Pismo jedne nevaljalice jednom lepom

Šta da ti kažem, prvi poljubac s tobom, one kišne večeri, ispred „Dalija“ je još uvek moj poslednji prvi poljubac... Verujem da ne veruješ.

Sve je te večeri bilo ružičasto, treperavo, sanjivo, opijeno, od vina, od tebe, takvog, celog, od tvog parfema, kašmirskog džempera, tvoje ruke na mom obrazu, onih 15 „samo da te vidim“ minuta... sve nekako „između šaputanja, šampanjaca i zvezda“ kako bi rekao Ficdžerald. Imala sam savršenu skicu sreće.
Sećaš se kad si me ono u „Pastisu“ pitao, dok smo ispijali svoju prvu, drugarsku kafu: „A što si ti tužna?“ Kakav si osmeh imao u tom trenutku, i onaj dečački pogled, zbog kog se svi nestašluci opraštaju...  Ko je, bre, tužan? Ja nikada nisam bila tužna niti ću biti. I ja sam se smejala.

Čim sam ti čula taj milozvučni, zvonki glas, dobio si nadimak u deminitivu tvog imena. I dobili su isti takav i svi tvoji meni dragi imenjaci, verovatno začuđeni... Ali „lepi moj“ nije mogao da bude niko. Jer „šta bih bez tebe ja“. Bez tebe dan nije mogao da bude lep niti sve onako ludo, brzo, šašavo, dečije, naše, u pesmama, u mislima, u omiljenim frazama iz „Nikad izvini“, citatima Her Žike i čuvenog Živote.

Nikad mi Beograd nije bio lepši nego te zime; imala sam savršenu scenografiju da pevušim idući ulicom „Let it snow“ diveći se svom gradu ... koji je posebno sijao jer ga ti toliko voliš i jer je Momo Kapor tako šmekerski opisivao njegove lepote i dušu...

Neki su imali Pariz, mi smo imali Sinatru... Koliko sam uživala u svom novostečenom pseudonimu – tvoja tramp lady.

Jedva sam čekala (dobro) jutro i da mi negde oko 8 pošalješ neku od starog, dobrog Frenka i da jedno drugom doskačemo omiljenim stihovima. You make me feel so young... živela sam tu pesmu.

Volela sam tvoju običnu, dečačku stranu, zagrljaj onaj najlepši na svetu, nepuštajući, obraz uz obraz, tvoj odnos sa dragim bićima, pesme koje naručuješ u kafani; oprostila ti braon cipele i „kanađanke“. Ti si mogao i ranac da nosiš, sa sve onim teget odelom... Htela sam da budem tvoja šmeker devojka iz Kaporovih priča... Želela sam da budem još bolja, u svemu - inspirisao si me, učio, bio stub podrške... Osetila sam se tako jako, hrabro, zrelo, kako rastem pored tebe... Moja savršena, obična ljubav... Ni sa kim nisam bila toliko iskrena i otvorena kao s tobom. Bila sam ubeđena da konačno radim pravu stvar, da je to ono nešto posebno, dobro, da se tako voli kad porasteš.

Sećaš se one Novogodišnje večeri, kad sam plačući hodala našom Svetogorskom a tvoja reakcija bila ona prava, muška, zaštitnička - kao da ne bi dozvolio da ikada više plačem.

 Ali jesi... samo što ti to ne znaš.

Kad si mi napisao da mi u novoj godini  želiš da ostanem svoja i posebna – to je postalo moja definicija mene koja mi je dala krila... koja su ubrzo stradala baš kao onom albatrosu u Bodlerovoj pesmi.

Koliko sam se ja lomila da li da se prepustim poludelim osećnjima, sećaš se, onda kad sam kao uplašena zverčica reagovala na ono tvoje „The way you look tonight...“ poslato iz neke kafane kad ti je bilo lepše da meni pišeš nego slušaš pijane drugare... Moj odgovor je bio – da.

