2015/06/27

Sa IT na ti

Danas se sve one stvari koje nas osvoje, onako na „jedan“, neobjašnjivo, nazivaju IT – IT devojka,  IT torba, IT mesto... Kako je realno teško pronaći ova druga dva (i niz iza njih) bez ove prve stavke, vratimo se fenomenu devojke koja ima to „nešto“ a bez da smo pročitali (evo ja npr.) vodič kako postati gospođica sa ovim epitetom, a koji potpisuje Alexa Chung, kojoj su baš ta dva slova kao srednje ime.
U ovdašnjim uslovima malo je nezahvalno govoriti o ovoj „pojavi“ u onom kontekstu koji karakteriše svetske pripadnice IT sestrinstva – luksuzni resorti, poznanstva sa top kreatorima, holivudske zvezde kao kućni prijatelji... zato bih ja to „nešto“ prevela na devojka-šmeker. ( na pomen ove reči, iskoči mi slika Gage Nikolića kao Flojda u „Naconalnoj klasi“ – dakle, pozajmiti nešto mangupsko od njega J ) Za početak, recimo...
Nedavno mi je drug rekao, na moju izjavu da hoću jednom posebnom biću  da uradim majicu po sopstvenom dizajnu, potpuno custom  made limited edition, da je to tako „starmodno & cool“ i da to današnje devojke ne rade. Pa dragi moj, zavisi koje... Možda baš u tim i takvim sitnicamatreba tražiti odgonetku na pitanje šta jednu devojku u zemlji Srbiji može učiniti „šmeker(k)om“.


Skica za portret:
 Ona mora da ima svoju kafanu. I omiljenu pesmu za naručiti.  I sva je bitna kad orkestar u njenu čast zapeva „Božanstvena ženo“ od slavuja iz Mrčajevaca. Ima ona i svoj sto i najdražeg, starijeg konobara, sa nekim retro imenom, koji kao da je upravo uslužio Jataganca i ekipu, pa došao za njen sto. To je mesto gde ona rado menja suši za začinjena pileća krilca koja jede prstima.
U svakoj mogućoj situaciji, ostaje dama i drži svoju ženstvenu stranu. To sa sobom ne povlači obavezno i uzanu haljinu i visoke potpetice. Žene su danas mahom zaboravile na svoju gracioznost i prefinjenost. I bokserski zahvati se mogu izvesti  elegancijom balerine. Ne mora svaka da hoda kao MM kad izađe iz onog voza, ali pokreti nogu kao u fudbalera... ne, nikako. Naša devojka ne psuje, ali ni ne pada u nesvest kad se to nekom u njenom prisustvu „omakne“.  Za nju je Jack Daniels a ne Cosmopolitan. Podjednako voli miris bagrema u proleće i onog oporog dima kubanskih cigara. Citiraće pre Bracu iz „Kengura“ nego Bler iz „Tračare“.


U ljubavi i prijateljstvu, ostavlja srce na terenu. Daje se bespoštedno, kao dete. Kad voli, ne ume da ćuti. I ne želi. Njeno srce je veliko i hrabro. Ona nije Keri i ne juri nikakvog  Zverku.  Ona je Leti Ortiz koja je svom Dominiku Toretu i devojka i sestra i brat i majka – prijatelj i podrška, uvek i svuda. Obračunaće se s kim treba, sve i da nosi satensku večernju haljinu, i  biti „mala“ kad treba, obična devojka koja zadivljeno trepćući sluša svog muškarca. I ponosna je na njega. Obožava da mu šalje poklone na kućnu adresu, bez povoda. Kad želi da ga vidi, pozvaće ga i biti njegov lični Viktorijin anđeo. Rado će odabrati da provede veče sa njegovim društvom gledajući fudbalsku utakmicu  umesto da  pozira na nekom modnom eventu. Jutro pre toga provešće iščitavajući sportsku štampu da bi se adekvatno pripremila. Da li je luda? Jeste.


Ona ume da zaustavi saobraćaj čak ikad je od glave do pete odevena u no name brendove. Na njoj „Zarina“ haljina i „Šafranove“ baletanke izgledaju skupo kao da je pozajmila neku krpicu iz garderobera Elene Perminove. Ne uzbuđjuje se ako ne zna čiju je haljinu ponela J.Lo na dodeli Oskara, ne prati slepo trendove i uživa da izađe iz kuće nenašminkana. Nećete je videti u pastelnom džemperiću, pantalonama „na crtu“ i „Grubinovim“ papučama, ali će zato na minus 5 izaći u klub u mini haljini, bosih nogu, u sandalama  sa vrtoglavom potpeticom, ogrnuta krznom. Ionako će se zagrejati plešući do zore, a spavaće u nekom narednom, od svojih 9 mačkastih života.

