Otkrivanje istine

Uskoro će se navršiti godinu dana otkako je počela moja ljubavna priča – na jednoj strani ja, na drugoj vino. Do tad je to bio samo povremeni flert, a onda se desilo „to“. Gotovo da je bilo na prvi „pogled“, ali je vrlo brzo preraslo u ozbiljnu vezu. Sećam se i danas, i mesta i ljudi, i dana kada mi je kroz glavu prošlo (a u ruci čaša Budimirove Trijade) – ovo je život, ovo je onaj pravi raj na zemlji.  A takav trenutak se ne zaboravlja. Nekako se baš zgodno namestilo da me u taj čudesni svet vina uvedu ljudi kojima je ono i posao i ljubav, i (lepa) obaveza i zadovoljstvo. To mi je i svojevrsna garancija da na svom vinskom putu neću „skrenuti“ i napraviti neku početničku grešku. 

Svaka nova čaša, nova priča, novi doživljaj i iskustvo za nezaborav. A onda lagano, kao kad se zaljubljujete, pa sve ide nekim svojim, prirodnim tokom, spontano, zavodljivo, a vi samo uživate i zadovoljno se osmehujete, kao da krijete neku veliku, lepu tajnu.

Vremenom  ta „vinska“ druženja, gde je vino bilo i povod i posledica, postadoše lepa tradicija, nešto kao običaj, deo onoga što zovu lifestyle. Neko pametan i iskusan je jednom rekao da vino na najlepši način povezuje ljude, a onda vremenom samo učvršćuje te veze. Svako vino nosi svoju istoriju – tako sam uz gutljaje Scalabronea upijala svaki detalj o toskanskom Robin Hoodu, pa se od nekud pojavila Jankova Jelena; i gle čuda, posle par meseci, u na Mediteraneu, upoznah i damu po kojoj je ovaj fenomenalni roze dobio ime.

Eto kako vino spaja ljude, dovodi neke nove. Već  mi se usne razvlače u osmeh kad pomislim koga mi je sve „dovelo“. Ne verujem da je to slučajno što baš te ljude želim da sačuvam kao najveće dragocenosti u svom životu; ljubav prema vinu je samo još jedna crta u njihovom karakteru, koja njihovoj ličnosti daje onu prefinjenu notu, povrđuje činjenicu da je reč o ljudima koji umeju da uživaju u životu i cene njegovu uzvišenu lepotu. Kako ne poželeti da postanete deo tog zanosnog i opojnog sveta i osećati se privilegovano i počastvovano u društvu onih koji su kročili u sve podrume vodećih svetskih vinarija? Koliko tu tek ima zanimljivih priča, na granici sa bajkama?

Bilo bi zaista nedopustivo samo piti ono što ti sipaju u čašu, a pri tom ne razmišljati šta je „unutra“, bez želje da se nešto nauči, sazna, zapamti šta je ono što se talasa u toj visokoj, elegantnoj čaši. Otkuda aroma malina kad se vino pravi od grožđa, zbog čega pojedini mirisi priziaju povetarac sa Istre, zašto se pobogu pojedine boce okreću naopako? Radoznalost je ubila mačku – ma kakvi – radoznalost je mački pomogla da se dočeka na noge još spremnija. Čitanje, učenje, zapitkivanje – reših da postanem (bar blizu) profesionalac, za svoju dušu. Hoću da otkrijem tu istinu u vinu!

U svakoj priči o vinu, očigledna je i neka velika životna istina. Kao što Krug insistira na vrhunskom kvalitetu svojih šampanjaca ne pristajući na kompromis sa prirodom, tako i od života treba zahtevati sami najbolje, neprihvatajući (neadekvatnu) zamenu. Jednostavno je – no Krug, no thanks! Lekcija naučena.

Jednom prilikom sam tako, priznajem, nepromišljeno,izjavila kako ne volim slatka vina, ali sam ubrzo dobila kao odgovor jedan sumnjičav pogled i čula rečenicu – ne sudi o onome što nisi probala. Posle par sekundi, uživala sam u sjajnom ukusu gewurst-traminera.

Jedna od najlepših večeri u mesecu novembru beše upravo ona kad je stiglo mlado vino – beaujolais nouveau. Kako je bilo divno slušati francuske šansone, uživati u tom mladom gameu... Obuzme vas neki osećaj ponosa što ste deo tog otmenog sveta koji tom istom trenutku uživa u lepršavosti ovog vina, onog sveta koji ume da ceni prefinjene, lepe stvari, koji od života pravi umetnost, zagovarajući hedonizam kao svoj DNK.

Naučih i ovo. Kako god da okrenem, vino bez ljubavi ne može, niti ljubav bez vina. A najbolje je kad se pomešaju, pa se ne zna ko je tu koga izazvao. A kad vas stazica iscrtana kapljicama vina odvede do tog nekog posebnog... Eh kako onda oči lepše svetlucaju kad se u njima ogledaju i mehurići Veuve Cliquota, pa je poljubac  ukusniji ako se tu oseti i božanstvena malvazija; za ženu nema zavodljivijeg karmina od crenkasto-ljubičaste boje usana, za koju je „krivac“ kombinacija terana i cabernet-a s juga Francuske... Svaki trenutak te „srčane“ opijenosti imao je svoje vino ... Čuvaju se pampuri kao najveće blago, za sreću.

Savladavam lekcije o vinu, da bih njega impresionirala, pa da budem ponosan na mene, razmišljam kako bi  izgledala haljina inspirisana karakteristikama omiljenog Uroborosa,  pišem priče pa sve gledam da bar ponegde provučem neku kapljicu vina, ušuškam se u svoju fotelju, čaša kraj mene, prelama se crvenkasta svetlost o njene zidove, smeškam se u sebi, kao da je on tu kraj mene...

Kažu da je život suviše kratak da bismo pili loša vina; a ja bih rekla i da je previše lep da bi tu harmoniju narušilo nešto što nije sjajno vino. Buvons, mes amis!

Napisano 20.12.2012.