Ti si ipak, prelomio u korist – ne.

Ne znaš koliko sam plakala onog jutra kad si mi rekao da ne možeš... da ćemo razgovarati.

A vidiš, nikad nismo.

Zato mi je onaj zagrljaj prijao kao spasonosni udah vazduha... i opet je sve prestalo da postoji, sem nas. Vrlo dobro si razumeo zašto sam okačila „Sedim u jednom pariskom lokalu“. Slušala sam je čitavog tog dana i opet plakala, iako sam mislila da nikad... ma nema veze. Ti si video hrabru, nasmejanu, pa Bože, odraslu devojku, svoju i posebnu. Ne znam samo da li i ti osećaš kako moji leptiri udaraju krilima, kad me zagrliš?
Posle svega, samo sam želela da te sačuvam, da mi budeš tu, da te imam bar kao prijatelja, jer vrediš. Zavolela sam te kao da si najbolji čovek na svetu i verovala u sve ono što si govorio i što piše tamo negde što ja ne smem da čitam... jer me svaki put porazi i raznese ta provalija koja zjapi između nekad i sad. Htela sam da budeš srećan, da ja budem ta koja će te obradovati, izvući onaj skriveni osmeh... jurila hashtag tvog omiljenog vina pa onda jurila to isto vino... da znaš da (te) znam.

Nadam se da nisi zaboravio da sam just a girl standing in front of the boy asking him to love her . Ako jesi, piše ti u posveti, na prvim stranama Sinatrine biografije. Dobro si mi ušao under my skin a sad mi se čini da si samo stranger in the night...  a ja rekla something stupid like I love you... Dobro, nisam rekla, al’ videlo se. Čulo se i tome kad pričam o tebi, videlo u očima i osmehu... A ti si tvoje odlučno odćutao.

Ja možda nikad neću večerati školjke na terasi s pogledom na Portofino, niti će mi Louis Vuitton praviti  neverfull sa inicijalima; možda nikad neću lupkati Duomom u onim crvenim đonovima, ali sam od mog Oplenca pravila Monmartre, od Šafrana Jimmy Chooa...  i znaš li koliko sam se smejala onog dana kad si rekao da ćeš me zvati na nastup kad navežbaš onu Tonijevu i koliko mi je to dalo snagu da se borim i da što pre dođe dan da ne gledam one bolničke zidove i sivu posteljinu sa nekim #neznamčemu tufnama.

I baš onda kad sam ja počela da pevušim Pavlovićkinu „Operisan od ljubavi“ i zamišljala kako poput Malene hodam Dorćolom i da sam konačno makla ono UN iz UNFORGETTABLE, opet ti...

Znaš li da sam onog dana kada smo se poslednji put sreli, u „Sephori“ naprskala taj tvoj Dior Sauvage i mirisala ga čitav dan... smejuljeći se što ti je ostao moj karmin na košulji. Ko ti je kriv kad se onako grliš???

Ne znaš ni to i verujem da ne veruješ.

Jer... želela sam da te sretnem, da vidim baš kako ću reagovati. Pa videla sam... izdali su me leptiri kao nikad. Ništa me nisu pitali.

A onda ono prokleto „ce compte est prive“ . Šok i neverica i milion zašto i nijedno zato da njime zakrpim ove parčiće srca... Kao da si mi, sa sve osmehom, ušetao srce, onako po slobodi, minirao ga, pobegao i digao u vazduh. Ja više o ovome ne mogu ništa reći... jer ne znam zašto (bih).

Pogrešno mesto i vreme... možda, ma ne znam... možda je sve ispalo ovako jer si ti Italijan a ja Francuskinja.

Under my skin

Danas je, kažu, Dan zagrljaja. Takve datume ne pamtim jer dan zagrljaja treba da bude svakog dana, ionako su nepravedno potcenjena kategorija. Za lepe stvari, povod ne treba da postoji i njima se treba onako, džekovski rasipati.