Jedno od svetih načela kog se uvek pridržava, i kada spava sama (jer je akcenat uvek na onom štoje „ispod“) jeste jedna od najpametnijih izjava Elle Mac Pherson: „Ako nosite veš koji čini da se osećate glamurozno, već ste na pola puta da se zavama svi okreću“. Sve i da nosi pamučnu trenerku, negde će već nestašno proviriti satenska mašnica. I ne čini vam se da miriše na „Invictus“... 

Tekst objavljen u 







2015/06/24

Jedan dan života

Napisano jednog majskog dana...
Ako olovka piše srcem, onda je najbolje da i ja pišem po srcu i duši. Koja god da je tema, pa eto, ja bih to tako. Da l’ je zbog proleća, da l’ zbog toga što mi se neke lepe misli roje po glavi, tek ovih dana sam došla do jednog finog zaključka - mnogo je cool biti romantičan. A šta može biti veća esencija romantike od dana venčanja  (maj je, sezona već počela!!). Kakav god da je koncept tog lepog događaja, nešto romantično, pa kako god da doživljavate taj pojam, se provuče.
Sticajem okolnosti, imam prilku da se svakodnevno susrećem sa uspahirenim devojkama koje uglavnom mesecima unapred paniče jer valja rešiti, između ostalog, pitanje slaganja bidermajera i cipela.


Elem, opet sticajem nekih drugih okolnosti, venčanica sam se nanosila za svih 9 mačkastih života, ispisala hiljade reči na sve moguće i nemoguće teme koje se tiču venčanja i posle svih tih godina i dalje mislim da je sve to u stvari mnogo buke ni oko čega. Jel se volimo i treba da to proslavimo najlepše moguće ili okupljamo tim  menadžera za realizaciju projekta od državnog značaja? Gledano sa strane, sve to meni izgleda kao da to dvoje mladih i lepih „služi“ ostvarivanju želja i planova gomile drugih ljudi, a oni su tu nešto kao „kolateralna šteta“. 8 meseci ranije birati haljinu? Juriti sa grupom umornih mama, tetki, rođaka po gradu? Hm, dakle dovoljno si, gospođice, velika da doneseš odluku da želiš da se udaš a ne umeš sama da odabereš haljinu? (Moja prva najiskrenija reakcija) Hoćeš li zavisiti od mišljenja tih ljudi i kada se budu rešavala neka druga pitanja u životu?  Hoće li se on, ne daj Bože, pitati za svaku sitnicu u vašem braku, kao što se pita za dužinu poruba na haljini? Ovde me redovno zaboli glava. A tek svi oni prijateljski saveti, odobravanja, negodovanja, neslaganja oko izbora najtrivijalnijih mogućih sitnica? Ne znam, možda bih odustala od svega toga, uhvatila njega za ruku i rekla: „Hajde da to uradimo sutra!“  Neka bude fast&furious.


Moje idealno venčanje – mnogo sunca, obala, pesak, najdraži ljudi; on u savršenoj beloj košulji i džinsu, ja u maloj beloj haljini ili košulji i belom šortsu. Štosa radi, u beach waves kosu uplesti beli cvet ili prikačiti ogromni veo. Dolazak mladenaca objaviti pesmom „All of me“ genijalnog John Legenda.  Na meniju mnogo šampanjca, čokoladni mus. Burmi nema, jer će biti istetovirane. Proslavlja se jedino prvi bračni poljubac i to uz neprevaziđenu duetsku pesmu Lepe  Brene i Miroslava Ilića „Jedan dan života“.
Ne mora da bude ovako. Može da liči, može da bude potpuno drugačije ali samo neka bude vaše – maštovito, posebno, da se pamti po zagrljajima, osmesima, isprskanoj haljini, polmljenoj štikli, zaboravljenom govoru i svim ostalim zgodama  i nezgodama. Zašto bi to morao da bude događaj o kome će kolege vašeg tate pričati u pauzama između sastanaka, jer je među gostima bio taj i taj; zašto morate da imate te čuvene Jimmy Choo sandale koje nosi i svaka druga mlada kao da su ulaznica u bride club; zašto mora da vas šminka baš onaj šminker koji je ulepšao i desetine estradnih zvezda; sigurno ste zakazale i fotografisanje u studiju najpoznatijeg modnog fotografa? Da li su to stvarno stvari po kojima ćete pamtiti svoj veliki dan?


Postojao je nekad strip Barbie koji sam ja naravno, redovno kupovala i čuvala. U jednoj od tih pričica čuvena lutka odlazi na slikanje za naslovnicu časopisa za venčanja. Polomili se stilisti, frizeri, šminkeri da osmisle najbolji look  - da li devedesete, da li šezdesete ili nešto u antičkom stilu? Pauza na slikanju i naša Barbi šeta u običnoj beloj majici nalik haljini i visokim poptpeticama. Stavlja veliki veo i fotograf je sam oduševljen slika a ona cvrkuće: „Svaka mlada je lepa jer je srećna“.
You are crazy and I am out of my mind. Od ljubavi, dabome. I samo  to je bitno.



DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.