Under my skin

Danas je, kažu, Dan zagrljaja. Takve datume ne pamtim jer dan zagrljaja treba da bude svakog dana, ionako su nepravedno potcenjena kategorija. Za lepe stvari, povod ne treba da postoji i njima se treba onako, džekovski rasipati.

Mogla bih da kažem da sam hug addict. Zagrljaj mi je SVE.

Ali onaj nepuštajući, long lasting zagrljaj... gde ceo svet prestane da postoji, vreme postane nedefinisana kategorija, a koliko god se trudiš da zapamtiš svaki milisekund istog, brzo shvatiš da od tog posla nema ništa... Osećaj prepuštanja je proporcionalan amneziji... A on po običaju potiče od nekog ko se već fino smestio under the skin. I više od toga... uspeo jeda vam predefinše čitavo znanje o ljubavi, te sam opušteno mogla da ovaj post nazvati- šta sve možeš da saznaš o ljubavi za mesec dana.

Nije nikakvo čudo da se čovek zaljubi onako galopirajuće, iznenada, brzinski  kao na trkama u Monci. Nije neophodno opsežno istraživanje, predznanje o istom, sertfikat o podobnosti dotičnog za zaljubiti se u njega.

Možda je dovoljan iskren, dečački osmeh, šmekerski podignuta leva obrva, kravata boje plavog safira i pitanje:“I dobro, što si ti tužna?“ Hm. Ko je tužan? Pretvorih se sva u osmeh i beše to najbrže provedenih sat i po vremena  u mom  životu.

Kada se već u nekim godinama opametite i konačno osetite suštinu bitnih stvari, onda vam se taj neko prolepšava, maltene pred očima, jer vas je već uveliko kupio drugim, realno mnogo bitnijim kvalitetima. Za nekog ko je vizuelni tip, poput mene, ovo je veliki korak. Uglavnom sam „gradskim kaubojima“ zavedena svom tom lepotom naknadno tražila i lepila i druge dobre osobine. Oh mom Dieu! J

Iskren i otvoren razgovor, maniri i ponašanje, odnos prema drugim bićima, zdravo-razumski stavovi o životu čine da neko od „sladak je“ postane „najlepši običan momak na svetu“.

Do skora omiljeni lepršavi osećaj zaljubljenosti (sad ovde ide ukrašavanje leptirićima) evoluirao je u STALO MI JE  - jer taj neko pruža osećaj podrške, tu je da da savet kad treba, neopozivo odaje utisak da mu se veruje, ume da motiviše i podseti na tvoje kvalitete, uči nekim dobrim stvarima u životu (počev od sjajne muzike i knjiga), inspiriše da budete bolji čovek i sopstvenu ličnost podignete na viši nivo, ume da vas nasmeje i ulepša dan blesavom porukom pred kojom možete samo zagonetno da se smešite ... a opet pred kim nemate tajni, kome sve možete da kažete... i što je za nas koji smo uvek jaki, najvažnije, pred kim se ne plašite da budete najslabiji ikada... ne bojeći se da će to da pokvari sliku.

Nekako znate. I ne plašite se. I ne oklevate. Znate da sve mora da bude your way (a tako je i najlepše) i ponosni ste na to što osećate i jači nego ikad... i možete da viknete to celom svetu. Ne marite za izlizane savete koji nikom dobra doneli nisu, sve one igrice su vam smešne i ništa vam nije teško jer je taj neko vredan svega toga.  

Ali, od svih tih lepih stvari koje čine da uzdišete kao Ferdinand i čitav dan mirišete nevidljivo cveće (ma to je njegov parfem na ramenu J ), veći i važniji pokazatelj ozbiljnosti i jačine osećanja jeste želja da tom nekom bude dobro, jeste briga o osećanjima tog drugog bića. I sva ta želja da se, kad je teško,nasloniš na njegovo rame i samo ćutite zajedno; da budeš baš ona koja će znati da sasluša probleme, pa i da ih reši, koja će brinuti o njemu, kojoj će biti važne one njemu važne stvari, pored koje će se on osećati sigurno i spokojno...

Kako bi Momo Kapor rekao – "Ako to nije ljubav, onda ne znam šta je"

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.

Iz početka

I sama se pitam kako se meni, maksimalno revnosnoj i odgovornoj, omaklo (što bi rekao moj Aca Lukas) da godinu dana ne napišem nijedan redak ovde. Daleko od toga da nije bilo nečeg za pisanje. I pored mora lepih događaja, odgledanih filmova, revija, momenata velike mudrosti... sveopšti utisak je bio da bi sve napisano imalo prizvuk tuge, depresije... izazvane najpre tatinim odlaskom a onda i mojim sunovratima zbog koji sam, kao onaj mali  Stanoje poželela da i ja pitam Tirketa:“ Isplatili se ovaj život, jel mi džabe živimo?“  Sama pomisao da JA narušim sliku o uvek super veseloj punoj energije sebi mi je delovala strašno... delovala. Stvarno nemam komentara.

