Pismo jedne nevaljalice jednom lepom

Šta da ti kažem, prvi poljubac s tobom, one kišne večeri, ispred „Dalija“ je još uvek moj poslednji prvi poljubac... Verujem da ne veruješ.

Sve je te večeri bilo ružičasto, treperavo, sanjivo, opijeno, od vina, od tebe, takvog, celog, od tvog parfema, kašmirskog džempera, tvoje ruke na mom obrazu, onih 15 „samo da te vidim“ minuta... sve nekako „između šaputanja, šampanjaca i zvezda“ kako bi rekao Ficdžerald. Imala sam savršenu skicu sreće.
Sećaš se kad si me ono u „Pastisu“ pitao, dok smo ispijali svoju prvu, drugarsku kafu: „A što si ti tužna?“ Kakav si osmeh imao u tom trenutku, i onaj dečački pogled, zbog kog se svi nestašluci opraštaju...  Ko je, bre, tužan? Ja nikada nisam bila tužna niti ću biti. I ja sam se smejala.

Čim sam ti čula taj milozvučni, zvonki glas, dobio si nadimak u deminitivu tvog imena. I dobili su isti takav i svi tvoji meni dragi imenjaci, verovatno začuđeni... Ali „lepi moj“ nije mogao da bude niko. Jer „šta bih bez tebe ja“. Bez tebe dan nije mogao da bude lep niti sve onako ludo, brzo, šašavo, dečije, naše, u pesmama, u mislima, u omiljenim frazama iz „Nikad izvini“, citatima Her Žike i čuvenog Živote.

Nikad mi Beograd nije bio lepši nego te zime; imala sam savršenu scenografiju da pevušim idući ulicom „Let it snow“ diveći se svom gradu ... koji je posebno sijao jer ga ti toliko voliš i jer je Momo Kapor tako šmekerski opisivao njegove lepote i dušu...

Neki su imali Pariz, mi smo imali Sinatru... Koliko sam uživala u svom novostečenom pseudonimu – tvoja tramp lady.

Jedva sam čekala (dobro) jutro i da mi negde oko 8 pošalješ neku od starog, dobrog Frenka i da jedno drugom doskačemo omiljenim stihovima. You make me feel so young... živela sam tu pesmu.

Volela sam tvoju običnu, dečačku stranu, zagrljaj onaj najlepši na svetu, nepuštajući, obraz uz obraz, tvoj odnos sa dragim bićima, pesme koje naručuješ u kafani; oprostila ti braon cipele i „kanađanke“. Ti si mogao i ranac da nosiš, sa sve onim teget odelom... Htela sam da budem tvoja šmeker devojka iz Kaporovih priča... Želela sam da budem još bolja, u svemu - inspirisao si me, učio, bio stub podrške... Osetila sam se tako jako, hrabro, zrelo, kako rastem pored tebe... Moja savršena, obična ljubav... Ni sa kim nisam bila toliko iskrena i otvorena kao s tobom. Bila sam ubeđena da konačno radim pravu stvar, da je to ono nešto posebno, dobro, da se tako voli kad porasteš.

Sećaš se one Novogodišnje večeri, kad sam plačući hodala našom Svetogorskom a tvoja reakcija bila ona prava, muška, zaštitnička - kao da ne bi dozvolio da ikada više plačem.

 Ali jesi... samo što ti to ne znaš.

Kad si mi napisao da mi u novoj godini  želiš da ostanem svoja i posebna – to je postalo moja definicija mene koja mi je dala krila... koja su ubrzo stradala baš kao onom albatrosu u Bodlerovoj pesmi.

Koliko sam se ja lomila da li da se prepustim poludelim osećnjima, sećaš se, onda kad sam kao uplašena zverčica reagovala na ono tvoje „The way you look tonight...“ poslato iz neke kafane kad ti je bilo lepše da meni pišeš nego slušaš pijane drugare... Moj odgovor je bio – da.

Ti si ipak, prelomio u korist – ne.

Ne znaš koliko sam plakala onog jutra kad si mi rekao da ne možeš... da ćemo razgovarati.

