom „Procesu“- osuđen na  propast a ne zna ni šta je skrivio... Pa pomisli li taj neko kako se u tom trenutku naš „Jozef“ oseća? Jesmo li mu bar s*ebali dan?

Tanjir se sastaviti neće ako ga slomite pa mu kažete „izvini“ , ali ako smo ljudi, bar zvanično, onda to neko biće koje nam pruži najdivnije od sebe, zaslužuje bar  uvažavanje. Nikad nije lako progutati ponos, pobediti strah, rizikovati, pa i  ostaviti dostojanstvo po strani... uložiti sve na želju da bude lepše... u dvoje. Tišina nije odgovor. Dovoljno je nekad upotrebiti znanje koje steknemo u prvim godinama života.  Kad nam nešto neko da, kaže se hvala. 

Istinsku moć nam daju samo sopstvena osećanja, čista i iskazana, a lažnu (nad)moć tuđa koja ne znamo da cenimo a to nije ništa drugo do slabost.
Pazite na svoje staklene konjiće. 

Foto:Pinterest