Jeseni, bićeš divna!

Sasvim (ne)obično veče. Bar za mene – pravo s posla kući, u pufnaste papuče i ružičastu kućnu haljinu. U mom novom stanu konačno mogu da širom otvorim prozor  i slušam kišu i ono šuštanje barica kad prođu automobili. Kroz mrak se naziru fasade zgrada od kojih svaka „miriše“ a la Haussmann. Na TV  onaj zgodni Uroš Ćertić, vidim ga kako vozi motor  na jednom točku i priča o škripi guma hmhm...  Sjajan ambijent za novi post J kojim negde, kao vatreni navijač leta, želim da ohrabrim sebe  -  u ovoj jeseni će se uživati. Evo i zašto:

Naredne nedelje  počinje 36.Belgrade Fashion Week. Moje omiljeno „godišnje  doba“. Radujem se druženju sa mojim modnim ljudima. Ja poput deteta u luna parku,  onako iskreno uživam u tom ozbiljno zabavnom svetu . Revije   Ane  Ljubinković, Igora  Todorovića  i  BFW design collective baš s nestrpljenjem iščekujem. Svet bi bez mode bio dosadno mesto. Fabulous. I love Fashion :-*.

Vikend 29-30. novembar zaokružen u rokovniku.Belgrade Wine& Dine se po drugi put održava u Mikser House. Kako da ne odem kad se moja i Jovanina (Vino Budimir) fotografija nalazi u postu kojim je događaj najavljen J. Šalu na stranu, biće to sjajan hedonistički događaj.Prijatelji, vino, neki novi ukusi... treba li išta dodati? So classy.

Ponedeljak je rezervisan za seriju „Urgentni centar“. OK, moj dragi Bojan Perić je najvažniji od svih razloga, ali je, sudeći po prve dve epizode, serija jedna od onih zbog koji čekate određeni dan... baš kao nekad. Sjajna glumačka ekipa, „tople“  priče i nekakva bliskost koju osećate gledajući junake u doktorskim mantilima, garancija su dobrog kućnog provoda uz TV Prva ponedeljkom u 21h. Cosy.

Kreće sezona slava. S godinama mi je sve važniji taj porodični duh. Već sam kod sebe otkrila sindrom domaćinskog sina (uhvativši sebe kako sa oduševljenjem pomatram tek poorane njive u Šumadiji, pa mi drago što je tamo neki seljak tako divno složio one brazde). Oduvek sam više volela onaj dan uoči slave, kad s tatom pečem prase, sva važna ga menjajući, dok ogrnuta njegom jaknom, s njim razgovaram o nekim ozbiljnim životnim temama. A kad već dođe taj svečani dan, onda tata preuzme ulogu šefa protokola na čiji mig, bez reči, izvršavam ugostiteljske zadatke. You ’ll be a man, my son.

Knjige (i kiša). Trenutno je na mom stočiću „Četvrti  Kenedi“  od  Maria  Puza. Negde oko 2  iza  ponoći je moje  vreme  za čitanje. Onda se mirno i lepo spava. Onih 80ak kilometara do zavičaja redovno  prekratim dobrom knjigom. Nije kliše, ali zvuk kiše, miris  papira, bezbroj onih sitnih slova, ogromni džemper, mekano ćebe ... jedna od najboljih stvari koje možete  učiniti  za sebe. I osećati se sjajno! Real joy.

Zaljubiti se nekako s jeseni. Ili bar naći simpatiju. Ponašati se kao dete. Kao namerno ga  ne pogledati  kad prođeš pored njega. Pa onda oduševljeno treptati kad ti se obrati. Čuvati onaj dodir ruke u ruci  kao najveću dragocenost. Ulicu krstiti po njemu, jer tu on živi. Zabavljati se činjenicom da te u isto vreme  i nervira  i drag ti je - poljubiti ga ili mu lupiti šamar jer je tako... grrrrr! :-)))) Simply lovable.

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.

