„Da
se razmisli!“ Polu-rečenica koju je Šćepan Šćekić uputio svome Lunju, onako
preteće pokazujući prstom, želeći da s tih par reči obeleži bitan trenutak, od značaja... ma za obojicu.
Smejala sam se ja mom omiljenom liku iz „Srećnih ljudi“ a zapravo i nije mi bilo
toliko smešno; i sama već duži period uviđam da je toliko toga o čemu valja
porazmisliti. Samo je potrebno vreme, vreme da ga damo sebi. Kad već mislim da
je vreme najskuplja stvar na svetu onda je valjda vreme koje damo sebi i
najveći dar.
Pa,
ako nećeš na fin način... onda će ti univerzum pokazati da je krajnje vreme, na
onaj ružniji, koji najviše mrziš, pa da zapamtiš. Već 10 dana bukvalno ne mrdam
od kuće; danas je bio moj prvi izlazak iz karantina, ono da se našminkaš kako
bi sebi malo života udahnuo i izađeš među ljude – a da ti ljudi ne nose bele
mantile.
Tempertura
za koju sam verovala da sam je otresla špicastim vrhom baletanke je rešila da
me nauči pameti. Nema šta drugo da bude – mogu ja da širim oči u neverici i
govorim kako nije moguće da se meni ovo dešava, da nosim sa sobom gomilu
lekarskih nalaza i vučem kesicu a lekovima – sve mi džaba. Pa to NE MOŽE da bude, ne može, ne može...
može. I evo mene, umirene, sa
nemogućnosti da jurim od 7 do 23 – pa mi valjda i zato leglo ponovno iščitavanje
Godine koja prođe, dan nikako. Al’eto
vremena, da se razmisli...
Danas
smo moja Mara i ja prošetale Topolom, meni za ljubav. Ja, ponosna što imam tako
luckastu, pametnu, zgodnu i trendi sestru, pametnu i vrednu, sa tom veselom
dečicom; kako je onako, baš porasla i što me baš ona tako šeta kao specijalnog
gosta kroz našu varoš. Ja onako, malo k’o narcis, mislim u sebi da li će joj
(ipak samo njeni) prijatelji i poznanici reći:“Pa, lepa ti je Nata“ i uživam da
se zajedno sećamo svih trenutaka u našem gradu – škole, te samousuge koja opet
postoji, kafića gde smo se nekad sretale u dogovoreno vreme... sve se zna i šta
je ko vozio i ko je šta obukao i ko su bili čika Nikiji koji su harali u našoj
ranoj mladosti. I priznadosmo jedna drugoj da se silno rastužimo kada prođemo
pored našeg Auto moto društva i gledamo onu praznu kancelariju, sa i dalje
šljaštećim peharima u polici – a nema ni Kilijeve radionice, niti Rade i Pera
peru autombile, niti se lagano okupljaju „jugići“ iz auto-škole... Nema ni onog
modro plavog Fiat Coupea koji je mene podsećao na Ferarija...
Ali,
mi smo tu i ima još vremena – za mnogo štošta još, pogotovo sad kad smo nekako
u isto vreme otkrili da smo mi nama najvažniji i da nam je tako najlepše.
Toliko je toga što je godinama bilo „na čekanju“ , gurano pod tepih,
zanemarivno, zaboravljano... ne zato što
se nije htelo nego jer se nešto drugo, bučnije i napadnije, nametalo kao „važnije“...
a nije bilo. Neprocenjivi momenti kad to shvatite. Nekad je dovoljno samo da
date sebi minut i zapitate se „Čekaj, šta će da se desi ako sad ovo ne uradiš i
ako to nije toliko hitno?“ Iskren odgovor uslovljava naredni korak. A sve
zavisi od tog vremena koje poklonite sebi – vi sami, jer niko drugi neće.
Svih
ovih dana mog boravka u karantinu, moja velika sestra iz Pariza me uporno
podseća na obećanje koje sam dala sebi i svima njima – da ću se uzeti u pamet i
više paziti na sebe. Pita ona mene onako jednostavno – šta ti stvarno hoćeš od
života? I eto mene, već kucam poruku, onako kao top listu, šta je to što bi
činilo moj vek vrednim življenja. Sve znam. Nema ni mnogo stavki ni neke velike
filozofije. Umetnički rečeno – jedan fin kroki, u par poteza. Kažu da kad nešto
staviš na papir to je već dobar plan i realizacija će ići lakše. Nije lako i
neće ni biti – pogotovo kad morate sebe da prebacite na „sporohodno“. Ali
trening je čudo – trebalo bi da se češće podsećam da sam i stoj na rukama (kog
sam se toliko plašila i bila ubeđena da ga nikad neću uraditi) izvela najbolje
u razredu i pokazivala drugima, za primer. Al’ vežbalo se, vežbalo... bilo je
poderanih leđa i modrica i zvučnih padova ali se uspelo. Tako valja i vežbati
to posvećivanje vremena sebi. Pa i ta moja obožavana Formula mora u toku trke
da svrati u pit stop... I to je sastavni deo svog tog cirkusa, bez toga se ne
bi mogao ni pehar podići. Da se zapamti.
