Jedan dan života

Napisano jednog majskog dana...

Ako olovka piše srcem, onda je najbolje da i ja pišem po srcu i duši. Koja god da je tema, pa eto, ja bih to tako. Da l’ je zbog proleća, da l’ zbog toga što mi se neke lepe misli roje po glavi, tek ovih dana sam došla do jednog finog zaključka - mnogo je cool biti romantičan. A šta može biti veća esencija romantike od dana venčanja  (maj je, sezona već počela!!). Kakav god da je koncept tog lepog događaja, nešto romantično, pa kako god da doživljavate taj pojam, se provuče.

Sticajem okolnosti, imam prilku da se svakodnevno susrećem sa uspahirenim devojkama koje uglavnom mesecima unapred paniče jer valja rešiti, između ostalog, pitanje slaganja bidermajera i cipela.

Elem, opet sticajem nekih drugih okolnosti, venčanica sam se nanosila za svih 9 mačkastih života, ispisala hiljade reči na sve moguće i nemoguće teme koje se tiču venčanja i posle svih tih godina i dalje mislim da je sve to u stvari mnogo buke ni oko čega. Jel se volimo i treba da to proslavimo najlepše moguće ili okupljamo tim  menadžera za realizaciju projekta od državnog značaja? Gledano sa strane, sve to meni izgleda kao da to dvoje mladih i lepih „služi“ ostvarivanju želja i planova gomile drugih ljudi, a oni su tu nešto kao „kolateralna šteta“. 8 meseci ranije birati haljinu? Juriti sa grupom umornih mama, tetki, rođaka po gradu? Hm, dakle dovoljno si, gospođice, velika da doneseš odluku da želiš da se udaš a ne umeš sama da odabereš haljinu? (Moja prva najiskrenija reakcija) Hoćeš li zavisiti od mišljenja tih ljudi i kada se budu rešavala neka druga pitanja u životu?  Hoće li se on, ne daj Bože, pitati za svaku sitnicu u vašem braku, kao što se pita za dužinu poruba na haljini? Ovde me redovno zaboli glava. A tek svi oni prijateljski saveti, odobravanja, negodovanja, neslaganja oko izbora najtrivijalnijih mogućih sitnica? Ne znam, možda bih odustala od svega toga, uhvatila njega za ruku i rekla: „Hajde da to uradimo sutra!“  Neka bude fast&furious.

Moje idealno venčanje – mnogo sunca, obala, pesak, najdraži ljudi; on u savršenoj beloj košulji i džinsu, ja u maloj beloj haljini ili košulji i belom šortsu. Štosa radi, u beach waves kosu uplesti beli cvet ili prikačiti ogromni veo. Dolazak mladenaca objaviti pesmom „All of me“ genijalnog John Legenda.  Na meniju mnogo šampanjca, čokoladni mus. Burmi nema, jer će biti istetovirane. Proslavlja se jedino prvi bračni poljubac i to uz neprevaziđenu duetsku pesmu Lepe  Brene i Miroslava Ilića „Jedan dan života“.

Ne mora da bude ovako. Može da liči, može da bude potpuno drugačije ali samo neka bude vaše – maštovito, posebno, da se pamti po zagrljajima, osmesima, isprskanoj haljini, polmljenoj štikli, zaboravljenom govoru i svim ostalim zgodama  i nezgodama. Zašto bi to morao da bude događaj o kome će kolege vašeg tate pričati u pauzama između sastanaka, jer je među gostima bio taj i taj; zašto morate da imate te čuvene Jimmy Choo sandale koje nosi i svaka druga mlada kao da su ulaznica u bride club; zašto mora da vas šminka baš onaj šminker koji je ulepšao i desetine estradnih zvezda; sigurno ste zakazale i fotografisanje u studiju najpoznatijeg modnog fotografa? Da li su to stvarno stvari po kojima ćete pamtiti svoj veliki dan?

Postojao je nekad strip Barbie koji sam ja naravno, redovno kupovala i čuvala. U jednoj od tih pričica čuvena lutka odlazi na slikanje za naslovnicu časopisa za venčanja. Polomili se stilisti, frizeri, šminkeri da osmisle najbolji look  - da li devedesete, da li šezdesete ili nešto u antičkom stilu? Pauza na slikanju i naša Barbi šeta u običnoj beloj majici nalik haljini i visokim poptpeticama. Stavlja veliki veo i fotograf je sam oduševljen slika a ona cvrkuće: „Svaka mlada je lepa jer je srećna“.

You are crazy and I am out of my mind. Od ljubavi, dabome. I samo  to je bitno.

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.