Kao slučajno...

Ovaj, uslovno rečeno tekst, baš i nema neki koncept. Ovde su misli poslagane onako kako su mi došle... tj kako sam ih pronalazila, proživljavala i savršeno dobro razumela.

Ovo je kao kad imate belo platno pa onako četkicom zahvatite boju i „nabacate“ par poteza... Ispadne nešto apstraktno... ali lepo. Lepo, sve i da samo vi u tome vidite dublji smisao. A kažu da je haos najbolje mesto da se stvori nešto čudesno.

„Zabranio sam sebi lju*av neko vreme. Ali to nije rešenje, to je strah.“

„Džabe što si ona koja  mi treba. Kad si jedina sa kojom ne znam“

Maestralni Stevan Daničić. Otkrila sam ga kod Miše na instagram profilu. I sve mu verujem, od prvog slova. On piše muški, surovo i brutalno iskreno, da čovek oseti taj bol, patnju i razume bolje ono što mu nikako nije jasno. I ja sve ovo znam. I lakše mi je kad Stevan napiše.

„I dve godine neviđanja  i posledice te odvojenosti rasplinuše se u dim pri samom dodiru njene haljine“ ( i prilazi on a sva ona gužva kao da se razdvaja poput Crvenog mora što ga Mojsije podelio... i u svom onom mraku vidiš samo one užarene oči i mangupski pogled; šta sam ono rekla da neću?)

„Ali ja sam od onih koji veruju da se i u malom sadrži sve. Dete je malo, a sadrži u sebi čoveka; mozak je mali, a skriva misao; oko je samo tačka, a obuhvata prostranstva.“

( I tako ti u minut stane ceo život a svet prestane da postoji, nestane u nekom vrtlogu... tako se valjda rađaju zvezde; ako i u šta verujem to su udari groma i slični strujni efekti... )

„Ne znam kako to izgleda, ali mi se čini da te volim.“

„Dama s kamelijama“. Dima, sin. Knjiga kojoj se vraćam kad god poželim da razumem sebe malo bolje. I taj Pariz i te kamelije (Coco, gde si?)... A nju su vukli na balove, iako je želela mir i govorili da je lepa, a ona je želela da bude voljena... Svi smo mi tako obični, i tako ludi i zbunjeni kako bi rekla Žana Poliakov.

Čitam, nasmejem se i kažem sebi „E, aj se ne foliraj“

„Noć je topla i puna svitaca. Lahor donosi miris mora. Čuju se cvrčci i udaljeni zvuk harmonike. Zapalili smo cigarete. Čini mi se da sanjam divan san. Pod zvezdanim, ljubičastim nebom, našlo se dvoje mladih, čije su iskre međusobno svesno ili nesvesno potiskivanih simpatija počele da varniče još od prvog viđanja.. Ta topla noć u avgustu ’doćiće mi glave’“

Bekim Fehmiu o ljubavi sa njegovom Brankom. A čemu sve ako ti ne dođe glave?

Kako ono peva moja imenjakinja - ja ni pogled ne podignem, ako dobro ne poginem... ( i ja, i ja, i jaaa!)

Kad je onakav frajer tako pisao... e to je najfrajerskiji momenat ikad a ima oznaku večnog.

Jel vidite da, sasvim slučajno, ovaj moj verbalni moodboard ima happy end?

Love is in the stars ( chaos born).

Foto : Pinterest