Lete mi lete... :-)

Oduvek mi je smetalo bilo kakvo pretvaranje, foliranje, gluma. I godine (iskustva) učine da čovek sve lakše prepozna iste. Koliko je najjadnije lagati samog sebe, tako je i sagledavanje sebe u pravom svetlu, jedno od najvećih dostignuća u životu. Umeti pratiti sebe, osmotriti sopstvenu ličnost  iz više  uglova, pa  kada postanete svesni toga, je simbolično rečeno – početak nove ere. Kao da je sve  pre toga  bilo samo priprema, traganje, ispitivanje, hvatanje zaleta... Gotovo da taj osećaj može čovek fizički da oseti – posmatraš sebe kao neko  drugo  biće, samo se mnogo bolje poznaješ.

Šta god da se desi, sebe uvek imaš i ne smeš da izgubiš. Račune prvo polažeš sebi, iako je nekad najteže, ali se prvo obračunaš sam sa sobom i veruješ prvo sebi. Pa upoznao si sebe. Logično je.

Nazovimo to zrelošću ili onom starom “stižu godine“ J. A ti ih se ne bojiš. Šta su donele?

• Prva sam  govorila kako imam frku od cifre 3 kojom počinje  broj  godina. Sada ne. Jasno i glasno mogu da kažem da imam (skoro J ) 32. Ne osetim.
• Svaki put me iznova fascinira uverenje kojom žene kažu kako nose veličinu 38. Sve od reda. OK, ja sa ovim svojim paukolikim nogama i mogućnošću da nosim stvari iz srednje škole, nekad nosim broj 40. Pa?
• Više ne brojim kalorije niti kockice čokolade. Mogu da provedem čitav dan jedući „Milku“. I ne kajem se. Došlo mi tako... meni.
• Ne gledam film samo zato što moje drugarice misle da je to remek delo sedme umetnosti. OK, ja više volim „Vonju akademiju“. Ne vidim ništa posebno u tom nekom Robertu Patinsonu, meni je Bojan Perić frajer i po.
• U poslednje vreme živim na deep houseu (hvala Veljko J ) ali to ne znači da ne znam kako počinje pesma Šaka  Polumente „ Budi dobra, daj mi bijelu košulju...“. Nek cela Srbija juri u Guču, trubača neće biti ni na mojoj svadbi.
• Sasvim je u redu provesti petak veče u društvu Ivana  Ivanovića.
• S ponosom mogu da kažem kako vikendom kosim dvorište, iako to nije fensi . I baš je forašto to teško može da se zamisli imajući u vidu moje uobičajene high heels-shorts kombinacije.
• Umem da postavim sebi dijagnozu – šta me iznerviralo, povredilo, obradovalo. Onako, lepo izdvojiš to zrnce, a onda sledi terapija, ako je potrebno.
• Umem bolje da prepoznam svoje potrebe u trenutku, ali i tuđe. I da nađem rešenje za iste.
• Više cenim svoje vreme i  trošim ga samo na ekskluzivce.  Ali umeš i da prepoznaš da si ga nekad trošio na pogrešne. Samo se više ne zadržavaš na bespotrebnom analiziranju. Paf-paf, ma k’o sneg s ’ramena.
• Duhovito se nadmudrujem sama sa sobom. „Kretenu, prestani da lupaš gluposti!“, „Jao, jao, vidi kako ti klecaju kolena kad se pojavio“, „Da te čovek iskreno pita, oko čega se sad nerviraš“... e to su samo neke od rečenica koje često uputim sebi.  I čik da slažem sebe!
• Kad nekog volim, nemam problem da mu to kažem. Čak i kad neke ljude kreditiram iako su slabe šanse da će ikad vratiti taj kredit, znam da je to moj izbor i da ću posledice snositi isključivo ja. Pustim ih... samo jer ja tako hoću.
• Osećanja  su mnogo transparentnija, više se slede i poštuju... 
• Ako je neko NE moj izbor, sve se lakše izgovara...
• Ježim se od rečenica koje počinju sa „Pravi se ovo, pravi se ono...“. Neću. Ja već jesam, ali nešto drugo. Take it or leave it.

Nastaviće se...