Mogla bih da kažem da sam hug addict. Zagrljaj mi je SVE.

Ali onaj nepuštajući, long lasting zagrljaj... gde ceo svet prestane da postoji, vreme postane nedefinisana kategorija, a koliko god se trudiš da zapamtiš svaki milisekund istog, brzo shvatiš da od tog posla nema ništa... Osećaj prepuštanja je proporcionalan amneziji... A on po običaju potiče od nekog ko se već fino smestio under the skin. I više od toga... uspeo jeda vam predefinše čitavo znanje o ljubavi, te sam opušteno mogla da ovaj post nazvati- šta sve možeš da saznaš o ljubavi za mesec dana.

Nije nikakvo čudo da se čovek zaljubi onako galopirajuće, iznenada, brzinski  kao na trkama u Monci. Nije neophodno opsežno istraživanje, predznanje o istom, sertfikat o podobnosti dotičnog za zaljubiti se u njega.

Možda je dovoljan iskren, dečački osmeh, šmekerski podignuta leva obrva, kravata boje plavog safira i pitanje:“I dobro, što si ti tužna?“ Hm. Ko je tužan? Pretvorih se sva u osmeh i beše to najbrže provedenih sat i po vremena  u mom  životu.

Kada se već u nekim godinama opametite i konačno osetite suštinu bitnih stvari, onda vam se taj neko prolepšava, maltene pred očima, jer vas je već uveliko kupio drugim, realno mnogo bitnijim kvalitetima. Za nekog ko je vizuelni tip, poput mene, ovo je veliki korak. Uglavnom sam „gradskim kaubojima“ zavedena svom tom lepotom naknadno tražila i lepila i druge dobre osobine. Oh mom Dieu! J

Iskren i otvoren razgovor, maniri i ponašanje, odnos prema drugim bićima, zdravo-razumski stavovi o životu čine da neko od „sladak je“ postane „najlepši običan momak na svetu“.

Do skora omiljeni lepršavi osećaj zaljubljenosti (sad ovde ide ukrašavanje leptirićima) evoluirao je u STALO MI JE  - jer taj neko pruža osećaj podrške, tu je da da savet kad treba, neopozivo odaje utisak da mu se veruje, ume da motiviše i podseti na tvoje kvalitete, uči nekim dobrim stvarima u životu (počev od sjajne muzike i knjiga), inspiriše da budete bolji čovek i sopstvenu ličnost podignete na viši nivo, ume da vas nasmeje i ulepša dan blesavom porukom pred kojom možete samo zagonetno da se smešite ... a opet pred kim nemate tajni, kome sve možete da kažete... i što je za nas koji smo uvek jaki, najvažnije, pred kim se ne plašite da budete najslabiji ikada... ne bojeći se da će to da pokvari sliku.

Nekako znate. I ne plašite se. I ne oklevate. Znate da sve mora da bude your way (a tako je i najlepše) i ponosni ste na to što osećate i jači nego ikad... i možete da viknete to celom svetu. Ne marite za izlizane savete koji nikom dobra doneli nisu, sve one igrice su vam smešne i ništa vam nije teško jer je taj neko vredan svega toga.  

Ali, od svih tih lepih stvari koje čine da uzdišete kao Ferdinand i čitav dan mirišete nevidljivo cveće (ma to je njegov parfem na ramenu J ), veći i važniji pokazatelj ozbiljnosti i jačine osećanja jeste želja da tom nekom bude dobro, jeste briga o osećanjima tog drugog bića. I sva ta želja da se, kad je teško,nasloniš na njegovo rame i samo ćutite zajedno; da budeš baš ona koja će znati da sasluša probleme, pa i da ih reši, koja će brinuti o njemu, kojoj će biti važne one njemu važne stvari, pored koje će se on osećati sigurno i spokojno...

Kako bi Momo Kapor rekao – "Ako to nije ljubav, onda ne znam šta je"

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.