Na samom
početku, jedno malo priznanje i zahvalnica. Za ovaj post, dodatno me motivisao drug Marko, koji me pre
par večeri onako, u hodu, upita: „ Nisi ništa skoro objavljivala,a?“ Uf. Poza malog noja. Nisam. A volim da sam
vredna! I nije da nema toga što vredi
pohvatati u letu i smestiti u ova on line
sabrana dela! Između konstantnog trčkaranja dorćolskim ulicama, podsećanja
koliko mi život nekad liči na Pradu bez
đavola i gledanja na sat u stilu „Zašto dan nije duži“ , stignem i da instagramišem razne zanimljive momente,
od kojih su narednih 5 poslužili kao ilustracija za crtice koje slede. (Marko,
ti ćeš dobiti prvi share! J)
Grad.
Beograd. Moj grad. Volim da čuvam te detalje sa fasada, zanimljive krovove,
ćoškove, ulice... Doživljavam kao privilegiju što koračam ovim gradom i baš ga
volim, punim srcem. Osećam to svakim korakom po njegovim pločnicima. Lep je. Ne
što je MOJ, nego BAŠ. Čak i kad je dan loš, Beograd je tu da prizove rečenicu „Život
je lep!“
Detalj sa fasade Dositejeve 21
Moje
selo. Moj mir, mala, skrivena luka. Sigurnost i bezbrižnost, ponekad smišljeno bekstvo.
Mali raj gde mogu da grlim moje pse i
mačka, dok ne počnu da se bune J, da kroz prozor gledam Mesec iznad krošnji drveća, gde se do očiju
pokrijem mojim ružičastim prekrivačem ukradenim
od Barbike, gde sve one plišane igračke, kolekcija vinskih pampura i gomila
modnih časopisa i knjiga idu savršeno
jedno uz drugo. Mesto gde sam još obična devojčica, koja sme J
da jede čokoladu pred spavanje; gde me Adrijana budi skakanjem po krevetu i štipanjem za obraze, gde je
najbolji provod u kuhinji dok se prave vanilice. I gde jutro sviće ovako...
Krćevac, kod Topole, Šumadija
Petak
u Pire-u. Suvišno bi bilo hvaliti
restoran sa lepom istorijom i tradicijom. Smešten u jednoj od meni najdržih
ulica, sa pogledom kroz odštampane prozore, Pire
je idealno mesto da se malo, lepo sklonite i uživate. Svakako. Brzo se navikoh
i na slabije osvetljenje i plamičke belih sveća (nisam baš ljubitelj takvog
doživljaja romantike J ), ali me ambijent svakako
oduševio, naročito one police sa knjigama
i veliko ogledalo iznad belog klavira. Diskretna D.O. etiketa na salvetama, tek
kao podsećaj na fashion duh ovog
mesta. Mesto gde ste svoji i opušteni a opet se osećate svetski. Moj tadašnji
izbor je bila Cezar salata sa lososom i Prosecco.
Savršeno lagano, ukusno, nepretenciozno... baš kao i sam Pire, a krajni
utisak... ono što ja nazivam kao bolji čovek posle svega.
Pod sjajem beličastih zvezda
Posle
ne znam čime izazvanog izleta sa ružičastim knjigama (neka oprosti Candice Bushnell, ali više nismo u ljubavi), vratila
sam se mom omiljenom – Mario Puzo. Šteta što nije napisao više knjiga. Poslednjeg Dona, Omertu i Porodicu sam
fino apsolvirala (mrtva trka sa Cheovim biografijama) i konačno na redu Kum. Prava knjiga, muška, pretpostavljam
bliska samo nekim ženama. Ja oduvek fascinirana onom Donovom rečenicom „Pomeni,
ne insistiraj“, dodajem još jednu „Urazumiću ga“.
Svet
je stvoren po meri prosečnih i oni izuzetni moraju sebi da grade drugi, gde će
biti ono što jesu, sa svim svojim kvalitetima. Tema za razmišljanje. Obožavam
Puzov lagan, tečan način pripovedanja, jasan, koncizan a tako bogat. Jasno
izvajani likovi, životne priče i situacije, kriz prizmu jednog mračnijeg sveta. Realna i uvek aktuelna
priča.
Ponuda koja se ne odbija.
Ljubav.
Ovih dana je definišem kao „Volim tvoju blizinu“. Leptirići su tu, još uvek
malo pospani, ali znaju i da zalepršaju. Slobodno, nesputano, lepo osećanje nalik
ušuškanosti, toplom vetru. Krhko ali traje. Slatko nekako, kao kad se pomešaju
oboren pogled i ukraden osmeh, pa neko bude lep i kad se kao mršti. J
Ljubav, definitivno IT thing.
Moj znak. Moje JA.