A vidiš, nikad nismo.

Zato mi je onaj zagrljaj prijao kao spasonosni udah vazduha... i opet je sve prestalo da postoji, sem nas. Vrlo dobro si razumeo zašto sam okačila „Sedim u jednom pariskom lokalu“. Slušala sam je čitavog tog dana i opet plakala, iako sam mislila da nikad... ma nema veze. Ti si video hrabru, nasmejanu, pa Bože, odraslu devojku, svoju i posebnu. Ne znam samo da li i ti osećaš kako moji leptiri udaraju krilima, kad me zagrliš?
Posle svega, samo sam želela da te sačuvam, da mi budeš tu, da te imam bar kao prijatelja, jer vrediš. Zavolela sam te kao da si najbolji čovek na svetu i verovala u sve ono što si govorio i što piše tamo negde što ja ne smem da čitam... jer me svaki put porazi i raznese ta provalija koja zjapi između nekad i sad. Htela sam da budeš srećan, da ja budem ta koja će te obradovati, izvući onaj skriveni osmeh... jurila hashtag tvog omiljenog vina pa onda jurila to isto vino... da znaš da (te) znam.

Nadam se da nisi zaboravio da sam just a girl standing in front of the boy asking him to love her . Ako jesi, piše ti u posveti, na prvim stranama Sinatrine biografije. Dobro si mi ušao under my skin a sad mi se čini da si samo stranger in the night...  a ja rekla something stupid like I love you... Dobro, nisam rekla, al’ videlo se. Čulo se i tome kad pričam o tebi, videlo u očima i osmehu... A ti si tvoje odlučno odćutao.

Ja možda nikad neću večerati školjke na terasi s pogledom na Portofino, niti će mi Louis Vuitton praviti  neverfull sa inicijalima; možda nikad neću lupkati Duomom u onim crvenim đonovima, ali sam od mog Oplenca pravila Monmartre, od Šafrana Jimmy Chooa...  i znaš li koliko sam se smejala onog dana kad si rekao da ćeš me zvati na nastup kad navežbaš onu Tonijevu i koliko mi je to dalo snagu da se borim i da što pre dođe dan da ne gledam one bolničke zidove i sivu posteljinu sa nekim #neznamčemu tufnama.

I baš onda kad sam ja počela da pevušim Pavlovićkinu „Operisan od ljubavi“ i zamišljala kako poput Malene hodam Dorćolom i da sam konačno makla ono UN iz UNFORGETTABLE, opet ti...

Znaš li da sam onog dana kada smo se poslednji put sreli, u „Sephori“ naprskala taj tvoj Dior Sauvage i mirisala ga čitav dan... smejuljeći se što ti je ostao moj karmin na košulji. Ko ti je kriv kad se onako grliš???

Ne znaš ni to i verujem da ne veruješ.

Jer... želela sam da te sretnem, da vidim baš kako ću reagovati. Pa videla sam... izdali su me leptiri kao nikad. Ništa me nisu pitali.

A onda ono prokleto „ce compte est prive“ . Šok i neverica i milion zašto i nijedno zato da njime zakrpim ove parčiće srca... Kao da si mi, sa sve osmehom, ušetao srce, onako po slobodi, minirao ga, pobegao i digao u vazduh. Ja više o ovome ne mogu ništa reći... jer ne znam zašto (bih).

Pogrešno mesto i vreme... možda, ma ne znam... možda je sve ispalo ovako jer si ti Italijan a ja Francuskinja.

Nouvelle annee

Nemam vremena da budem loše a imam vremena samo za prioritete. Tako bi mogla da zvuči moja životna mantra poslednjih meseci, možda i godina. Nemam kad da brojim. Ima li svrhe uopšte se baviti stvarima koje nisu baš krojene po našoj meri i zašto bismo ikoga opterećivali bilo čime osim onim lepim? Koliko god da  od zmaja postanem snebivljiva aždaja, i dalje se hrabro vodim onim mojim „Ulepšaj sve što možeš!“

Zato i ovu godinu navodimo od starta na dobar pravac. „Samo pozitivno“ uz smeh bi rekla moja Milica M, citirajući moju nekada veliku ljubav – koji je tu rečenicu koristio kao ogromnu mudrost, prosipajući je i kao izgovor, izlaz, opravdanje... Nas dve se njome hrabrimo.