Moj veliki drug Marko me lepo opomenuo (radi to već drugi put, sledeći put ću dobiti po prstimaJ) da treba da pišem. Koliko god da ste svesni svojih kvaliteta ili niste, nekad je jednostavno neophodno da vas neko malo podgurne laktom u rebra i da znak okom „hajde“. Njegov predlog je prihvaćen na redovnom zasedanju sredom, od strane Bilje i Bojane i evo mene, pišem. Ne možete  izneveriti ljude koji vas vole i koje volite. Još jednom se pokazalo da su pravi prijatelji ono jedino trajno i čvrsto u životu i svakako, najveće blago.

Onda, neka početak ove 2017 bude i simboličan početak neke nove faze u sopstvenoj izgradnji. Ne bih novostečene zaključke i donete odluke nazvala new year resolutions pre life resolutions... i mogu se doneti i jednog običnog vikenda. Bitno je da su donešene i da postoji snažna volja da se sprovedu u delo.

OK, želela sam ja i svetlucav prelazak iz 31.12. u 1.1., u haljini sa šljokicama, vrtoglavim potpeticama i čašom šampanjca u ruci... ali se nije desio. Ne bavim se lošim stvarima  koje sam doživela  jer time jedino sebe trujete; važnije mi je bilo to što je postojao neko da mi ustupi svoju fotelju, da se sakrijem  u njoj, i da mi bratski kaže da će sve biti u redu, i neko ko mi je u tu famoznu ponoć poželeo da uvek ostanem tako svoja i posebna. Takve stvari se ne zaboravljaju.

Baš tada sam shvatila da koliko god da posedujete kvaliteta i vrednosti, to vam nije garancija ni za šta i da će mi naredni period biti ispunjen borbama na svim frontovima, gde ću sve te kvalitete  morati da iznova dokazujem i potvrđujem. Da li postoji logičan i kao razuman razlog – zar je bitno? Gde  naći snagu – u ciljevima koje ste postavili sebi, a od veličine istih zavisi i cena... Spremnija nego ikad.

To je valjda ona faza u životu kad konačno znate šta hoćete i šta nećete, gde vidite sebe i s kim i kad ste ponosni da sve to kažete naglas, iskreno do koske, pa se usput možda i onako šeretski nasmejete na kao zgroženu okolinu.  

Danas me jedna jako ljubazna devojka (obožavam kad je neko super ljubazan i fin)iz Unicefa pozvala samo da mi se zahvali za mesečnu donaciju ovoj humanitarnoj organizaciji. Na tu malu sumu koju svako može da izdvoji sam ponosna kao i na posedovanje donorske kartice. Toliko sam se oduševia tim malim gestom – kad vam neko kaže da ste ga bilo koji način usrećili, zar ne poželite da ga usrećite još više?

Zašto onda jedni drugima ne kažemo tako lako kad nedostajemo, volimo...? E  pa ja više da ćutim neću. :-)))))))

Upravo sam, kao komentar na Instagram fotkicu jednog dragog bića, sva ushićena napisala „Divna ti je slika“ i ukrasila je ružičastim srcima. Šta tu ima da se kalkuliše i računa?

Koleginica mi je za Božić poklonila svećice u obliku zvezda koje toliko volim, da  mi ulepša dan. Rasplakala sam se kao krokodil.

Prvi put u životu mislim da su „kanađanke“ skroz OK  na muškarcima (zavisi ko ih nosi ahahahahhah), smešno jei meni, ali je istina i ja to priznajem.

Jel ideš, ženski idiote, i mirišeš cveće k’o Ferdinand? Pa priznaj da ti je stalo, ne očekuj da će neko da gleda u kristalnu kuglu i „zna on to“.

I da, obožavam kafanu, i „sečem vene“ na „Lepi moj“ od Snežane Đurišić, i mogu da živim ceo dan na kafama, vikendom sam prava seljančica koja cepa drva u džemperu nasleđenom od tate, i želim da budem Julia Roberts u „Notting Hillu“ i verujem u tu bajku, i mislim da sam u prošlom životu bila sin Don Korleonea i plačem u jastuk i lečim živce pranjem sudova i gledanjem fudbala....

Važna odluka- Zaboravi sva glupa pravila i još glupavije savete  i  porazgovaraj sa sobom kao odraslom osobom, bez jadnih izgovora. Ja ne razumem ljude koji imaju trivijalne izgovore...za bilo šta.

Lepo je Frenk Sinatra rekao: „ Samo jednom se živi, a kako ja živim – vala, jednom je dosta“ E takav život se isplati.

PS Obećavam da neće proći godinu dana do narednog posta i da... volim i ja vas. ;-)