“A tako je dobro pocelo”. I jeste. Prvi roman mog (samo oni
koje mnogo volim mogu da ponesu taj epitet) Branka Rosica i vec bih mogla da mu
kazem -
ako vec nisi, pocni da pises novi. S nestrpljenjem sam ocekivala izlazak
njegovog prvenca. U knjizaru odjurila prvog dana kako se pojavio u prodaji; jos
kad su mi devojke iz “Lagune” rekle da “naravno
imaju Rosicev roman” i da se vec prvog
dana odlicno prodaje, ja preserecna, kao da je moj.
Da me nije cekalo ludovanje o omiljenom klubu, procitala bih
ga u jednom dahu. Mada sam vec i nakon prve polovine uspela da srocim lepu
kritiku mom Branku, koja je, rece mi on, njemu ulepsala dan a meni dala vetar u
ledja da napisem i ove redove.
A kako je sve pocelo? Pre par godina, moj tata je redovno
kupovao novine “Press” a ja mu ih nedeljom otimala, kako bih se domogla
omiljenog dodatka - nedeljnika. Tu se
meni dopadne kako pise jedan simpaticni cova, malo nadrkanog izraza lica al’ s
necim detinje dobrocudnim u pogledu. Raspitam se odmah ko je covek, sta je, i naravno
da smo postali prijatelji na Facebooku.
J
Ja kako ne umem, niti hocu da cutim, kad mi se nesto
dopadne, posaljem mu fino srocenu poruku kako pratim njegov rad i obozavam njegove metafore, stil pisanja…
Zdruzimo se mi tako i ja jos redovnije pocnem da pratim sve sto Branko pise, u Playboy, Elle… I zapamtim jedan detalj, iz teksta posvecenog stanju u nasoj
muzikci, tubrbo-folku, kafanama itd. Opisuje covek scenu kako se nalazi u
toaletu i razmislja o necemu vaznomo, naslonjen na vodokotlic made in
Serbia sa logoom :Keramike Mladenovac”. Pa odusevila sam se! Takvo oko i rec
za detalje i sve one naizgled nebulozno blentave zivotne situacije!
I padne moja resolution
– moj novinarski deo licnosti odluci da zeli da bude nekakva sublimacija Duske
Jovanic i Branka Rosica. Savrseno, a!
Kad god se Branko i ja cujemo, sve dogovaramo kafu s rakijicom, u nekom kafancetu sa nezaobilaznim
kariranim stolnjacima. Do tad se pratimo ovako… a ja jos pomalo iznenadjena sto
imam priliku da se druzim sa covekom kog nazivaju legendom urbanog Beograda. A
ja niti slusam pank, niti volim pivo, niti navijam za njegov Celzi. J
Al’niko ne pise kao on, onako kako bi razgovarali obicni ljudi, kako govori
ulica u onom svom najzivotnijem obliku, “da ga ceo svet razume”.
“A tako je dobro pocelo” vec s prvim redovima lici na
Branka. Odmah vidite da je to on, da je tu sve ono njegovo, ali je, bar po mom
vidjenju, ozbiljniji, brutalniji, surovo realniji, ogoljeniji od onoga sto sam
ja kao ocekivala od njega. Negde sam imala ideju da ce u centru paznje biti
neki tamo npr.dorcolski mangup, sa sarmom James Deana, kad ono marketinski
ekspert. E taj junak me na momente tako “nervirao” onako da bih ga rado “odalamila” - Alo covece, dodji sebi! Ali i pored toga,
sve vreme se covek nekako brine hoce li se taj “kreten” izvuci na kraju.
Branko je fantasticno docarao sve one atomski sitne detalje
unutrasnjih previranja, situacija … da nema sanse da ne pomislite “pa ovo sam
mogao biti i ja”. Da se ne lazemo. Zato sto nekad svi mi pojma nemamo sta
radimo i koji nam je djavo. Mora se razumeti i ono sto nije logicno, razumno,
normalno… jer je ljudsko. Zivotno! Bravo (moj) Branko!
Foto/ www.nedeljnik.co.rs