E ta, moja Milica. Vratila mi se u život i vratila me u život, vraćajući mi onaj lepi deo života koji mi toliko nedostaje. Da nam se nije desila ta neka neobjašnjiva pauza, možda ne bih znala koliko je volim, koliko mi je potrebna i da boli sto puta više kad izgubite prijatelja nego tamo neku ljubav. Nije bitno ko se kome prvi javio, nije bitno šta smo to (u)radile prethodnih meseci – sad je važno da je tu i da nastavljamo gde sto stale, samo još jače i bolje. Ako su svi drugi otišli da bi se ona vratila, vredelo je. Serija nije ista bez jedne od glavnih glumica. Ona je ta koja će na moje priznanje nekih postupaka u 4 ujutru, krajnje očajničkih, opisati scenu gde Herkula od smrti spasava devojka koja ga voli, tako što se postavi pod stenu koja bi njega ubila. „Mila, svašta čovek radi zbog ljubavi“ nasmeje se i idemo dalje. E, upravo je ona jedna od najboljih stvari kojom je počela 2016 – prijatelji su posebna sorta dragocenosti – čuvati i voleti! Ma svim silama!

Malo-malo pa mi prijatelji i poznanici „skrenu pažnju“ J kako samo izlazim. Dobro, ako ja lažem, Instagram ne laže. J Više se ne demantujem, ali kako check inovi govore, recimo da me često možete videti u ID restoranu. Em što je Ivan Ivanović, koga, malo je reći, obožavam, THE BOSS, em što je na mom Vračaru (kad-tad se vraćam korenima svog beogradstvovanja) em što je potpuno IT.

Tako ljupko i sa ukusom uređen enterijer, casual & chic, prijatno i ušuškano mesto, ispunjeno nekim finim, lepim ljudima koji nisu nikakva "ekipa" nego persone koje uživaju u lepim svarima, sjajnoj hrani i opuštenom druženju sa prijateljima.

Moram da spomenem i da već imam svog omiljenog konobara, s kojim se uvek lepo isćaskam. A to kad ja imam svog čoveka mnogo govori... Koncept a la Sigmund Freud, pa portret ovog zanimljivog čoveka na jelovniku, vizit kartama... i obožavam njihove psihološke dosetke sa nazvima jela. Evo mog razvojnog puta Melaholija pa Histerija do  Nežnosti. Nekako se uvek vratim ovom prvom J.  Sve sam svoje prijatelje vodila tamo; još malo pa ću Ivanu i procenat tražiti. Zapovest broj 2 – provoditi što više vremena mestima iz odeljka II sa ljudima iz odeljka I.

I naravno moda! Step one - promena frizure. Sa šiškama se svet definitivno drugačije vidi. Šiške su nekako rebelish. Hm, još se sećam kad me on nije prepoznao... Never mind. I onda mi je moja life & style icon Duška  Jovanić rekla kako je potsećam na Caroline de Maigret. SO WOW! (pred kreveta mi stoji „Kako biti Parižanka wherever you are“ tek da se zna! ) Možda najparisienne od svih Francuskinja, svoja, drugačija, sofisticirano divlja, too glam to give a damn. I sa nečim tako šmekerskim u pogledu i osmehu. My man. Mean woMAN.

Ne izlazim iz ispranog crnog skinny džinsa, bajkerskih čizmica sa upadljivim metlnim detaljima, crne dolce vite i mog omiljenog senf žutog kaputa u stilu oversize sakoa. Chanel Chance je moj mirisni potpis, a za blink blink efekat su zadužene moje najdraže minđuše ikada - u obliku zvezde, naravno. Za izlaske se bira crni kožni šorts, bela košulja i ankle boots, oz obaveznu Aurinu smokey eyes paletu (sa mnogoo crne!) i Laza lips, special nude, please! Life sounds better in French. 

Je vous embrasse, tres fort!

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.